Omađijani

Ne postoji ništa što ljude u isto vreme neodoljivo privlači i plaši kao što je magija. Ta fatalna kombinacija straha i znatiželje stara je verovatno koliko i čovek jer hiljadama godina njena draž je strah od nepoznatog i potreba da se dira zabranjeno.

Magija je reč grčkog porekla i znači „čarolija”, „čarobnjaštvo”. Po narodnom verovanju oslikava pojavu kada smrtna bića čine čuda korišćenjem natprirodnih sila ili uz pomoć natprirodnih bića. Iako se najčešće povezuje sa delovanjem vrača u afričkim plemenima, verovanje u magiju se razvilo u Haldeji, jugoistočnom delu Mesopotamije, a preko Persije i Egipta se raširilo na zapad.

Iz perioda mračnog srednjeg veka ostali su zapisi o primenjivačima crne magije u Španiji, južnoj Francuskoj, Italiji i u Tirolu.

I kada se pogledaju osnovna načela religija, dolazimo do neke magije. U svakoj od njih bili su prisutni raj i pakao, i sve su pretile potopom, kataklizmama i apokalipsama. Đavo, kao osnovno zlo iz hrišćanskog verovanja, bio je povezan sa magijom. Ni moderno doba nije imuno na čari magije, naprotiv!

Povezane vesti - Žurka sa mrtvim roditeljima

U mnogim evropskim zemljama raste broj raznoraznih okultnih grupa i organizacija, a u Americi je odavno trend neki novi mistično-religiozni duh. Pojedini istoričari umetnosti tvrde da se i muzika u nekim razdobljima okretala sferama magije. „Rolingstounsi“ su svojim pesmama davali naslove koji su u neposrednoj vezi sa nekim slojevima magije. Dejvid Bouvi je na koncertima nastupao sa okom nacrtanim na sredini čela, što je simbol savršene svesti. „Bitlsi“ su svojom muzikom kročili na Istok.

Prema nekim podacima, više od 50 odsto ljudi u Južnoafričkoj Republici se i danas oslanja na tradicionalne isceliteljske metode, koje uključuju korišćenje bilja, kostiju i pevanje. Teško je poverovati, ali sve više ljudi pribegava bavljenju magijom. Priča o bankaru koji je odlučio da ostavi siguran posao u Engleskoj da bi u jednom plemenu u Južnoj Africi postao vrač, odavno već nije vest, ali i danas mnogima zvuči neverovatno.

Jedino objašnjenje Tomasa Hitfilda bilo je da je duhovna osvešćenost ubrzala njegovu odluku da napusti sve i upusti se u veoma tešku obuku. Od njega se očekivalo da tri dana ne spava i da svake noći pleše pred plemenskim vođama i povraća kozju krv. Nakon ta tri dana smeo je da spava samo u žbunju, morao je da nosi tradicionalnu odeću i lovi životinje, čime bi dokazao da je dovoljno jak da postane iscelitelj.

“Neki će možda pomisliti da je ova odluka čudna zato što sam imao uspešan posao i dobar život, ali shvatio sam da me čeka nešto više. Sada živim u stvarnom svetu. Pleme, ako želi piletinu za ručak, ubije pile, a u Velikoj Britaniji bi morali da odu u supermarket i kupe ga“.

„Meštanima je velika stvar što je jedan belac postao član njihove zajednice, mada ponekad pomislim da su neki od njih mislili da sam pomalo lud.“

Njegovo plemensko ime je Gogo Mndave, a dali su mu ga seljani iz sela u blizini grada Komatiport.

Povezane vesti - Možda nekud ipak plove

Tokom tri meseca, koliko je trajao proces uvođenja u novi poziv, nije smeo da kontaktira prijatelje i rodbinu, a finalnom ispitu su prisustvovali njegovi roditelji. Morao je da nauči jezik sisvati, koji se govori na severu Južne Afrike, kako bi razumeo naređenja koja su mu plemenske vođe davale na finalnom ispitu.

Sa ove distance teško je reći koliko su savremeni vračevi ili iscelitelji ostali dosledni svojim precima, ali sudeći po magijskoj knjizi plemena Batak sa Sumatre, neka verovanja se nisu promenila. Knjiga je napisana i oslikana rukom, stranice su od palminog lišća, a korice su napravljene od kostiju koje podsećaju na ljudske. Vračevi u Indoneziji su je koristili za isterivanje zlih duhova i lečenje bolesti.

Pleme Batak je ranije praktikovalo kanibalizam kao vrstu krivične sankcije za najteže zločine (ubistvo, izdaju i silovanje), a osuđeni zločinci bi u magijskom ritualu bili proglašavani za životinje. Kao dokaz da ih ne smatraju ljudima, saplemenici bi ih pojeli a od njihovih kostiju su pravili korice knjiga.

Neverovatno je i da je ozloglašena vudu magija potekla iz egipatske religije. Izrada figurica kojima se, tvrde mnogi arheolozi i antropolozi, neprijatelj može i ubiti, prvi put pominje se u papirusima pronađenim u grobnicama faraona, kraljeva drevnog Egipta.

Njihova moć pominje se i na Papirusu Vestkar, koji se danas čuva u Berlinskom muzeju. Na njemu piše kako je egipatski kralj Nektanebu sa svojim sveštenicima, tokom jedne bitke na moru, od voska napravio modele brodova i ljudi, stavio ih u posudu s vodom i potopio ih udarajući ih štapom od abonosa i izgovarajući magične reči. Ubrzo su njegovi mornari isto to zaista izveli na Sredozemnom moru.

Povezane vesti - Poigravanje umom

Međutim, prema prvim zapisima antropologa koji su se bavili ovim ritualnim lutkama, one nisu uvek bile tako zlokobne. Beninski sledbenici vudua u nedavnim anketama naučnika nisu poricali da umeju da bacaju zle čini i kletve, ali većina ih je potvrdila da bi to bila zloupotreba moći koju je “Bog dao Africi kad im je dao vudu”, i da se figurice uglavnom koriste za dobro. I to kako za sopstveno, tako i za dobro drugih ljudi.

Ali ono što je uvek prisutno u magijskim ritualima su halucinogene droge. Koriste se već milenijumima, o čemu svedoče istorijska otkrića egipatske, mikenske, starogrčke, majanske i astečke kulture. Zapravo, one su najstariji lekovi koji su se dobijali iz određenih vrsta gljiva, kaktusa i drugih biljaka. Korišćene su ne samo u medicini, već i u religiji.

Drevni šamani i vračevi su ih redovno koristili da bi u ritualima pali u trans. Na taj način mogli su da komuniciraju sa svetim duhom i da otkriju uzrok bolesti pacijenta. Verovali su da ove supstance imaju isceliteljsku moć.

I tu negde se briše tanka linija između straha, iluzija i želje da verujemo da negde postoji neka tajanstvena moć. Ni razvitak civilizacije, ni napredak tehnologije, ni istraživanja svemira nisu čoveka ubedila da u nekom mraku čuči neka mračna pojava koja mu može nauditi više nego što mu bilo šta njemu poznato može pomoći.