Zemlja Džingis-kana

Mongolija nema more. More nema ni Kazahstan, a po površini je veći od Mongolije. Zašto baš ovo Mongoli naglašavaju kada dođete u njihovu zemlju, nikome nije jasno. Međutim, nije da Mongolija ima puno toga što mnoge druge države na planeti nemaju. Jedna od njenih posebnosti je i to što je među svim suverenim državama na svetu najmanje naseljena. Takođe i da je njen glavni grad Ulan Bator jedna od najhladnijih prestonica na kugli zemaljskoj. Domovina Džingis-kana poznata je i po bogatstvu kulturnog i istorijskog nasleđa, ali i po lepoti nesvakidašnjih pejzaža. Nazivaju je još i zemljom večno plavog neba, jer sunce sija skoro svakog dana u godini.

Mongolija je zapravo jedna od malobrojnih zemalja čija se originalnost umesto turističkim brošurama najbolje slika egzaktnim ciframa i neoborivim činjenicama. U ovaj deo priče, kako bi onima koji doputuju u Mongoliju bilo jasnije gde su stigli, spada i podatak da gustina naseljenosti iznosi manje od dva čoveka (1,7) po kvadratnom kilometru, zatim da 40 odsto građana živi u glavnom gradu Ulan Batoru, a na svakog stanovnika u Mongoliji dolazi čak 13 konja.

Turistima je zanimljiv i podatak o 260 besprekorno sunčanih dana u godini, kao i onaj da temperaturu ima raspon od minus 40 C° zimi do plus 40 C° tokom leta. Ovome treba dodati i obeshrabrujući spoj pripadnosti tradiciji: apsolutno jedinstvene jurte nisu relikvija prošlosti već su u dobrom delu ovog prostora i danas često jedine moguće kuće za stanovanje, što opet ne utiče na  otvorenost prema zapadnim vrednostima, jer je u Mongoliji sasvim normalno da pastiri s entuzijazmom razgovaraju mobilnim telefonom, odnosno da mladi odlaze na studije na evropske univerzitete.

Povezane vesti - Ostavština Vikinga

Deo čarolije Mongolije su dostojne divljenja beskrajne zelene stepe i bistra plava jezera, zatim snežni vrhovi Altaja i vruća prostranstva pustinje Gobi, kao i veličanstveni spomenici budizma uz uzbudljivu i za čovečanstvo vrlo bitnu istoriju Džingis-kana. Na kraju ono što Mongoliju čini Mongolijom je i izdašna kuhinja, odnosno fascinantna gostoprimljivost.

U mongolskoj kuhinji najviše su zastupljeni meso i mlečni proizvodi. Najviše se jede jagnjeće i jareće meso a govedina i konjsko nešto su ređe na jelovniku. Ponekad se konzumira i malo egzotičnije meso koje se smatra specijalitetom, meso od mrmota. Popularna jela su pečena jagnjetina i jaretina, a pripremaju se tako što se u utrobu životinje stavlja vruće kamenje. Jedu se i testa i palačinke punjene mlevenim mesom sa dosta barenog pirinča. Uz obrok se pije jogurt, kumis i ajran ili fermentisano mleko tarag. Pije se mnogo čaja sa dodatkom mleka. Alkoholna pića uključuju votku napravljenu od kobiljeg mleka arki i njenu jaču verziju šimin arki. Najpopularnije votke su „džingis-kan“, „sajombo“ i „zlatni džingis“. Mongolsko pivo je takođe ukusno, a najviše se traži „borhio“ i „sengur“.

Turizam  je na zavidnom i sasvim pristojnom nivou zahvaljujući pre svega onim strancima koji su decenijama, istina ne u nekom velikom broju, dolazili u ribolov, planinarenje, karavanske i auto ture. Danas se u Mongoliju dolazi i iz nekih drugih razloga jer se turistima nudi puno toga što na drugim delovima planete jednostavno ne postoji.

