Život
02.11.2023. 22:05
Život
08.11.2023. 23:00
Nebojša Jevrić
Kolumna
Urbane legende: Reketaš
Ispred mesne kancelarije daleko od linije fronta leži nekoliko momaka i piju pivo. U uniformama sa kapama na kojima su kokarde sem kod jednog. On natakario najveću petokraku koju je našao.
Visok, lep momak, cucla rakiju i smeje se. Repetira “tetejca“. Vadi i stavlja metke. Vidi se da mu je prvi put u rukama. Da bi na nekom da ga proba.
“Ja sam Rašo. Srpska milicija.“
Prvi sam novinar koji je došao u selo Medak, izgubljeno u Ličkoj visoravni.
Bilo je to nekad četničko selo koje je uspelo da se odbrani. Jedina crkva koja u onom ratu nije porušena. Odatle je, kažu, ujčevina Nikole Tesle.
Na mesnoj kancelariji napisano Milicija Krajine. Ćirilicom. Umesto slova “i“ ćirilicom, Ličani napisali slovo N latinicom. Niko to ne primećuje niti kome smeta.
“Kad je počela buna, svi stavili kokarde, a ja petokraku“, ponosno kaže vlasnik “tetejca“.
Zasednem dokon sa njima, pijemo rakiju, o buni pričamo.
Vlasnik petokrake, dobrano već pijan, priča kako sam ide u izviđanja prema hrvatskim selima Bilaju i Ribniku.
“Idem noću i sam, tad sam najsigurniji.“
Otac mu učitelj, kuća tu u centru sela.
Počeše da padaju granate iz Bilaja i Ribnika. Tuče minobacač.
Skoči prvi Rašo u podrum. Ostali ostadoše da sede dobro zaklonjeni zgradom debelih zidova. A i još je rakije u flaši.
Padoše još dve-tri granate. Jedna pogodi zadružni dom. Matični ured.
“Više nema oženjenih. Sve nas razvedoše ustaše.“
Valjda su mislili da je tu komanda.
Puče staklo na seoskoj prodavnici.
Prvi je kroz razbijen izlog u prodavnicu ušao Rašo.
Evakuisao piće u svoj podrum.
Ja sam ušao poslednji i našao samo nekolike flaše vina.
Posle sam ga još nekoliko puta sreo.
Bili su utekli Gračani i ostavili nebranjenu arišovu plantažu.
Sa bovom, Rašo i ja smo ih stigli na pola puta kako leže u hladovini i piju.
Slikao sam ih praznim aparatom i održao patriotski govor. Pokazao novinarsku legitimaciju i rekao:
“U sledećem broju ’Duge’ svi ćete izaći sa naslovom ’Srpski dezerteri iz Gračaca’, ako se ne vratite. Ostavili ste nebranjena leđa dobrovoljcima iz Srbije.“
Jedan po jedan potrpaše se u kamion i vratiše na položaj.
Od toga je Rašo napravio epopeju kad smo se u Medak vratili.
Sreo sam ga još jednom kad sam se s njegovom ćerkicom oko vrata slikao za “Vojsku Krajine.“ Bila je to prelepa devojčica velikih radoznalih očiju.
Javio mi se posle “Oluje“ kad je stigao u Beograd.
Sreli smo se i dao sam mu poslednjih sto maraka koje sam imao u kući.
Život
26.10.2023. 22:00
Urbane legende: Kad mlidijah umreti
Duška Jovanić, novinarka “Duge“, upoznala me sa nekim Srbima iz Italije, svojim prijateljima.
Hteli su da pomognu i pitali su me kome da pomognu.
Setio sam se Raša i njegove ćerkice.
Pozvali smo ga na ručak i piće u “Lovac“.
Stigao je preterano brzo.
Ručak je bio carski. Oni su hteli da mu nadoknade sve gladovanje.
Rašo je počeo da priča “ratne“, a ratne su kao lovačke, samo ne na kvadrat, već na deseti.
Od mene je tražio da svedočim kako je potpuno sam razoružao jedinicu dezertera, sve ih pohapsio i kasnije odveo na liniju.
Kako su držali liniju, a on njih na nišanu.
Kako je dovodio “žive jezike“ iz Gospića, a nije ga ni video.
To je i za mene bilo previše. Ostavio sam srpske biznismene iz Italije da ih loži, a ja se pokupio i otišao.
Prošlo je mesec dana.
Stigla je najstrašnija kolona do Kosova.
Oni koji nisu imali nikog, oni koji nisu umeli da se snađu.
A onda je jedne noći, pred svitanje, zazvonio telefon:
“Rašo ovde!“
“Što zoveš, pobogu, u ovo doba?“
“Vi ste nas u ovo uvalili!“
“Koji mi?“
“Vi Srbi iz Srbije. Zato moramo da vas reketiramo. Ja još imam onaj ’tetejac’. Do sutra da mi zbaviš hiljadu maraka!“
“Ti si lud i pijan!“
“Još imam ’tetejac’.“
“Nabij ga sebi u bulju!“
Isključio sam telefon i legao nazad u krevet.
“Ko je to bio?“, pitala me žena.
“Neko je pogrešio broj!“
Život
19.10.2023. 22:00
Urbane legende: Akovski Kadirov
Komentari
