Dragan Vesić: "Peti oktobar i vo na ražnju"

Kada je neko uveče, dok su mirisale lipe tog Miholjskog leta, petog oktobra 2000. u demokratskom transu, kao drogirani pripadnik sekte, pomenuo vola na ražnju, bilo je jasno da od suštinskih promena nema ništa i da se, po ko zna koji put, istorija ponavlja kao farsa, a da će zločin da prođe bez kazne i zato su pametni bili razočarani, ali ne i iznenađeni, a oni drugi egzaltirani, ali ne i razočarani.

Tako je bilo kod svih velikih istorijskih promena nabolje - od donošenja Magna carta libertatum preko Francuske buržoaske revolucije do ruske Oktobarske i ubistva carske porodice Romanov, tajno i u mraku razuma.

Tako je bilo od pećinskog čoveka i kamenog doba do danas, kada se pokazalo da je novi neoliberalni totalitarizam poslednja stanica istorije i kraj evolucije čovečanstva - u čemu se razlikuje pećinski primitivni i današnji civilizovani čovek? Ni u čemu, obojicu vodi primordijalni nagon, obojica znaju za materijalno jer su rođeni bez duha, samo što je lov zamenjen konzumerizmom. Pećinski čovek informisao se neartikulisanim krikovima i dimnim signalima, što je rudimentarni internet - medija je, dakle, bilo od postanja. Nije imao mobilni telefon pa je morao da urla, mada i današnji čovek urla na mobilnom i uključi zvučnik jer voli da ga svi čuju. Briga modernog neandertalca za privatnost i fine manire.

Dragan Vesić: "Sami u gomili"

Nova kolumna

Nova kolumna

Život 28.09.2023. 23:00

Dragan Vesić: "Sami u gomili"

Razlike nisu suštinske nego tehničke, a kad se egzibicionizam razmahne, lična kultura se kulturno skloni jer je nemoćna i njen glas razuma ne čuje se od buke onomatopeje pošto je te glasove nemoguće razaznati.

Tako je i sa istorijskim promenama: ljudi očekuju da svet bude bolji i normalniji, da se zna neki red, ali stvari ne krenu nabolje nego nagore jer promene ne sprovode normalni nego nenormalni: konzumenti najteže droge koja se zove moć i vlast po svaku cenu. Ovu vrstu droge ne obuhvata medicinski šifrarnik bolesti zavisnosti, ali se za razliku od heroina i nikotina, ne leči. Prosto, zavisnici bi preminuli usled apstinencijalne krize.

Posle 5. oktobra 2000. godine, kad je prevarena masa došla sebi, prema predanju i legendi, pričalo se ili sanjalo o Šestom oktobru koji nikad nije svanuo - ostao je samo zaglavljena metafora između jave i sna za promene koje nisu donele promene. Prosto, prelazak iz nedemokratskog u demokratsko društvo nije se dogodio jer nije bio moguć. Narod koji zna jedino za „kult nasilja i grube sile“, jer je takav njegov mentalni sklop, nije sposoban za takvu političku promenu.

Prelaz (tranzicija) između ta dva neastralna sveta bio je zatvoren osim za preletače i ološ najgore vrste. Cvetao je nepotizam i partijska pripadnost, nepismeni a podobni radili su šta su hteli jer su bili iznad zakona. Pljačkaška privatizacija dala je mafijašima šansu da se preko noći obogate ili bogatašima da uvećaju svoje bogatstvo - tako smo dobili tajkune uz koje idu starlete. Narod se zadovoljio hlebom i igrama u formi rijalitija, društvenih mreža i kladionica. Vremenom je ceo život postao rijaliti i falsifikat stvarnog, što podrazumeva nasilje, vulgarnost, prostotu...

