Grad veselih ulica

Rio je urbani džin koji se smestio između crvenog stenja i još crvenijeg neba, plavog Atlantika i oker peska. Plaže su ono što Rio čini neodoljivim, ali da biste shvatili čari i lepote Rija, morate i da uzletite visoko. Brdo Glava šećera je jedinstven monolit i sa njega se pruža spektakularan pogled na zaliv Gvanabara. Do vrha se stiže gondolom, a najromantičniji pogled je u sumrak, kada grad dobija zlatnu boju.

Ali Rio ne bi bio Rio da nema onog čuvenog karnevala. Danas je spektakl, ali i deo tradicije jednog od najmnogoljudnijih gradova Južne Amerike i Brazila. Događaj koji okuplja najmanje 500.000 stranaca i skoro milion Brazilaca. Održava se svake godine tačno 40 dana pre katoličkog Uskrsa. Četiri dana zabave i euforije s epitetom najveće žurke na svetu.

Raskošni kostimi, šarenilo boja, samba... Karneval službeno počinje predajom ključeva grada „kralju Momi“. U prisustvu princeza karnevala i tri lepotice, „kralj Momo“, inače čuveni brazilski novinar Marselo de Hesus Reis, poziva okupljenu masu na veselje. On je zapravo simbol karnevalske neumerenosti koja uz zvuke sambe, po tradiciji, počinje svrstavanjem ljudi u neslužbene povorke zvane blocos.

Vrhunac priče je kada najbolji ansambli ili škole sambe počinju svoje takmičenje na Sambodromu namerni da šarenilom kostima, čudesnim sjajem, lepotom izgleda i zanosnom predstavom zasene ostale.

Povezane vesti - U carstvu hedonizma

Za ovu čudesnu predstavu svaka škola sambe angažuje oko 5.000 ljudi koji se ponekad i celu godinu pripremaju za 80-minutno predstavljanje uz muziku i ples koji uz nestvarno lep izgled izvođača čini ovaj doživljaj fantastičnim. Zanimljivo je da karnevalske grupe dolaze iz siromašnih delova Rija i da za kostime i sve drugo potroše u proseku oko četiri miliona dolara, koje naravno prikupe od bogatih sponzora.

Naseljavanje Januarske reke

A svega pomenutog verovatno ne bi ni bilo da u sunčano novogodišnje jutro 1502. godine mornari na galijama sa zastavama Kraljevine Portugalije nisu ugledali kopno. Krenuli su dublje, u rukavac reke koja se uliva u okean, široke i pitome Januarske reke, kako su je tada nazvali. Mnogo godina kasnije urođenici će im reći da je to, zapravo, bio zaliv Gvanabara, koji su mornari, zbog oblika korita i toka, zamenili sa rekom. Kako god, lepo i poetično ime ostalo je za sva vremena tom gradu, jednoj od velikih turističkih atrakcija sveta, ako ne i najvećoj. Grad, takođe nazvan Januarska reka, na portugalskom se zove Rio de Žaneiro. Portugalci su rešili da se na ovom mestu trajno i nasele, a onda su sve više počeli da se šire na zapad, na račun domorodaca iz naroda Tupi.

No, nije se Rio de Žaneiro odmah pretvorio u megalopolis i prestonicu. Prvo su rasli i razvijali se neki drugi gradovi Portugalske Brazilije, kako se zemlja tada zvala, a bilo je i drugih Brazilija... Konkretno, Holandska sa Pernambukom i Resifeom kao središtima, ali su ih „veštim akcijama“ Portugalci pripojili svojoj koloniji. Salvador (tada Sao Salvador de Baija) biće prestonica Brazila, prva prestonica, u šta se možete uveriti prilikom posete ovom prelepom gradu. Nešto kasnije Rio će preuzeti primat i postati ono što je danas - čudesni grad.

