Mesto među tvrdim kaktusima

Meksiko Siti je jedan od najmnogoljudnijih gradova sveta u kome živi petina meksičke populacije. To je i grad sa specifičnom atmosferom u koji se definitivno ne dolazi na odmor već na uživanje. Ono što daruje pogled s visine ukoliko na aerodrom ovog megapolisa slećete po danu jeste utisak da je ceo grad smešten u prostranoj živopisnoj dolini okruženoj planinama.

Meksiko Siti je zapravo iznikao na ruševinama stare astečke civilizacije. Bogatstvo ovog naroda koji je nekada živeo u geografskim granicama današnjeg megapolisa i prestonice Meksika, kažu, vekovima se čuvalo i sačuvalo pre svega kroz brojne legende i mitove. Ljudi koji danas žive u istom okruženju delimično su nasledili kulturu i navike drevnog astečkog plemena, ali se stiče utisak da su mnogo veći uticaj na svakodnevicu stanovnika Meksiko Sitija imali španski kolonizatori. Oni su u Meksiko stigli u 16. veku i pretvorili su nekadašnje pagane u hrišćane. Nacionalni kolorit dopunjen je u međuvremenu melanholičnim ali širom sveta izuzetno omiljenim pesmama marijača, uz magiju čudesnog ukusa tekile ovekovečene u onom što se danas tumači kao tradicija.

Prestonica Meksika je grad brojnih specifičnosti, grad kontrasta u kome su ultramoderni neboderi u komšiluku piramida, a siromašne četvrti nadomak velelepnih palata. Istovremeno to je grad koji pleni pažnju posetilaca nudeći im kroz priču i podatak da je u njemu sačuvano više od 1.400 spomenika i istorijskih relikvija, deset arheoloških zona, osam univerziteta, nekoliko akademija, na desetine muzeja, pozorišta, koncertnih sala i prostora za izložbe... Ko vidi samo delić od pobrojanog može se pohvaliti da je bio u gradu s najviše muzeja u svetu.

Od pamtiveka pa sve do danas aktuelne su dve verzije porekla imena meksičke prestonice. Po prvoj, toponim je po astečkom plemenu Nanua. Oni su sebe, kaže legenda, nazivali Mešici (mexihcan – na jeziku nauatl). Sufiks “co” je kasnije pridodat korenu “meki” stvarajući tako ime naselja u značenju grad ili mesto gde žive ljudi. Puno istorijsko ime prevedeno je kao “grad plemena Mešika među tvrdim kaktusima”. Tipično za indijanska plemena.

Povezane vesti - Grad bajke i bicikla

Konkvistadori su međutim pozajmili astečku reč “mešika” koja je prema pravilima španskog jezika zadržala svoj izvorni izgovor tokom srednjeg veka. Međutim, od 16. veka bezvučni suglasnik počeo je da zvuči nekako drugačije. Ovo je verzija koja se govori i danas. Druga verzija ili priča o nastanku imena grada je ukrašena paganskim motivima. Po njima grad je dobio ime po Mehitliju, astečkom bogu rata.

Osnivačima Meksiko Sitija se smatraju drevni Asteci. Prvobitno su bili nomadi i bavili su se lovom na divlje životinje ili ribolovom. U blizini današnjeg glavnog grada pojavili su se u 13. veku. Prema legendi na ovo mesto ih je dovela naznaka boga sunca Uicilopočtli. Na tom mestu su drevni ljudi, prema legendi, sreli orla koji je sedeo na kaktusu sa zmijom u kljunu. Dakle, 1325. godine među živopisnim pejzažima doline jezera Teksoko, izrastao je Tenočtitlan, glavni grad države Asteka ili “kuća stene kaktusa”.

