Kolumna

Dragan Vesić: "Digitalna ontologija"

Kao filozofska disciplina, ontologija proučava ono što jeste, a digitalni svet jeste ono što jeste i zato se može govoriti o digitalnoj ontologiji bez obzira na to što se digitalni svet zasniva na simulaciji.

Ona je, posebno razvojem AI, postala stvarnost.

Velike korporacije, mala preduzeća, mobilni operateri ‒ naročito oni ‒ sve više koriste virtuelne agente kao korisničku podršku. Ako, na primer, pozovete korisnički servis bilo kog mobilnog operatera, javiće vam se virtuelni agent i pitaće kako može da vam pomogne.

Pošto je njegova inteligencija zasad u rudimentarnoj fazi, ako mu postavite složenije pitanje, uputiće vas na agenta koji je ljudsko biće.

Dakle, ljudi trenutno ne moraju da strahuju za svoja radna mesta jer veštačka inteligencija još nije evoluirala do tog nivoa da može da bude samostalna, da radi bez ljudske pomoći.

Ona nema moć dubljeg razmišljanja niti ima empatiju (kao što je njena emocionalna inteligencija razvijena u Spilbergovom filmu “Veštačka inteligencija“ ili Kameronovom “Terminatoru 2“), ali će u budućnosti, po ontološkoj zakonitosti, najverovatnije stići i do tog nivoa ‒ taj dan, kada će se mašine pobuniti i zaratiti s ljudima je daleko, a možda i nije.

Jer, digitalna tehnologija napreduje neverovatno brzo, ali, zahvaljujući ljudima, ne da bi svet učinila boljim, nego gorim. Knjige i filmovi o totalitarnom svetu (distopija), za koje se mislilo da će ostati samo umetnička fikcija, postale su naša stvarnost ‒ nesavršen nedemokratski svet, distopija, jeste moguć ‒ savršen, utopija, nije.

Dakle, ako pozovete korisnički servis svog mobilnog operatera i imate zahtevnije pitanje, virtuelni agent će vas prebaciti na svog kolegu od krvi i mesa.

Razlika nije samo u inteligenciji, nego i u moralu ‒ sintetički asistent vas bar neće lagati, ali tradicionalni hoće. Možda ne zato što želi, nego zato što su mu poslodavci tako naredili ‒ laže vas da ne bi ostao bez posla, da bi preživeo.

Na primer, ako imate dovoljno kredita, korisnički servis će vam kod provere stanja ponuditi da kupite određen broj minuta/poruka na nedelju dana, ali kad aktivirate tu opciju, umesto minuta za razgovor dobićete gigabajte za surfovanje.

Ako pitate virtuelnog agenta zašto se to desilo, ništa mu neće biti jasno jer su ga programeri limitirali NLP algoritmom za razmišljanje, koji ne podrazumeva implementaciju etike, i prebaciće vas na svog stvarnog kolegu koga je priroda programirala da, eufemistički rečeno, ne govori istinu. Zato će vas on pitati da niste vi možda pogrešili pa aktivirali ono što niste hteli.

Ukoliko mu odgovorite da ste sledili napisana uputstva i da niste idiot, najčešće će vam reći da ne zna zašto se to desilo. Možda će vam predložiti da se žalite i priložite skrinšot, a vi niti imate skrinšot niti vam pada na pamet da gubite vreme za prosečnu cenu kutije cigareta ili pice u kafiću.

Dragan Vesić: "Kome smeta Donald Tramp?"

Kolumna

Život 26.09.2024. 21:00

Dragan Vesić: "Kome smeta Donald Tramp?"

Dragan Vesić: "Pod senkom dopinga"

Kolumna

Život 11.09.2024. 22:20

Dragan Vesić: "Pod senkom dopinga"

Ako ga pitate kako posle ovakvih softverskih ili ljudskih grešaka (što je zauvek misterija) imaju obraza da vam šalju SMS gde vas pitaju da li biste ih nekome preporučili i kako biste ih ocenili od nule do deset, snaći će se gore nego njihov virtuelni kolega ‒ veštačkom agentu nije implementirana zavidna inteligencija, dok stvarnom nije moguće imputirati/implementirati moral.

Zanimljivo je da se, kada se o AI agentima i uopšte o veštačkoj inteligenciji govori, pominje oskudna inteligencija i odsustvo empatije jer je implementacija emocionalne inteligencije nemoguća, ali se nigde ne pominje odsustvo empatije kod onih koji su ga stvorili ili onih koji su klijentima korisnička podrška tamo gde virtuelni asistent ne može da pomogne, a to što može je toliko prosto da vam ta vrsta pomoći nije ni potrebna.

Artificial intelligence nije naravno samo ekskluzivitet mobilnih operatera ‒ ovde je naveden kao paradigma loše strane sajber evolucije.

Počela je da se razvija devedesetih godina prošlog veka, a njena primena krenula je kako u mobilnoj telefoniji tako i u velikim korporacijama, bankarstvu... U kozmetičkoj industriji već se otišlo toliko daleko da AI na osnovu crta lica i tipa kože preporučuje adekvatnu šminku i preparate.

Bez ljudske pomoći ona se sama razvija jer njena baza podataka doprinosi iskustvu i na osnovu empirije može da da suvisle i složenije odgovore. Zato je otpor digitalnoj evoluciji uzaludan ‒ resistance is futile.

Što se pametnih mobilnih telefona tiče, ne samo da su u novije vreme postali “digitalni deo ljudske ličnosti“, kako kažu IT analitičari, nego ‒ može se reći ‒ i njen organski deo: neka vrsta pete ruke bez koje je život nezamisliv.

Taj koncept artificijelnog života nastao je simbiozom sintetičkog i organskog.

Možda je baš zato Stiven Hoking rekao da je besmisleno raspravljati o tome da li su kompjuterski virusi živa bića.

Hardver odavno ne može da prati softver, koji se mnogo brže razvija, kao što nijedan društveni sistem ne može da prati dinamiku društvenih odnosa.

Softveru hardver kao da nije ni potreban i zato živimo artificial life.

To možda i nije tako loše za budućnost sveta jer su ljudi ionako sve manje ljudi.

Po ontološkoj zakonomernosti biće ono što jeste ‒ zato što nestvarno postaje stvarno.

Dragan Vesić: "Nežnost i sveće"