Moćan grad iz 2000. godine p.n.e.

Jedan grad a sto nadimaka. Za jedne je kuća znanja, za druge grad ruža, a ima i onih koji pričaju kako u njemu prepoznaju magiju grada ljubavi ili čaroliju grada vrtova. Sve ovo zapravo je personifikacija Širaza, glavnog grada provincije Fars, čija nesvakidašnja istorija doseže 2.000 godina unazad i koji je tokom vekova bio jedan od najvažnijih centara islamskog sveta.

Znan je i kao srce persijske kulture. Jedan od dokaza je i taj što je Širaz svetu podario velike pesnike poput Hafiza i Sadija, čiji su grobovi danas mesta hodočašća ne samo za Irance već i za poznavaoce orijentalne poezije iz celog sveta.

Širaz je trideset godina, krajem 16. i početkom 17. veka, bio glavni grad čitave Persije, jedan od najromantičnijih gradova sveta, o kome su oni nadahnuti uzvišenim osećanjima pričali i kao o mestu “poezije, vina i ruža”. Na Sadijevom nadgrobnom spomeniku ugravirani su redovi iz njegove pesme “iz grobnice sina Širaza dolazi miris ljubavi, možete ga osetiti hiljadu godina posle njegove smrti” a na grobnici Hafiza stih: “Sedi kraj moje grobnice, pij vino, zovi muzičare”.

Ovo je i grad sa mnogo veličanstvenih džamija, verskih škola i izuzetno atraktivnih vrtova sa prelepim paviljonima i palatama. Ali to nije sve. Ukoliko posetite živopisni Širaz, što je preporuka od srca, obavezno degustirajte i sladoled “makaroni” i svakako pogledajte, uz zavodljivu priču turističkog vodiča, ruševine velikih prestonica prošlosti, Pasargade i Persepolisa.

Dokaz sa glinenih pločica

Širaz je smešten 900 kilometara južno od Teherana, u dolini nevelike reke Hošk, na obroncima planine Zagros i uglavnom na nadmorskoj visini od 1.500 metara. Administrativan je i ekonomski centar oblasti Fars. Naziv Fars u ahemenidskim natpisima se čitao kao “parse” a grčki kao “persis”, zarad čega su Grci godinama kasnije pogrešno koristili naziv Pers ili Persija.

Veličanstven dokaz o životu ovog grada koji život živi vekovima dogodio se 1970. kada su uporni arheolozi i istraživači konačno promašili glinene pločice iz 2000. godine p.n.e. Grad se tada zvao Tirazis, a tekst je, ustanovili su naučnici, bio ispisan elamitskim jezikom.

Vremenom se elamitski Tirazis pretvorio u drveni persijski “širadžis”. Prema nekim istraživačima, reč „širaz“ potiče od imena Tahmurasa, pisca poznatog po epu o Firdusu kao trećem kralju zemlje.

Povezane vesti - Život u gradu mrtvih

Inače, pre Islamske revolucije 1979, Širaz je bio vinska prestonica Bliskog istoka. Gledajući iz današnje perspektive u pravcu pustinje, teško je i zamisliti da su samo pre 40 godina ta ista prostranstva bila prekrivena vinogradima, a persijska vina bila nadaleko poznata čak i van granica zemlje. Ali, samo jednim nerazumnim potezom islamski radikali su uništili sve. Vinogradi su posečeni a drevna vinska kultura persijskog vinarstva je propala.

Prvo vino je ovde otkriveno u zemljanim bokalima skoro pre pet hiljada godina. Njihovi tadašnji vlasnici su verovali da je persijsko vino luksuzna roba jer su posude bile postavljene blizu prazničnog pribora (mermernih pehara) i nakita od kamena i bakra. Igrom slučaja odlučujuća bitka između Arapa i Persijanaca odigrala se neposredno pred Nehavendom 642. godine. Osvojivši ga, osvajači su da bi zamenili zaraostrizam odan vinu doneli u Persiju islam koji je nemilosrdan prema bilo kom alkoholu.

Nije alkohol nego lek

Ali ni tada odnos stanovnika persijskih planina sa alkoholom nije prestao. Čuveni lekar Avicena (ili Ibu Sina) u prvom tomu svog klasika “Kanon medicine”, koji je u srednjovekovnoj Evropi, nakon pronalaska štamparije, objavljen neposredno posle Biblije, ispisuje načine upotrebe vina kao leka. Vino “širaz” (ili sira) se dobija od crnog grožđa koje raste sada na različitim mestima u svetu i po rasprostranjenosti je sedma sorta na svetu. Ime sira se koristi najčešće u Francuskoj a proizvode ga još, pod imenom “širaz” Australija, Čile i Argentina.