Grad impresivne veličine su presecali brojni kanali, što je lokalnom stanovništvu olakšavalo pristup vodi. Takođe su postavljane brane sa visećim mostovima raspirujući tako maštu evropskih gostiju koji su Tenočtitlan nazivali astečkom Venecijom. Do 16. veka glavni grad je dostigao najviši stepen razvoja. Tada je, kažu, bio jedan od najlepših i najnaseljenijih gradova zapadne hemisfere.

Na nesreću Tenočtitlan nije dugo potrajao jer se pojavio španski osvajač Ernan Kortes kojeg su Asteci u početku doživljavali kao božanstvo - belu kecalkoati (pernatu zmiju). Vremenom je između Asteka i Španaca izbio sukob. Uprkos činjenici da je Kortes doživeo poraz kada je prvi put pokušao da zauzme grad, on nije nameravao da odustane. Dve godine kasnije ponovo se iskrcao u Tenočtitlan ali ovog puta sa mnogo većom i moćnijom vojskom. U neravnopravnom oružanom okršaju grad Asteka je pao i Kortes ga je proglasio vlasništvom španske krune.

Prvo je nestalo jezero

Daleke 1521. grad je prestao da postoji jer je primat dobio Meksiko Siti. Prvo su kolonizatori isušili jezero Teksoko jer nisu znali da održavaju vodovod koji su izgradili Asteci. Početkom 19. veka u Meksiko Sitiju je izbio ustanak kao predznak krvavog rata za nezavisnost. Rata koji se završio tek 1821. kada su se Meksikanci oslobodili od Španaca. Zemlja je stekla dugo očekivanu nezavisnost a Meksiko Siti je proglašen glavnim gradom.

Povezane vesti - Zemlja vršnjaka univerzuma

Grad je obrazovan na visoravni i u potpunosti je okružen visokim planinama. Prosečna nadmorska visina je 2.240 metara. Zbog odsustva prirodne ventilacije i velikog zagađenja, iznad megapolisa su stalno nadvijeni sivi oblaci. Grad ima suptropsku klimu sa prosečnom dnevnom temperaturom od 25 C°. Zime su obično kišovite a ponekad i sa snežnim padavinama. Tokom ostalih godišnjih doba je toplo i suvo sa oko 30 stepeni. U Meksiko Sitiju živi više od 10 miliona stanovnika i oni su podeljeni po etničkim grupama. U većini su Mestici, odnosno ljudi mešane evropske i indijanske krvi, dok je znatno manje Mišteka, Otoma, Zapoteka i Jukateka.

Meksiko Siti je najživlja i verovatno najzanimljivija prestonica sveta. Mesto gde može da se oseti ona prava atmosfera ove metropole bez sumnje je avenija Francisko Madero? Ova ulica nikada ne spava, od ranog jutra preplavljena je turistima među kojima se mogu, istina je, videti i najbogatiji stanovnici meksičke prestonice. Na obe strane ulice su načičkane radnje s različitim asortimanom robe, kao i ekskluzivni butici u kojima su cene prilično visoke. Katoličke crkve su savršeno uklopljene u fasade modernih zgrada iz kojih se čuje prelepo horsko pevanje i omamljujući zvuk orgulja.

Ova avenija je i dom uličnih prodavaca, muzičara, mađioničara i drugih narodnih umetnika. Velika je šansa da se baš ovde i od njih kupi neka sitnica za uspomenu ili da se samo uz toplu čokoladu, što je topla preporuka, uživa u živopisnim uličnim performansima. Budući da je ova ulica u srcu grada, teško da ćete je zaobići pogotovo ukoliko se nađete u centru ili njegovoj blizini.

Jedan od najzanimljivijih delova Meksiko Sitija, prepun zdanja kolonijalnog stila, područje je oko Trga ustava (Placa del Zocalo), katedrale i predsedničke palate. Turisti obavezno posećuju Nacionalnu palatu izgrađenu 1692. godine u kojoj su danas i rezidencija predsednika i parlament, zatim veličanstvenu katedralu, jednu od najvećih u Americi, koja je građena od 16. do početka 19. veka i čiju unutrašnjost krase freske legendarnog majstora slikarstva Dijega Rivere. Zapravo ovaj trg je neka vrsta zbornog mesta za sve turističke grupe koje pristignu u Meksiko jer se sa ovog trga kreće u šetnju ili u obilazak meksičke prestonice.

