Život
10.08.2020. 19:17
Zoran Šećerov
Gradovi plavih kuća
Maroko je najstarija monarhija muslimanskog sveta. Srednjovekovni arapski istoričari i geografi nazivali su Maroko „Magreb al Aksa“, što u slobodnom prevodu znači “najzapadnija zemlja”. Maroko se zapravo nalazi negde između evropskog i afričkog kontinenta iako zvanično pripada ovom drugom. Na samom severu odvojen je 14 kilometara širokim Gibraltarskim moreuzom od Španije i evropskog kontinenta, dok se na jugu granice ove čudesne zemlje gube u pesku Sahare.
Zemlju smeštenu između dva mora i dva kontinenta vredi posetiti i na taj način doživeti jer prostor u kome su nekada pretnja bili berberski pirati a gospodari šeici Sahare zaista odiše raznolikošću i nekom čudesnom energijom. Dodatak na uživanje je i vrlo vidljiva namera da se uprkos tradicionalnim navikama ne zaostane za modernim svetom.
Najrasprostranjenija izreka u Maroku je “inšalah” ili u slobodnom prevodu sva volja je Alahova. I mentalitet ovdašnjih ljudi oslikava se kroz verovanje i filozofiju da samo Alah zna sve i kontroliše sve, što se opet svodi na ubeđenje začinjeno mudrošću da je bolje čekati ispunjenje njegove volje nego nešto učiniti sam. Međutim, sa sve naglašenijom željom zemlje da se pridruži svetu modernog biznisa, navike ovdašnjeg stanovništva se polako menjaju.
Uticaj islama u svakodnevnom životu Marokanaca još je izuzetno naglašen. Konzumiranje alkohola se poriče, na mnogim mestima se muškarci i žene ne sreću ili bolje rečeno ne komuniciraju ukoliko su na javnom mestu.
Međutim, mnogo toga nove generacije menjaju tako da se sve češće mogu videti kako zajedno šetaju majka prekrivena velom i ćerka u farmerkama i našminkana. Takođe, i mladi parovi se u šetnji ulicom drže za ruke, što je, verovali ili ne, za njihove roditelje bilo nezamislivo. Sve u svemu, za Maroko je došlo vreme velikih promena i to se vidi na svakom koraku.
Za vreme francuske okupacije vlasti su računale na protivrečnosti između Arapa i Berbera, ali danas je marokansko društvo ponosno na svoje jedinstvo uz napomenu da većina stanovnika sebe smatra Marokancima. Međutim, za 40 odsto stanovništva verzija arapskog jezika još nije svakodnevica. U selima rasutim po celoj zemlji govori se hiljadu berberskih dijalekata, što ne smeta da se nacionalni patriotizam jasno manifestuje čak i u udaljenim ruralnim sredinama. Ono što je upečatljiv utisak jeste istina da je ovo liberalna zemlja arapskog sveta u kojoj razlike poštuju i njeni stanovnici, ali i vlast. Zato Marokanci s ponosom izjavljuju da svi oni u svojoj zemlji mogu postići sve što žele, a da je tako na neki način je dokaz i istorija koja daje primere kako su se robovi ovde pretvorili u bogate sultane.
Povezane vesti - Pećine čuvaju 570 hrišćanskih crkava
Koliko košta, pitanje je koje se najčešće čuje u Maroku. Cenkanje je sastavni deo života, tako da se poseta ovoj zemlji Magreba ne smatra potpunom ukoliko preskočite ovaj ritual.
Procedura je jednostavna: prvo kupac određuje sumu koju je spreman da plati za neku robu. Trgovac obično daje cenu tri, četiri puta veću od stvarne. Kupac pokazuje zbunjenost i nudi iznos 20, 30 odsto manji od onog koji je spreman da plati. I to se nastavlja sve do cene koju kupac nudi i koja je opet mnogo veća od realne Kif, hašiš, čokolada. Ovi izrazi se koriste za označavanje smole konoplje koja se prodaje u obliku smeđih kockica.