Grad se pamti i po blagoj klimi, neverovatnoj toplini, zelenilu na ulicama uprkos zimskom periodu, veličanstvenim rajskim vrtovima i bogato ukrašenim mauzolejima. Ono što je apsolutna fascinacija za svakog došljaka je tradicionalno iransko gostoprimstvo. Širaz je grad parkova, sa divnim zgradama i divnim senovitim avenijama. Poznat je po tradicionalnim vrtovima, a njegov “Rajski vrt”zaslužuje divljenje.

Povezane vesti - Hiljadu korpi bibera za ključeve grada

Jedinstvena vrsta cigle od koje su napravljene lepe zgrade, očaravajuća dvorišta centra grada ili Vakil bazar, nema premca u svetu. Na kraju bazara se nalazi karavan saraj (Sarai-e Mošir), veličanstveni paviljon u kom su trgovci u 19. veku sklapali trgovačke ugovore. Na ulazu u bazar je zapanjujuće živopisna Vakil džamija na kojoj je lično radio Karim-kan. Nalazi se zapadno od čaršije, tačno nasuprot ulaza. Građena je od 1750. do 1770. godine a onda je u 19. veku, u vreme vlasti Kadžara, obnovljena. Površina nadmašuje 8.600 metara kvadratnih. Umesto uobičajena četiri, postoje samo dva ivana, u severnom i južnom delu sa dva otvorena dvorišta. Ivanovi i dvorišta ukrašeni su tipičnim stilom obojenih pločica koje potiču upravo iz Širaza. U noćnoj sali za molitvu (šabestan), površine oko 2.700 metara kvadratnih, nalazi se 48 monolitnih stubova na kojima su urezane spirale čiji su kapiteli ukrašeni listovima akanta. Minbar u ovoj prostoriji je isklesan od monolitnog komada zelenog mermera, a raspon od 14 stepeni je zaista remek-delo. Šarene ukrasne pločice sa cvetnim dezenima uglavnom pripadaju periodu Kadžar.

Kvart tepiha

Vakil je glavna pijaca Širaza i nalazi se u istorijskom centru. Veruje se da je prvobitni bazar otvoren na Bujidima u 11. veku p.n.e. Posle toga dograđen je pod Anabaksima, a današnje ime je dobio u 18. veku pod Karim-kanom Zandom. Vakil se približno prevodi kao “regent” i to mu je bila titula pre nego što je postao kan osnivač dinastije Zand. Na samom bazaru više od stotinu trgovaca nudi svoju robu, što bazar čini najboljim mestom za kupovinu u tom gradu. U ponudi ima baš svega. Bazar je zapravo podeljen na kvartove prema vrstama robe koja se prodaje. Tu je kvart začina, proizvoda od bakra, antikviteta i čega sve ne.

Jedan od najpoznatijih u svetu je kvart tepiha. Kad sve vidite i vama će biti jasno zašto dizajneri, i ne samo oni, uzdišu pri pomenu persijskih tepiha za koje opet kolekcionari širom sveta izdvajaju velike sume novca. Persijski tepih je kombinacija nenadmašnog kvaliteta i neprolazne lepote.

Vešti tkači vekovima su usavršavali svoju veštinu i doveli su je do savršenstva. Njihova tehnologija omogućava tkanje tepiha izuzetno delikatnih i do te mere filigranski preciznih da ih je jednostavno nemoguće ponoviti. Tepih u iranskoj kulturi nikada nije bio uobičajeni predmet domaćinstva. Bio je umetničko delo ispunjeno simbolima. Svaki obrazac i svaka linija u njemu imaju svoje značenje i istkani su na strogo određenim mestima. Otud prepoznatljiv stil. Ovi tepisi se izrađuju u mnogim gradovima zemlje, ali oni iz Širaza su prepoznatljivi i jedinstveni. Prepoznaju se i po bojama jer najčešće koriste toplu oker, boju cigle, boju oraha, krem, žutu i pastelne zelenkaste koje se savršeno dopunjuju.

Turistima koji dođu u Širaz se preporučuje da upoznavanje grada počnu obilaskom dve poznate grobnice, Hafiza i Sadija. Mauzolej Hafiza jedna je od najpoznatijih i najposećenijih atrakcija u Širazu. Kompleks se sastoji od spomen sale Hafiza i otvorenog paviljona koji je postavljen iznad mermerne grobnice. Paviljon, podignut 1935. godine pod upravom francuskog arhitekte Andrea Godara, izgrađen je na mestu još starije konstrukcije iz 1773. godine. Okružen je vrtom Musala u koji ne dolaze samo ljubitelji poezije. Baštenski deo smatra se jednim od najprijatnijih mesta Širaza i zaista je istina da nema ničeg lepšeg od sedenja u senkama drveća.