Tokom sledećih nekoliko stotina godina Rio se profiliše u kulturno, finansijsko, administrativno i ekonomsko središte Brazila, a bekstvo portugalske dinastije pred Napoleonom u Brazil i proglašenje kolonije carstvom 1822. godine, čini ga još jačim. „Brazilski Versaj“, obližnji Petropolis, postaje središte palata careva, a sve više evropskih iseljenika hrli u novootkriveni raj Južne Amerike. Predvodili su ih Italijani, Španci, Nemci, Česi koji su pustili korenje u ovom čudesnom gradu. Oslobođenje od ropstva, 13. maja 1889. godine, dovelo je u do tada beli grad i tamnopute stanovnike, koji danas čine više od polovine žitelja.

Zvanično, Rio je osnovan 1. marta 1565. godine. Burna istorija, kao posledica osvajačkih pohoda zarad velikih prirodnih bogatstava Brazila, nije mimoišla ni ovaj prostor ostavljajući brojne tragove u danas drugom po veličini gradu ove južnoameričke države (najveći je Sao Paulo). Dakle, 1808. u Rio de Žaneiro je bežeći od Napoleona stigla portugalska kraljevska porodica. Te iste godine Rio je postao i glavni grad portugalskog carstva i jedina evropska prestonica izvan Starog kontinenta.

Karioke, kako sebe nazivaju stanovnici Rija, ponosni su i na statuu Isusa na brdu Korkovadu, zatim i na brdo koje je svima znano i kao Glava šećera, do kojeg se stiže žičarom uz doživljaj koji se pamti za sva vremena.

Povezane vesti - Dvesta godina cveta hiljadu cvetova

Rio je i grad fudbala. Na pesku plaža ovog grada prve fudbalske korake načinili su mnogi asovi najvažnije sporedne stvari na svetu, što je Brazilu donelo epitet zemlje u kojoj se igra najbolji fudbal na planeti.

Za sve ljubitelje fudbala, osim za Engleze, simbol ovog sporta jeste brazilska „Marakana“. Zvanično, Stadion novinara Marija Filja ovo ime nosi samo u administraciji. Praktično od samog početka poznatiji je pod imenom „Marakana“, što je ime jedne vrste brazilskih ptica, iz porodice papagaja. Najveći fudbalski stadion na svetu sad je turistička atrakcija Rija sam za sebe, a bio je domaćin i najvećih fešti, kao što su Svetsko prvenstvo u fudbalu 1950, najveća misa na otvorenom 1980. i koncert Pola Makartnija 1991. godine.

Stadion „Marakana“, godinama najveći na svetu, nije samo hram fudbala već je i ikona ovog grada, ali i višemilionskog Brazila koji je po površini gotovo jednak Evropi.

Raj za surfere

Uopšte, sve što je vezano za fudbal u Rio de Žaneiru je zapravo praznik. Pogotovo u danima kada međusobno igraju gradski timovi Botafogo, Flamengo, Fluminense i Vasko da Gama, čiji je rivalitet ponekad „stvar života i smrti“. Uz fudbal, karneval, sambu i čudesne plaže su ono po čemu se prepoznaje Rio. Brojne priče sa peska Kopakabane, Ipaneme i Leblona neka su vrsta legende, ali i istine o specifičnom životu jednog, u mnogo čemu osobenog naroda.

Plaža nad plažama je Kopakabana. Duga je kilometrima i na njoj je smešteno oko 50 ogromnih hotela, kao i mnoštvo hotelčića i zgrada za iznajmljivanje soba... Za karneval ili Novu godinu teško je naći slobodno mesto. Kopakabana je neuobičajeno mirna i čista, ako se ima u vidu ogroman broj kupača, mnoštvo kafea od trske, ali i igrališta za fudbal na pesku, fudbalski tenis ili čak odbojku koja se igra nogama.

Ono što je za nju i njen „produžetak“, plaža Leme, karakteristično jeste da nikad nema gužve. I kad je špic sezone, i najlepše vreme, uvek ima sasvim dovoljno mesta, a čim se oblaci nadviju nad morem, pa makar bilo i 35 stepeni u hladu i užasno sparno, plaža potpuno opusti.