Uzgoj konoplje u izolovanim dolinama ili po planinskim grebenima veliki je biznis. Ali kif kao droga je zabranjen. Istorijski gledano, pušenje kifa bilo je tradicionalno uživanje Marokanaca, ali i turista. Nude ga svuda, naročito strancima. Međutim, zvaničnici kažu da konzumiranje hašiša u njihovoj zemlji garantuje mogućnost da se u zatvoru provede od tri meseca do pet godina. Treba verovati da je tako iako…
Maroko je zemlja bazara, tamo svako nešto prodaje. U ruralnim sredinama ljudi često kreću u zoru da bi sredinom dana stigli na pijacu da kupuju robu i razmenjuju vesti. Tim danima putevi su zatrpani magarcima, čajdžinice su pune ljudi, gradovi probuđeni iz sna. Početkom večeri počinje i masovni odlazak onih koji su došli na pazar. Naredni dan je miran uz utisak kao da na trenutak zamire u iščekivanju novog pazarnog dana. Zanimljivo je da čak i u srcu gradske medine postoji uska veza između trgovine i religije. Najbolje prodavnice se nalaze blizu džamija, služe hodočasnicima i često plaćaju džamiji za upotrebu prostorija.
U svakom rejonu medine postoji zgrada nama znana kao hamam. Kupanje je sastavni deo islama. Za većinu Marokanaca odlazak u lokalni hamam više je nego versko opredeljenje. To je mesto za sastanke sa prijateljima i prilika za ćaskanje i opuštanje. Za posetioce, hamam je prijatna prilika da se pridruže kulturi zajedničkog kupanja koje se u većini zemalja već odavno kao običaj izgubilo.
Ima još nešto što Maroko čini izuzetnim. Marokanska kuhinja je jedna od najboljih na svetu. Lokalni proizvodi, napojeni afričkim suncem a zatim i začinjeni arapskom domišljatošću, vrlo često su oplemenjeni francuskom soficistiranošću. Kao rezultat toga pojavljuju se jela koja mogu udovoljiti najzahtevnijim ukusima. Većina Marokanaca jede kod kuće, a večernji obroci su najvažniji događaj u njihovom svakodnevnom životu.
Iskren poziv da se trpeza podeli sa marokanskom porodicom ne bi trebalo odbiti. Ukoliko vam se tako nešto dogodi, onda vam se pruža prilika ne samo da probate ukuse nacionalne kuhinje u njihovom izvornom obliku, već i da upoznate svakodnevni život u ovoj zemlji. Ukoliko vam se ova čast ne dogodi, što je uglavnom slučaj, nećete biti nezadovoljni jer u kafanama goste čeka sve, od pečenja spremljenog usred haosa trga Džema el Fna u Marakešu do ekskluzivnih francuskih restorana „Kazablanke“ ili „Rabata“.
Turisti Maroko doživljavaju uglavnom kroz čuvenu maršrutu koja podrazumeva obilazak i doživljaj četiri carske prestonice. Naravno, vidi se i još puno toga drugog. Marakeš, Fes, Mekneš, Rabat. Ruta uključuje i posetu Visokom Atlasu, kedrovim šumama Srednjeg Atlasa, antičkom rimskom gradu Volubilisu i za muslimane svetom Mula Idrisu. Prvoklasna letovališta Mohamedija, Temara i Shirat pažnju privlače pre svega zbog izuzetnih peščanih plaža.
Marakeš, bivši glavni grad, poznat je po svojim bazarima i praznicima, hipicima i prestupnicima, pobožnim bogomoljcima i beskućnicima, intelektualcima i naučnicima.
Jedan je od najlepših gradova sveta, legendarno mesto koje, bez obzira na veliki broj turista, živi kao i pre obavijen velom mističnosti. Po načinu života je daleko od evropskih gradova jer kako rekoše, on još živi kao što je to činio i u srednjem veku.
Srce grada je trg Džema el Fna ili „vitrina tradicionalnog Maroka“. Tokom vekova ovaj trg je bio centar grada i jedinstveni simbol arhitekture, mesto koje oduševljava, ali i šokira. Ime mu dolazi od reči „džema“ – glavna džamija i „fna“ – smrt. Zbog užasne prošlosti još ga nazivaju „mestom gde vlada smrt“. U 10. veku je bio mesto kažnjavanja razbojnika i prestupnika odsecanjem glave. Pogubljenja su bila vrlo okrutna. Nedelju dana pre izvršenja kazne svaki osuđenik je užasno mučen sve dok se ne pokaje. Verovali ili ne, vađene su mu oči, odsecane ruke a na kraju i glava.