Hafiz je rođen u Širazu 1313. godine i tu je umro 75 godina kasnije. Čak su i obični Iranci znali njegove pesme napamet iako je Hafiz u svom rodnom gradu služio kao dvorski pesnik. Proslavio se ljubavnim tekstovima kao i strastvenim stihovima u kojima je branio pravdu običnog sveta. Pripadao je sufijskom redu, što je takođe uticalo na njegovu popularnost. Istina, pravi grob Hafiza je napolju, usred groblja, pokriven je mermernom pločom na kojoj su uklesani stihovi: “Neću prestati da volim lepote i piti, piti vino! Neću se više kajati, šta god da je - nije me briga”.

Mauzolej Sadi nije toliko popularan kao Hafizov ali i dalje je jedna od glavnih atrakcija grada. Ogroman broj Iranaca dolazi ovamo na molitvu ili da oda počast uspomenama i sećanju na velikog pesnika. Sadijeva slava se proširila mnogo dalje od muslimanskog sveta. Živeo je u 13. veku, ali ono što je ostavio iza sebe u svojim delima živi do danas. Nije imao ogroman uticaj na muslimansku književnost, a neki ga čak svrstavaju na drugo mesto u galaksiji persijskih pesnika, odmah iza čuvenog Firdusija, tvorca Knjige kraljeva, iranskog narodnog epa.

Sadi je rođen u Širazu i živeo je neverovatno dugo, neki izvori kažu i više od 100 godina. Sahrani su prisustvovali najugledniji stanovnici grada. Mauzolej je okružen prekrasnom cvetnom baštom i stablima čempresa. Za vreme vladavine Reze Pahlavija, pretposlednjeg iranskog šaha, mauzolej je rekonstruisan, uređen je park i u parku dodato još nekoliko objekata.

Jedna od atrakcija Širaza koja se nikako ne sme propustiti je džamija Šah Čerah. To je veličanstveni spomenik u kom se nalaze grobovi  braće Ahmeda i Mohameda, sinova Muse al Kadima i braće imama Reze. Braća su se sklonila u Širaz tokom abisidskog progona muslimana. Ovo je samo davna priča a sadašnji mauzolej tako impresivno i silno inspiriše maštu, da malo ljudi može da ostane ravnodušno prema njegovoj veličanstvenosti.

Natpis na prstenu

Mauzolej je podignut u 14. veku, za vreme vladavine Taši Hatuna. Baš ovo ime je dobio zahvaljujući istorijskom otkriću. Ajatolah Dastahib video je svetlost iz daleka i odlučio da pronađe njen izvor. Kada se približio, primetio je da iz groba dolazi svetlost. Grob je otkopan a u njemu je pronađeno telo u oklopu sa prstenom na ruci. Natpis na prstenu je glasio: “Čast pripada Bogu, Ahmedu, sinu Musinom”. Tako je postalo jasno da su sinovi Al Kadima sahranjeni na tom mestu. Danas se spomenik sastoji od originalnog portika sa deset stubova na istočnoj strani, prostranog mauzoleja sa nišama na četiri strane i nekoliko sala i grobnica.

Povezane vesti - Na potoku hladne vode

Lepi ukrasi vrata sa srebrnim pločama, prostrano dvorište i portik donose radost očima. Ispred fasade džamije nalazi se bazen sa fontanama, a glavna kapija je ukrašena mozaicima u tradicionalno plavim tonovima. U noćnom osvetljenju džamija izgleda posebno lepo. Grobnica koja je tipična za mauzoleje u Širazu ne nalazi se direktno ispod kupole, već u niši između mauzoleja i džamije. Džamija i mauzolej Šah Čerah su nacionalni spomenici Irana a ljudi je nazivaju džamija ogledala. Počivalište braće je u 14. veku postalo središte hodočašća i tako je ostalo sve do danas.

I za kraj svih atrakcija Širaza, ostavljen je najlepši, Vrt Eram. Stvoren je ljudskim rukama kako bi svako bio oduševljen pogledom na njega, ali i da bi služio kao mesto za predah i odmor najznačajnijih ljude sveta tog vremena. Vrt je današnji izgled dobio u 19. veku, pod Kaškajimskim (tursko pleme sa juga Irana) ilhamom (titula vođe plemena). Još u 18. veku evropski putnici su opisali prelepu “Šahovu baštu” nazvanu Eram, u čast legendarne arapske bašte opisane kao (“Iram”).