Ipanema je nešto drugo. Za razliku od Kopakabane, koja pruža mogućnost uživanja u miru, ovde je to naprosto nezamislivo.

Ogromni, okeanski talasi raj su za surfere, a samo ime Ipanema znači „zle vode“. Zanimljivo je napomenuti da je tačno na međi Ipaneme i Kopakabane park Garota de Ipanema, nazvan tako po istoimenoj bosanova pesmi „Devojka sa Ipaneme“, a pored njega je i kasarna-tvrđava Kopakabana, koja, doduše, više liči na palatu ili Petrovaradinsku tvrđavu bez Fruške gore. Ipanema se, sa jedne strane, nastavlja na plažu Leblon, koja ime duguje izvesnom plavokosom Francuzu (francuski „le blond“ - plavušan), a na samom kraju kompleksa Ipanema-Leblon nalazi se bajkoviti planinski dvojac Dva brata. Sa druge strane, mogu se videti plaže na kojima se sreće stanovništvo autohtonog Rija: Botafogo i Flamengo.

Povezane vesti - Vodeni grad cara Aurelija

Četvrti Kopakabana i Ipanema jesu najelitnije i nalaze se u južnoj zoni grada gde stambene zgrade liče na one u Njujorku: uske ulice, stotine metara betona i stakla i nigde parkinga. Oni su ovde u podrumima zgrada, katkad i nekoliko nivoa ispod zemlje. Kuriozitet predstavlja činjenica da u Riju svako listopadno drvo ima svoj tajming i menja lišće „kad zaželi“. Praktično, to znači da jedno drvo ima rujno lišće koje opada dok drugo ima pupoljke.

Pločnici su veoma upečatljivi i izrađeni su od mozaika oker i crne boje, a motivi su geometrijski. Delovi od kojih se slažu mozaici nazivaju se „pedra portuguesa“, odnosno „portugalski kamen“. Kopakabanu od Botafoga deli skup od dva brdašca koja predstavljaju jedan od vizuelnih simbola grada. Obe plaže imaju sjajan pogled na Urku i Glavu šećera, crvenkaste jajasto-kupaste stene, na koje se penjete žičarom ili „avanturističkim“ trekingom. Dvostrukom žičarom, naravno, jer postoji stajalište na Urki, manjem i jajastijem od dva brda. Noću su stene osvetljene moćnim reflektorima, pa se slika približavanja narandžastom zidu od stena zauvek ureže u sećanje.

Pogled na deo grada podjednako je spektakularan koliko i uspon. Istorijske četvrti su one u kojima se ponajviše oseti portugalski kolonijalni uticaj. Pre svega, tu je Centar gde sve vri od baroknih katedrala u specifičnom portugalskom stilu: najčešće je crkva bela, a prateći elementi obojeni su u maslinastosivo. Najznačajnija i najimpresivnija jeste crkva Kandelarija, koja ima obrnut raspored boja.

Ulica Buenos Ajres sjajan je primer građanske, laičke arhitekture: raznobojne fasade, karakteristične za sve latinoameričke zemlje, čine ulicu neverovatno živopisnom. Kuće su građene u različitim, ali međusobno uklopivim stilovima: od baroka do klasicizma i neogotike, a u centru su uglavnom niske. Katete je istorijski deo grada, sa veoma lepim kućama iz vremena Portugala i carstva, u kojoj su smešteni niskobudžetni hoteli ili hosteli. Ovde je i Paco Imperial, Carska palata iz 1743. godine, mesto gde je stolovao guverner Brazila, ali i potonji carevi.

Na trgu Sinelandija i oko njega uzdižu se veoma važna zdanja, koja su tragovi bel epok Rija: Opštinsko pozorište i Nacionalna biblioteka. Santa Tereza je kvart sa uskim, krivudavim ulicama, kolonijalnim kućama i kaldrmom. Ovo je Monmartr Rija, mesto za umetnike i slikare, a takođe je tipično po starom tramvaju zvanim bondinho, koji vozi preko nekadašnjeg, takođe veoma atraktivnog, akvadukta načinjenog u rimskom stilu. To je danas most za tramvaj, jedinu preostalu liniju, a pogled na grad zaista je fantastičan.