Kasnije je procedura pojednostavljena. Izvršenju kazne odsecanjem glave pristupalo se odmah i bez mučenja. U vreme vladavine dinastije Almoravida, na trgu je postojala samo jedna džamija. Vojska dinastije Almohada je 1147. zauzela grad i na njemu razrušila sve građevine, uključujući i religiozne pošto je čitav taj prostor smatran prokletim i na njemu niko nije želeo da živi. Ipak, novi sultan je naredio da se sve uništeno ponovo izgradi. Posle obnove situacija se nije promenila. Trg je i dalje ostao mesto za izvršavanje smrtnih kazni.
Povezane vesti - Mesto gde sunce sija 300 dana u godini
Džema el Fna je i danas i srce i duša Marakeša. Jedna činjenica pokazuje koliko je on zapravo važan za turiste, ali i stanovnike. Kada je 1956. godine zemlja stekla nezavisnost, nova vlada je na tom mestu otvorila običnu pijacu i turisti su prestali da dolaze. Istovremeno žitelji grada su se suprotstavili odluci vlade rekavši da su lišeni glavnog mesta susreta i sastanaka. Godinu dana kasnije vlada je shvatajući svoju grešku promenila odluku i trg je ponovo oživeo. Danas je najveći u Africi. Tokom dana se malo čime razlikuje od sličnih u drugim, ne samo marokanskim gradovima. Ogromno prostranstvo okupano suncem dopunjeno je sa nekoliko tezgi sa svežim sokom od kajsije. Tu su i prodavci vode u šarenoj odeći koji šetaju unaokolo nudeći svoju robu kao što su suve smokve, bademi preliveni medom i egzotično voće.
Posle podne u grad pristižu konjske zaprege natovarene šarenim korpama prepunih svežih pomorandži. U grad tada dolaze i gatare, čarobnjaci, razne vračare i slikari koji kanom ulepšavaju delove tela znatiželjnih turista. Danas je ovaj trg na spisku kulturnog nasleđa Uneska. Njegova vrednost nije u lepoti ili atraktivnosti zgrada jer su one potpune neupadljive. Džema el Fna je zapravo fotografija stvarnog života zbog čega i jeste glavna atrakcija Marakeša. Kako sve izgleda dokaz je i nastavak ove priče. Čim zađe sunce i prođe poziv mujezina na večernji namaz, trg se bukvalno pretvara u nešto sasvim drugo. U trenutku se stvara gužva, ne može da se prođe a da se o nekog ne očešete ramenom. I čega sve na njemu nema?
Otvaraju se restorančići gde se pred gostima nešto kuva i prži uz gusti dim i opojne mirise hrane. Izbor je ogroman, sve je sveže i vrlo ukusno a i cene nisu visoke.
Može se probati sve: kus-kus, vegetarijanski tažin, legendarna supa harira, kebab, marokanska salata, obareni puževi... Ponuda svežih sokova je takva da vam pamet stane.
Povezane vesti - Zemlja Džingis-kana
Otuda i pitanje da li ste nekada u januaru pili sveže ceđeni sok od kajsije pomešan sa sokom od manga, sok od grožđa sa karanfilićima ili sok od jagode? Posebna priča su slatkiši.
Tezge prepune alve, ratluka sa svim mogućim dodacima, baklave, slatki i slani bademi, ušećerene jabuke... A kad zadovoljite znatiželju probajući sve, predlog je da sednete u neki od kafea i da uz bokal marokanskog čaja uživate u predstavama koje počinju na trgu, odnosno prepustite se čarima marokanske noći uz trbušne plesačice, akrobate, fakire, gutače vatre, ukrotitelje kobri, gutače mačeva. Spisak je uistinu predug.
Fes, takođe carska prestonica, smatra se srcem Maroka i njegov je religiozni i kulturni centar. Šetnjom kroz lavirint senovitih uličica u kojima se oseća miris mente i drugih začina i gde se sunčevi zraci igraju po zidovima belih kuća, može se proniknuti u neotkrivene tajne najstarijeg od četiri carska grada Maroka. Stari grad (Fes al Bali) se sastoji iz sedam tradicionalnih elemenata: džamije, medrese, karavan saraja, suka (bazara), fontane, hamama i pekare. Fes je zapravo genijalan spoj grada muzeja i zanatskih radionica koji se vekovima nije izmenio. Novi Fes se razvio zapadno od starog.