Povezane vesti - Mesto gde sunce sija 300 dana u godini

Verovali ili ne, ali Mongolija ima 22 nacionalna parka sa dobro razvijenom turističkom infrastrukturom. Pored zaštićenih područja sagrađeni su putevi i iscrtane planinske staze, a za turiste su pripremljeni uređeni kampovi, prodavnice suvenira, kafići, platforme za posmatranje ptica i životinja. U svakom od parkova turistima se nude i jedinstvene fakultativne ture, kao i brojni izletnički programi. U Ulan Batoru, a posebno Harhorinu koji je na mestu drevne prestonice, mogu se videti spomenici budističke i kineske arhitekture svetskog značaja, a u planinskim pećinama duž reke slike na stenama naivnih umetnika. Kamene stene sa jedva vidljivim slikama drevnih bogova nalaze se svuda u mongolskim stepama.

Zanimljiva mesta u Ulan Batoru su moderan centar grada i Zvonik mira, muzej i spomenik nacionalnom heroju Suhebatoru, zdanje parlamenta i Palate kulture u kojoj je umetnička galerija i zimska palata imperatora Bogdi-kana. U blizini prestonice je poznati manastir Gandan, najveći u zemlji, Muzej budističke umetnosti, živopisni manastir Manzušir, koji stoji na steni iznad široke doline.

Najpoznatiji arheološki park Mongolije je Karakorum, nekadašnja prestonica carstva od 13. do 16. veka. Tamo se mogu videti ostaci palate kana Ugedeja, ruševine zanatskog kvarta, ostaci hramova i zidina. U blizini grada je još jedan budistički manastir Čultin Gol.

Prestonica Ulan Bator je ušuškana u dolini reke Tul sa izazovnim planinama u zaleđu, na nadmorskoj visini od 1.300 metara i sa oko 1,5 miliona stanovnika. U centru grada je trg Suhebatora, izuzetno značajnog za ovu zemlju, jer je baš na njemu u julu 1921. godine Damdini Suhebator proglasio nezavisnost Mongolije. Oko 250.000 stanovnika i danas u prestonici živi u jurtama raspoređenim na obodu grada. U Ulan Batoru je i jedan od najvećih spomenika Džingis-kanu.

Kašmir u vuna su dva glavna izvozna artikla Mongolije, a zemlja je drugi najveći proizvođač  na svetu. Nije čudo što je tamo kašmir najtopliji, najfiniji, najmekši i nekoliko puta jeftiniji nego na svetskom tržištu, iako se po cenama u radnjama to ne bi moglo reći. Popularni su i proizvodi od kamilhara (kamilje vune), vune ovce i jaka. Vredi obratiti pažnju i na tepihe. U Erdenetu postoji fabrika tepiha čiji je kvalitet poznat i priznat u svetu. U zemlji se mogu kupiti predmeti nacionalnog kostima, tradicionalne kape, zimski kaputi, obuća za kuću, čarape... Ne treba zaboraviti ni ćebad od kamihara.

Povezane vesti - Pećine čuvaju 570 hrišćanskih crkava

Etnonim Mongol prvi put se pojavio u kineskim istorijskim zapisima dinastije Tang (7-10. vek). Kinezi su ovo ime dali varvarima koji su lutali u blizini severnih granica. Do kraja 12. veka brojna plemena ujedinjena u saveze živela su, često menjajući mesta boravka, na ogromnoj zemlji koja se protezala od Kineskog zida do južnog Sibira i od gornjeg toka Irtiša do Amura. Početkom 13. veka kan Temudžin, koji je pripadao rodu Bordžigina, uspeo je da ujedini većinu tih plemena i stavi ih pod svoju vlast. Na kurultaju, kongresu mongolskog plemstva održanom 1206. godine, drugi kanovi su priznali Temudžina i proglasili ga velikim kaganom. Vrhovni vladar je prihvatio ime Džingis. Proslavio se kao osnivač najveće kontinentalne imperije u istoriji čovečanstva, koja je proširila svoju vlast nad većim delom Evroazije.

Džingis-kan je odmah po dolasku na presto izvršio niz reformi s ciljem da centralizacije vlast i stvori moćnu vojsku koju će karakterisati stroga disciplina. Već 1207. godine Mongoli su osvojili narode Sibira a 1213. se pamti kao godina invazije na teritoriju kineske države Jin. U prvoj četvrtini 13. veka deo mongolskog carstva postale su severna Kina, centralna Azija, teritorije Iraka, Avganistana i Jermenije. Deset godina kasnije, preciznije 1223. godine, Mongoli su se pojavili u crnomorskim stepama na reci Kalki. U tom pohodu ujedinjene rusko-polovske trupe nisu uspele da ih zaustave. Mongoli su proganjali preživele ratnike sve do Dnjepra, napadajući teritorije Rusije. Proučivši budući raspored vojnih operacija, vratili su se u centralnu Aziju.