Crkva za 20.000 vernika

Moderni delovi Rija u stilu su savremene arhitekture: to su Kastelo, koji ima desetine zgrada od stakla i čelika, najrazličitijeg oblika. Jedna od najneobičnijih crkava na svetu nalazi se u istorijskom centru Rija: Sveti Sebastijan, posvećena svecu, zaštitniku grada. Crkva je sagrađena u neobičnom obliku, kupa sa odsečenim vrhom, i ima unutrašnji prečnik od 96 metara, a visoka je 75 metara. U nju može da stane 20.000 vernika, a pravougaoni prozori pokriveni su obojenim staklom i na njima su vitraži koji se pružaju na 64 metra od poda do plafona.

Naravno, najpoznatiji simbol Rija jeste Hrist Spasitelj, odnosno njegova statua sa raširenim rukama. Pandan njujorškom Kipu slobode, ova statua je visoka 38 metara, teži 635 tona i nalazi se na vrhu 700 metara visokog kupastog brda Korkovado. Unutar kipa je crkva (sa zadnje strane), a sa njega se može videti prekrasna panorama. Do njega se stiže zasebnom švajcarskom brdskom železnicom sa tri šine, jer je potrebno savladati ogroman uspon.

U gradu koji zvanično broji nešto više od 12 miliona stanovnika treba videti i Muzej moderne umetnosti, Gradsku biblioteku, prošetati Botaničkom baštom, ali i većim gradskim parkovima koji imaju delove nalik na pravu prašumu, što na posetioce ostavlja snažan utisak. Na gradskim ulicama je vreva, gotovo mravinjak od ljudi. Saobraćaj je tek nešto što stranci teško mogu da razumeju. Pogotovo deo priče da crveno svetlo na semaforu i nema neko funkciju jer u raskrsnice ulazi kako ko hoće i kad hoće.

Deo saobraćajnog folklora je i priča koja kazuje da se automobili ne voze s otvorenim prozorima jer se tako hrabrim ljudima mogu dogoditi neverovatne stvari. Konkretno da im otmu kola i da uz obaveznu pljačku ličnih stvari dobiju i dobre batine. U ovom čudesnom gradu, obojenom kontrastima bede i bogatstva, moguće je kupiti i neke vredne sitnice. Stranci, posebno dame, lepe se za kozmetiku sa etiketom „botikario“, koja se pravi po posebnoj recepturi i isključivo od prirodnog cveća i voća.

Brazilci obožavaju pivo. Ukoliko ste i sami ljubitelj ovog pića, treba da znate da i nije nešto posebno i da je slabije od tradicionalnih evropskih pivskih brendova. Ono što je stvarno brazilsko je rakija od šećerne trske sa smeđim šećerom i sokom od zelenog limuna. Ovo piće se zove kaiprinja...

Brazil je zemlja začina pa su i jela specifičnog ukusa. Omiljeno jelo u zemlji kafe, sambe i fudbala je crni pasulj sa pirinčem. Stranci, međutim, u restoranima rado naručuju mukeku. Reč je o pasti od ribe, luka i paradajza u koju se zarad dobrog ukusa ubacuje i parče kokosa.

Ne zaboravite da je Rio prestonica istoimene države. U Brazilu ih je ukupno 27 i sve su predstavljene na zastavi kao zvezde određene veličine. Jedna od karakteristika Rija je i podatak da je ovo jedina brazilska država u kojoj je napon struje 110 volti. U svim ostalim je 220. Zvanični jezik je portugalski iako se od  portugalskog podosta razlikuje, što ne znači da se Brazilci i Portugalci ne razumeju.

Ono što je očaravajuće u Riju je njegova strast. Čudesan je i etnički sastav. Više od polovine stanovnika Rija su belci, mulata je skoro 35 odsto, crnaca malo preko 10 odsto. Kako međusobno izmešani izgledaju, treba zapravo videti...