Povezane vesti - Grad veselih ulica

Zona Rosa je drugi najpopularniji kvart Meksiko Sitija. Na svakom koraku su hoteli, noćni klubovi, prodavnice i restorani. Kvart je poznat i po bulevaru Paseo de la Reforma koji povezuje centar grada i park Čapultepek. Aveniju nazivaju i meksičkim Jelisejskim poljima. Osnovana je tokom vladavine Maksimilijana Habzburškog, dugačka je 12 km i neka je vrsta, kako to ovde kažu, “paradne fasade grada”. Njena glavna atrakcija je Anđeo nezavisnosti, kolonada visine 45 metara sa anđelom na vrhu, sada zaštitni znak Meksiko Sitija. U blizini je i Tore Latinoamericana, kula sa 45 spratova, visoka 183 metra. Jedan je od prvih nebodera na svetu koji je uspešno izgrađen na seizmički aktivnom mestu. Tek da se zna, 19. septembra 1983. godine ovaj neboder izdržao je neoštećen zemljotres od osam stepeni Rihterove skale. U zelenim oazama Alamede i Čapultepeka mogu se videti stari primerci španske arhitekture, veličanstveni trgovi, muzeji, fontane, spomenici i negovane aleje.

Ali, u Meksiko Sitiju postoje kvartovi gde je turistima bolje da ne zalaze, posebno ne noću. Suprotno stereotipu oni nisu samo na periferiji već su skoro u samom centru, nekoliko blokova od trga Zokalo. Kvartom Tepito vladaju narko-dileri, a potrebno je izbegavati i druge siromašne četvrti i uske uličice.

Šoćimilko  je jedan od 16 kvartova i smatra se drugim, odnosno modernim centrom grada. Širom sveta je postao poznat po drevnim astečkim kanalima činanpasima, koji podsećaju na ostatke jezera Teskoko, na kom leži grad. Po kanalima se može krstariti “trajinerima” (gondolama) i usput se upoznati i sa glavnim zanatom kraja, gajenjem cveća, kao i slušati muzika marijača i marimba. Od 1987. kanali Šoćimilko su uvršteni u Uneskovo kulturno nasleđe.

Samo kilometar od centralnog parka Alameda je kvart  Sjudadela u koji ljudi dolaze da pazare na noćnoj otvorenoj pijaci na čijim tezgama je roba iz celog Meksika. Tu se jedino po prihvatljivim cenama mogu kupiti rukotvorine Indijanaca uz obavezno cenkanje.

U kvartu Kojoakan, u Ulici Londres broj 247 je kuća koja je od 1904. pripadala porodici Kalo. U njoj je rođena 6. jula 1907. Frida Kalo. U istoj kući je i umrla 13. jula 1954. Njen pepeo je u urni u obliku lica umetnice i stoji u radnoj sobi pored njenog kreveta. S prekidima Frida Kalo je živela u ovoj kući sa suprugom Dijegom Riverom, čuvenim slikarom. Sa njima pod istim krovom je jedno vreme, odmah po dolasku u Meksiko, živeo i Lav Trocki. Stigao je u zemlju 1937. godine na lični poziv meksičkog predsednika Kardenasa. Kasnije se preselio u drugu kuću u obližnjoj ulici. Veruje se da je Trockog na preseljenje naterala njegova očigledna strast prema temperamentnom Meksikancu. U toj kući je bilo nekoliko atentata, a ubio ga je, zbog sukoba sa Staljinom, španski komunistički agent Ramon Merkader. Danas je ta kuća muzej i grob Trockog.