Naravno, cvetala je i korupcija, pisalo se o nameštenim tenderima, aferama, skandalima i seksualnom ucenjivanju žena na poslu ili zbog posla... Jeste katkad bilo privođenja, ali ne i procesuiranja i kazni za teška krivična dela, a nije bilo zbog “nedostatka dokaza“ jer, ako bi se klupko odmotalo, zatvori bi bili puni, a kladionice i restorani prazni. Od toga se odustalo jer nemamo toliko zatvora, a mnogo košta da se izgrade. S druge strane, kako bismo objasnili svetu zašto imamo više građana u zatvorima nego na slobodi. Dok mi objasnimo da tek svaki peti građanin nije na vlasti, već bi nas bombardovali zbog kršenja ljudskih prava i demokratskih sloboda.

Vladari sveta lako bi opravdali vojnu intervenciju - svrgavanje diktature i uspostavljanje demokratije na paternalistički način pošto smo nezreli i, kao takvi, nesposobni da sami sebi uvedemo demokratiju.

U naš kolektivni genetski kod kao da je ugrađeno iracionalno stanovište da je politika stvar emocija, a ne razboritosti - AI ne bi imala nikakav posao jer smo već programirani za diktaturu.

Privođenja jeste bilo širom Srbije zbog nezakonitih radnji u Republici i beogradskim  i vanbeogradskim opštinama, ne pamtim kojim, u vreme DOS-a i Đilasovog “gradonačelnikovanja“. Privođenja je bilo, a da li je nekome izrečena zatvorska ili neka druga kazna, nigde ne piše.

U pitanju su, pored drugih, bile već zaboravljene afere Kolesar, Janjušević, Janošević ... čini mi se. Reč je o proneverama i zloupotrebi položaja. Poslednji je, koliko pamtim, s kamaratima (većnicima) priveden i saslušan zbog krađe opštinskih para, a u pitanju je bio veliki novac. Pisale su sve novine o tome. Ne sećam se da se DOS, ili ono što je ostalo od te koalicije, oglasio.

U bledom sećanju, poput reminiscencije, ostale su mi primitivne face (ne volim da guglam da osvežim anamnezu), nekolicine funkcionera, koje ne mogu da izbrišem iz sećanja - kao lica sa poternica u vesternima. Samo što nije bilo lovaca na ucenjene glave pošto nije reč o Divljem zapadu koji je bio bolji.

Biografije su im bile opskurne - da skupite tih nekoliko neandertalaca, ne možete da dobijete jedno jedino ljudsko biće, a da im saberete stručnu spremu, svi zajedno jedva da bi imali srednju školu: možda bi dobili jednog KV radnika. Da ih pitate da li su pročitali neku knjigu, besmisleno je jer su jedva pismeni.

Dakle, oni su bitni samo kao paradigma jer takve stvari rade bitange u svim ličnim glagolskim oblicima, ne pošten svet.

Prećutno su abolirani svi što su se preko noći nezakonito obogatili, a na taj način obogatio se svaki propalitet sa šansom jer čovek od integriteta nije dobio šansu da se legalno obogati - zato što peti oktobar nije doneo demokratiju nego partokratiju koja je raj za nepismene dripce. Politička podobnost je od 5. oktobra, više nego u doba komunizma, bila ispred stručnosti i o kakvom Šestom oktobru pričamo? Labus i Dinkić su na neke izbore izašli sa sloganom: Stručnost ispred politike, i to nije bilo samo licemerje nego ruganje zdravom razumu.

Dvadeset tri godine kasnije, lopovi voze jeftine žene i skupa kola (statusni simbol), kao nenormalni urlaju na mobilni i nikome ne pada na pamet da im ispita poreklo imovine.

Lipe ne mirišu kao tada jer ih više nema, a neki novi vo “kao bezdno čeka“. Istorija se ponavlja kao repriza i rimejk, koji je uvek loša kopija originala, i ponavlja se kao farsa, a završava kao zločin bez kazne. To jedino hronični apstinenti znaju.

Kolumna Dragana Vesića

Rodna ravnopravnost

Rodna ravnopravnost

Život 21.09.2023. 22:05

Kolumna Dragana Vesića

Ponoviće se opet jer krug nema kraja i ljudi će se nadati ma koliko to bilo besmisleno - suštinski, osim mizanscena i aktera, ništa se ne menja.

Zato je uzaludno žrtvovati vola za parče mesa.