Nakon smrti Džingis-kana 1227. godine, jedinstvo mongolskog carstva ogledalo se samo u nominalnom karakteru. Velika teritorija je podeljena sinovima na četiri ulusa, odnosno nasledna imanja. Svaki ulus je bio nezavisan i samo formalno potčinjen centralnom region i glavnom gradu Karakorumu.

Za istoriju ovog naroda značajna godina je 1260, odnosno trenutak kada je unuk Džingis-kana Kublaj postao veliki kagan. Osvojivši “nebesko carstvo” proglasio se kineskim carem, osnivačem dinastije Juan. Uspostavio je strogi administrativni poredak i uveo stroži sistem poreza uz stalna iznuđivanja, što je izazivalo sve veći otpor naroda. Posle snažnog antimongolskog ustanka u Kini 1378. godine, dinastija Juan je poražena. Istovremeno Mongoli su počeli da gube svoje pozicije i na zapadu. Sredinom 14. veka zasijala se zvezda novog velikog osvajača Timura (ili Tamerlana). Fatalni udarac Zlatnoj hordi Timerlan je zadao 1395. godine kada je uništio Toktamišovu vojsku i glavno sedište grad Saraj na donjem toku Volge. Opljačkao je i sve centre oko Crnog mora a najveštije trgovce i zanatlije preselio u svoju prestonicu Samarkand.

Povezane vesti - Muževi puše hašiš, a žene žive 120 godina

Zlatna horda je brzo izgubila svoj mongolski identitet. Potomci mongolskih osvajača, a pre svih Batu-kan, učinili su se višom klasom društva, a većinu stanovnika su činili Kirgizi, Tatari, Kipčaci, Bugari. Smrću velikog vojskovođe Džingis-kana, bez obzira na to što mu je država potrajala još vek i po, prestao je i zlatni istorijski period mongolske države. Veliki osvajač sahranjen je, po običaju plemena, u blizini mesta gde je rođen i bez oznaka, na obali reke Onon, na severu Mongolije.

Mongoli kao gostoljubivi domaćini rado će vam pričati i o pustinja Gobi uz napomenu da je najveća u Aziji. Samo 20 odsto njene teritorije predstavljaju peščane dine u pravom smislu, a ostatak su različite vrste kamenitih polupustinjskih pejzaža. Ova prostranstva naseljavaju endemske vrste životinja: medvedi mazalaj koji su na ivici izumiranja i žive u pustinji Gobi, argali davita, vrsta divlje ovce sa Altaja, kao i divlje kamile. Prema legendi, u pustinji Gobi se nalazi i  jedan od tri ulaza u mističnu zemlju Sahbala, u kojoj žive viša bića. Ujedno, to je energetski centar sveta. Na 38 km od gradića Sajšanda nalazi se manastir Hamrin Hid koji je u 19. veku sagradio budistički prosvetitelj Danzanravžej.

Zapadni okrug (ajmak) Bajan Ulgij (“bogata kolevka”) jedan je od najudaljenijih od glavnog grada. Tamo prirodu ne ugrožava industrija. Naseljenost je svega 1,9 stanovnika po km² i savršeno je mesto za one koji cene samoću. Provincija je pretežno planinska, smeštena je na krajnjem zapadu zemlje na padinama Altaja. Najviši vrh je visok 4.374 metra. Kroz okrug protiče reka Hovd a najveće jezero je Tolbo Nur, koje posetioce ostavlja bez daha svojom lepotom i bojama vode s hiljadu i jednom nijansom zelenoplave na odsjaju sunca. Ovaj deo Mongolije je i jedno od najhladnijih naseljenih područja na planeti. Klima je ekstremno kontinentalna sa trajno zaleđenom zemljom na većim visinama. Temperaturna razlika između dana i noći je takođe ekstremna, između 20 i 30 stepeni.

Mongolija je smeštena u centralnoj Aziji i graniči se sa Rusijom i Kinom. Veliki deo zemlje je iznad 1.000 metara nadmorske visine. Administrativno je podeljena na 21 ajmak. Oficijelna religija je tibetanski budizam.