Danas je Eram vrt uključen u spisak svetske baštine sa ostalim persijskim vrtovima. Pravougaona bašta se nalazi na severnoj obali Kuške i sastoji se iz četiri dela. Njena ukupna površina dostiže do 110.000 m². Sa obe strane bašte su veliki bulevari, a od 1983. godine Eram je zvanično botanička bašta. Gusto zelenilo bašte pruža bezbroj senki čak i usred podneva. Za ovdašnje vruće podneblje je prava oaza za odmor u hladovini. Kontrast sočnog zelenila na pozadini suvih padina je posebno impresivan. Raznolikost flore je iznenađujuće bogata. Dominira visoko drveće kao što su eukaliptusi, kiparisi i topole, zatim stabla raznog voća i zasadi mušmule, bademi…Cveće na oivičenim površinama je odabrano ne samo zbog lepote već i lekovitog svojstva. U vrtu postoji na desetine vrsta ruža, a jedna od prirodnih atrakcija je kedar visok 35 metara, kažu najveći u gradu. U plastenicima je zasađeno više od 300 vrsta cveća.

U središtu svakog od četiri dela vrta nalazi se kanal okružen cvećem koji simboliše jednu od reka edema (raja). Glavni pravougaoni bazen krasi površinu ispred glavnog paviljona kompleksa. Dominantni deo Erama je prelepa palata Narandžestan na tri sprata, koja je izgrađena za vreme vladavine šahova iz dinastije Kadžar. Pod zakrivljenim kamenim vencima su neverovatni mozaici sa sedam boja, a slike su ilustracije pesama Hafiza i Sadija. Iza Narendžistana je mala zgrada nekadašnjeg hamama. Kasnije je baštu preuzeo univerzitet Širaz, koji se i danas brine o svemu, a lociran je tačno preko puta ulice.

Turisti rado zagledaju i zdanja brojnih džamija. Ona sa imenom Džama e-Atig najstarije je versko zdanje u Širazu koje potiče iz 9. veka.

U fantastičnom pogledu na ceo grad može se uživati sa vrha kule Koran. Nalazi se na severoistočnom izlazu iz grada na putu ka Isfahanu, između planina Baba Kuki i Čehel Makam u kanjonu Alah Akbar. Iznad glavnih prolaza nalazi se posebna prostorija zbog koje je kapija i dobila ime. U ovoj prostoriji se čuva Koran.

Iran je takođe i zemlja drevne visoko razvijene civilizacije. Njegovi stanovnici su početkom trećeg milenijuma p.n.e. stvorili sopstvenu pismenost i izvornu kulturu koja je zatim unapređena tokom desetina hiljada godina.

Nepravda je reći da na svetu postoji samo sedam čuda jer ih je zapravo mnogo više. Posebno mesto u ovoj priči zauzimaju remek-dela persijske arhitekture i inženjerstva, a najstariji kraljevski grad Persepolis predstavljao bi jedno od najdostojnijih mesta među njima. Danas Persepolis leži u ruševinama, ali ova činjenica ne umanjuje njegovu arheološku vrednost i ne sprečava ga da bude jedno od najpopularnijih turističkih prostora pored Širaza. Grad je uvršten na Uneskovu listu svetske baštine.

Gradnju monumentalnog kompleksa započeo je 1518. godine p.n.e. Darije I, podigavši veliku apdanu (tronsku i prestonu dvoranu) i građevinu poznatu kao harem ispod oštrih litica planine Kuh i Rahmat. Darijev naslednik, sin Kserks I dovršio je apdanu i harem, sagradio hadiš (carsku rezidenciju) i ulaze, pa započeo gradnju Dvorane sa stotinu stubova koju je dovršio Artakserks I u 5. veku p.n.e.

Kralj Artakserks III dogradio je palatu, ali ona nije dovršena do 330. godine p.n.e. kada je vojska Aleksandra Velikog u najezdi razorila  grad. Njegova vojska je ušla u grad i iz njega iznela pronađeno blago. Prema savremenicima, da bi se sve odnelo, vrednim teretom natovareno je nekoliko hiljada kamila i magaraca. A na kraju Aleksandar je zapalio glavnu kraljevsku palatu usled čega je nastao veliki požar u kome je izgoreo čitav nekada luksuzan i moćan grad. Tako se, kažu, Aleksandar osvetio Persijancima zbog njihovog pokušaja da spale atinski Akropolj.