Minaret medrese Bu Inanija, teološkog centra nastalog još u 14. veku, koji se uzdiže iznad grada i iznad plodne doline reke Fes, građevina je po kojoj se prepoznaje nekadašnja carska čaršija.
Grad Meknes je doživeo svoj preporod kada ga je, u 17. veku, sultan Mula Ismail izabrao za svoju prestonicu. Vladao je u isto vreme Marokom kada i Luj XIV Francuskom. Posle kratkotrajne slave, Meknes je pao u senku i u njemu danas vlada atmosfera provincijskog naselja. Zbog ogromnog broja dobro sačuvanih znamenitosti, upisan je u spisak svetskog kulturnog nasleđa Uneska.
Rabat, prestonica zemlje, ima mnogovekovnu istoriju, ovejanu legendama. Stari grad i dalje živi sa svojim tradicijama, običajima i zanatima. U njemu se i sada ručno hekla čipka, tkaju ćilimi, tepisi i prekrivači, prave okrugli istočnjački jastučići i kuje bronzano i srebrno posuđe. U medini žive isključivo muslimani zanatlije: limari, keramičari, obućari, kujundžije, prodavci zeleniša... Ulice su krivudave i protežu se do izlaznih kapija, između kuća, radionica, prodavnica i džamija. Stari od novog dela grada razdvaja zid, izgrađen još u 12. veku. Nedaleko od tvrđave je Kasba Udaja, rezidencija kralja. Svakog petka kralj izlazi iz palate i ide u džamiju Džama Ahl Fes na namaz (molitvu). Ceremonija izlaska se obavlja veoma svečano. To je prilika da podanici vide svog vladara. Rabat je postao glavni grad 1956. godine.
Povezane vesti - Ostavština Vikinga
Slika o Maroku ne bi bila potpuna ukoliko se preskoči poseta Šefšauenu, koji nije carski ali jeste plavi grad na severozapadu Maroka. U turističkim bedekerima predstavljen je kao rajski, što uistinu na neki način i jeste uz neobičnost koje nigde nema osim ovde. Hiljade nijansi plave boje prekrivaju baš sve. I zidove i vrata i prozore, klupe i stolice, pepeljare i posuđe, escajg i salvete… I odeća žitelja je sasvim namerno plava kao i molitveni tepisi, kandelabri, limene kantice i natpisi. Kao da se nebo utopilo u more i prekrilo plavom bojom sve, baš sve.
Grad je osnovan 1471. Bila je to zapravo tvrđava za zaštitu od agresivnih Portugalaca. Posle španske rekonkiste u naselje je stiglo mnogo Mavara i Jevreja. Istorija podseća da je 1920. Šefšauen ušao u sastav španskog Maroka, a Maroku je bezuslovno vraćen tek 1956. kada je stekao i nezavisnost U Šefšauen vekovima strancima nije bio dozvoljen ulaz jer se mesto smatralo svetim. Vremena su se u međuvremenu izmenila i danas se beskonačni potoci turista slivaju u ovaj neobični grad. Prilikom dolaska treba biti spreman i na to da će vaš boravak narušavati lokalni „pomagači“ sa predlozima da vam pokažu gradić, da vas odvedu u hotel, predlože restoran ili kafić ili ponude hašiš. Ne, nije greška, jer je Šefšauen poznat još od davnina po plantažama konoplje. Hašiš se slobodno puši i prodaje na gradskim ulicama.
A zašto je baš sve plavo? Boju su izabrali stanovnici jer je tesno vezana sa njihovim religioznim ubeđenjem. Plava boja se smatra bojom molitvene marame (talita). Dobijala se iz prirodne boje - thalet. Talmud, sveta knjiga Jevreja, opisuje thalet ovako: „To je boja mora, slična boji neba, kao boja Prestola Slave Svevišnjeg“. Plava nit je utkana i u tkaninu od koje se pravi cicit, molitveni šal Jevreja sa otvorom za glavu, koji se nosi ispod odeće i ima plave štrafte na krajevima.
Verovatno, od asocijacije na nešto božje, nastala je tradicija bojenja u plavo. Šetajuću po nevelikom muzeju u medini, može se primetiti da stare fotografije ili tekstovi pominju samo belu i svetloplavu boju. Čini se da ipak u gradu boje svake godine postaju sve jače. Marokanci farbaju danas kuće ne radi tradicije, već zbog turista.
Komentari