Nomadski način života Mongola pronašao je svoj izraz u lokalnoj arhitekturi. U 16. i 17. veku su budistički hramovi projektovani kao sobe sa šest ili 12 uglova pod piramidalnim krovom slično jurtama, koje su tradicionalno prebivalište Mongola. Jurte su i danas dom za 40 odsto stanovništva. Šta je zapravo jurta? Odgovor je - idealna kuća za nomadski način života. Može brzo da se rastavi i natovari na kola i takođe brzo da se postavi na neko drugo mesto. Da bi se spakovala veća jurta (za osam članova domaćinstva), potrebno je sat vremena. Njeni delovi su drveni ram i pokrivač od filca. Krov se postavlja na zaoštrene stubove koji su sakupljeni na vrhu i vezani, a potom prekriveni različitim materijalima otpornim na kišu, sneg i druge nepogode. Jedino se na vrhu krova ostavlja manji otvor kao odžak i ujedno i kao „merač vremena“. Prema padu sunčevih zraka na zidove, određuje se koliko je sati. Koliko je ovaj “sat” precizan u danima kada pada kiša ili kada je oblačno, odnosno maglovito vreme, ostala je tajna.

Povezane vesti - Dva sveta na 92 ostrva

Unutrašnje uređenje jurte zavisi od materijalnog statusa porodice. Stambene su obično jednostavnije a gostinske bogatije ukrašene i lepše uređene. Vrata mongolskih jurti su najčešće drvena i uvek okrenuta prema jugu. Ovaj položaj omogućava nomadima da odrede strane sveta. Severna strana jurte, preko puta ulaza, smatra se počasnom i predviđena je za goste. Sa te strane je obično i „kućni oltar“ gde su postavljene statue Bude, sveto kamenje ili posude za prinošenje poklona ili žrtava.

Ko sve ovo želi da vidi i doživi mora da se strogo pridržava običaja i tradicije. Mongoli su vrlo srdačni, veseli i znatiželjni ljudi. U goste se nikada ne ide nepozvan. A kad dobijete poziv običaje iskreno poštujte. Pre nego što vas ugoste oni koji su vas pozvali, dobijate posudu u koju se stavljaju pokloni. Gosti iz Srbije obično daruju čokolade, pakovanja napolitanki ili bombona jer su ti artikli u Mongoliji prava retkost. U goste se ne nosi nož, takođe ni makaze ili bilo šta oštro. Običaj je i da se u jurti, kad već uđete pod njen krov, ne seda gde ko hoće, već samo tamo gde gosta domaćini smeste.

Po dolasku gost se služi čajem. Izaberite ruski jer mongolski teško da biste popili s obzirom na to da se u njega dodaje sveže mleko, so i loj. U znak poštovanja, domaćica čaj uvek servira sa dve ruke. Dok se pije, ne razgovara se. To je nešto što i vi morate da poštujete. Za to vreme se priprema i ručak.

Mongoli u jelovniku nemaju povrće i voće. Tamo ga zapravo i nema. Služi se uglavnom meso, mleko, mlečne prerađevine i testenine. U centralnom delu jurte je ognjište sa posudom tipa manjeg kazana. U posudu se posebnim hvataljkama stavlja red užarenog kamenja, zatim red jagnjetine i ponovo red kamenja. Posle sat vremena gotov je specijalitet zvani „boodog“. Fantazija ukusa i mirisa, nalik, ali samo nalik jer je sve mnogo ukusnije, našoj jagnjetini ispod sača. Zatim je poslužena supa sa mesom i domaćom pogačom i na kraju kumis, napitak vrlo prijatnog ukusa koji se priprema od kobiljeg mleka.

Posle ručka domaćin je uvažavajući goste uzeo nacionalni instrument morin, sličan guslama, i specifičnim grlenim glasom uz pratnju cele porodice, zapevao tradicionalne pesme. Sve ne traje dugo, na odlasku domaćin goste prati od izlaznih vrata. Zanimljivo je što su kola koja su dovezla goste bila udaljena od jurte skoro 100 metara jer ovde se smatra, objasnili su nam, nepristojnim da se automobil parkira neposredno pored jurte.

I noć uz dubok san pod jurtom je neverovatno i nezaboravno iskustvo, baš kao što je to i cela Mongolija.