Jedna od znamenitosti, više od čarolije Meksiko Sitija, jeste i čudesna meksička kuhinja kojoj je i Unesko dodelio posebnu poziciju na listi baštine. Tradicionalno se kombinuju ukusi španskih, indijanskih i astečkih jela. Glavni sastojci su meso, morski plodovi, povrće, žitarice i pasulj. Priprema testa nije potpuno bez kukuruznog brašna ili jedne od 57 vrsta kukuruza, a specijalne kulinarske veštine su pravljenje naćosa (jela na bazi kukuruza), tamalesa (vrsta sarmica), pozole (supe sa mesom) i naravno tortilje.

Raznolikost začina zaustavlja dah ponekad i doslovno zbog ljutine. Izuzetni su i tradicionalni umaci i sosovi kao što su gvakamole ili salsa. Za svakog ljubitelja dobrog zalogaja ima ponešto pa i za ljubitelje slatkiša. Poslastičarnice obiluju kiflicama, pudinzima i raznim vrstama testa punjenog voćem. Oni koji uživaju i u malo alkohola, trebalo bi da probaju jednu od oko 300 vrsta tekile ili bar neki od koktela od nje.

Naseobina pod zemljom

I na kraju da još jednom pomenemo legendarni Tenočtitlan, bolje rečeno njegove ruševine koje se nalaze skoro u samom centru današnje metropole odakle je sve krenulo pre oko sedam vekova sa obala slanog jezera Teskoko. Zašto baš sa obala jezera? Sve je počelo veoma jednostavno, jer su Asteci u svemu sledili zapovesti svoga boga. On im je zapovedio da tu sazidaju grad. Trebalo je mnogo vremena, truda i znanja da se na vodi napravi čitav grad. U njemu su se pojavile brane i mostovi, kanali i ostrvca među kojima su se ljudi kretali uz pomoć čamaca. U gradu je sagrađeno više od 300 hramova, a da bi grad još više procvetao, redovno su se prinosile ljudske žrtve.

Pri kraju drugog veka njegovog postojanja, ništa nije nagoveštavalo nevolje. Španska vojska je 1521. godine neočekivano napala grad. Nekoliko meseci su se Asteci branili, ali nisu uspeli da se odbrane i veliki grad je pao. Lokalno stanovništvo je uništeno a građevine razorene. Ipak, ruševine su preživele do danas. Neobičan materijal koji su Asteci koristili za gradnju hrama boga Tsopatli, 240 okamenjenih ljudskih lobanja je predstavljeno sada na slikama. Najbolje je očuvan Donji grad sagrađen pod zemljom jer ga, srećom, Španci nisu otkrili. Tu je oltar njihovog boga. Piramida se uzdizala 60 metara iznad ritualnog područja a na vrhu su se nalazila dva manja hrama, Huitzilopohtli u čast boga sunca i Tlalok u čast boga kiše i plodnosti. Izgrađen je oko 1325. godine a sredinom 16. veka postao je centar verskog života Asteka koji su živeli u Meksiku. Uništen je tokom španskog osvajanja 1521. godine. U zlatno doba svog postojanja grad je imao preko 200.000 stanovnika.

Već pomenuti park Čapultepek je bio sedište carske seoske rezidencije koja je nasipom bila povezana sa Tenočtitlanom. Danas je u središtu parka istoimeni zamak kao i Nacionalni antropološki muzej, najveći na svetu. Zamak je osnovao Bernardo de Gales, guverner Luizijane i vicekralj Nove Španije. Zbog visokih troškova gradnje naredio je da se proda na aukciji, kupac je pronađen tek 1806, a naseljen je 1833. godine.

Preživeli Asteci ni posle zauzimanja Tenočtitlana nisu napuštali te krajeve već su nastavili da žive na istom mestu. Danas ih ima u skoro svim zemljama Južne i Srednje Amerike, a njihova populacija broji oko 700.000 ljudi.