Život
22.03.2024. 22:00
Đoko Kesić

Drugi deo intervjua

SEĆANJA OSNIVAČA PINK PANTERA: "Kada sam te 1999. okupio odličnu ekipu..."

Lopov, pljačkaš
Izvor: Shutterstock / Andrey Burmakin

Kriminalna organizacija Pink panteri decenijama već privlači pažnju mnogih. A osnovno pitanje na koje bi mnogi voleli da dobiju odgovor jeste ko, kako, kada i gde je osnovao organizaciju Pink panteri?

Za “Ekspres“ o tome priča Cetinjanin Rajko Čaušević, faktički osnivač Pink pantera.

“Iskreno, kad sam posle bombardovanja SRJ, u Nemačkoj okupio odličnu ekipu te 1999. godine nisam imao viziju u šta će se sve to pretvoriti. O Pink panterima tada niko od nas nije ni sanjao. Ništa, ni na kraj pameti. Ali, imali smo dva čvrsta dogovora: radićemo skoro isključivo juvelirnice i, drugo, uvek sam imao na umu Alberta Spađarija: ’Bez mržnje, bez oružja, bez nasilja’. Saopštio sam to mojoj ekipi i toga smo se držali do kraja. I ranije, niko od nas u akciju nije polazio naoružan, o tome sam striktno vodio računa. Ali, ovo je bio novi početak u koji sam verovao. Time sam u ovu pljačkašku družinu uveo gospodstvo i džentlmenstvo, to nas je razlikovalo od klasičnog sveta kriminala.

Zbog toga su me neupućeni često pitali – kako ste mogli da radite krupne poslove, kažeš da je kroz tvoje ruke za tih 47 godina aktivnog rada prošlo više od 500 miliona evra, zar niste smetali ozbiljnim mafijaškim organizacijama poput Koza nostre, uzimali ste im posao?

Daleko od toga ‒ oni su na nama zarađivali. Vidite, mi opljačkamo juvelirnicu, uzmemo veliku količinu nakita, dijamanata, brilijanata, zlatne prašine, zlatnih poluga... Kome smo to mogli prodati, a da ne padnemo? Pa mafiji! Oni su od nas kupovali sve što ukrademo, ali su nam plaćali najviše 30 odsto od realne vrednosti. Mi nismo imali drugo rešenje, oni su ćutali, plaćali uredno, držali reč i na nama zarađivali ogromne sume. Ako tome još dodamo da je mafija kontrolisala osiguravajuća društva koja su opljačkanim juvelirima isplaćivala ogromne sume novca, tu se krug zatvara. I u tim poslovima mafija je imala svoj procenat.“

Ali, vratimo se toj famoznoj organizaciji Pink panteri. Tek te 1999. godine Čaušević je osećao da je, kako kaže, sazreo kao ličnost, istina kriminalna ličnost.

“Naučio sam kako da se ponašam kao vođa kriminalne skupine, šta, kada i kako da preduzmem, kako da se nametnem, a da to nikako ne bude sirova superiornost. Zapravo, razumeo sam da se vođa nameće kroz superiornu organizaciju posla, dobro i precizno pripremljenu pljačku i da se u podeli plena drži dogovorenog. Imao sam snažan karakter, koji je predstavljao mešavinu volje, nežnosti i odvažnosti. Nikad nisam dozvolio da neko u grupi, a ja posebno, nekoga potkrada na osnovu sopstvene važnosti i uloge u poslu. Reč sam uvek poštovao do kraja. Iskreno, ni sada nisam svestan da sam ja bio toliko važna ličnost u tom kriminalnom svetu na globalnom nivou. Aktivno kao kriminalac radio sam od 1973. do 2020. godine. Od toga sam robijao u raznim zatvorima 20 godina. To robijanje mi je pomoglo da odrastem, da sazrim. Naučio sam mnogo na tim teškim robijama, osim što sam mnogo čitao, naučio sam da čitam i pišem na deset jezika.

Važno je da se zna da smo u poslu do kraja poštovali naš kredo ’bez mržnje, bez oružja, bez nasilja’, da ne uzimamo od sirotinje, da ne napadam stare ljude, žene, decu. Ponosan sam na to, bili smo kriminalci, ali imali smo dostojanstvo.

A ŠTA JE BILO PRE PINK PANTERA...

Verujem da je veoma važno da ispričam šta je prethodilo stvaranju organizacije Pink panter? Dve godine pre toga vratio sam se u Crnu Goru sa idejom da prestanem da se bavim kriminalom, da se smirim i da u svojoj zemlji počnem da se bavim poštenim poslom. Sagradio sam dve kuće. U jednoj sam živeo sa suprugom Draganom i četvorogodišnjim sinom Brankom. Imali smo poveću baštu punu cveća, povrća, voća. Uživao sam u održavanju i zalivanju bašte, brali smo svoje voće, povrće. Bio sam srećan i zadovoljan, supruga je bila trudna, radovali smo se našem drugom detetu koje je trebalo da se rodi za šest i po meseci.

Tu moju životnu radost prekinulo je 24. marta 1999. godine NATO bombardovanje. Naša kuća se nalazila u Murinu. Tog jutra ustao sam nešto kasnije da okopam paradajz i papriku. Bilo je lepo sunčano jutro. Proleće je mirisalo na sreću. Supruga je ostala u našem velikom bračnom krevetu sa sinom Brankom, koji je tek napunio četiri godine. I odjednom GRUUUUUU, GRUUUUU, čulo se nekoliko strašnih eksplozija na nekoliko kilometara od moje kuće. Zemlja se tresla pod nogama, pomislih ’ovo je smak sveta!’

1
Izvor: Ekspres/Privatna arhiva

Neki čovek, dok je prolazio ulicom ispred naše kuće, vrištao je iz sveg glasa: ’Počeo je rat! Ljudiiii, bežite, ljudi! Sve će nas pobiti!’

Odmah tu, uz ogradu dvorišta, moj komšija je iz pištolja velikog kalibra pucao u vazduh i urlao: ’Majku vam jebem fašističku. Bombardujete nas! Nismo ni mi gubavi...’ Neke starije žene ili majke takođe su vrištale ’Deco, bežite u kuću, bežite u kuću...!’ Moja supruga izletela je iz kuće u spavaćici, kao da se deo kuće srušio na njenu glavu, dok se jednom rukom držala ispod donjeg stomaka, a drugom rukom držala je našeg sina Branka. Izgledala mi je kao da će naša beba da joj izleti iz stomaka.

’Jesam li ti govorila da bežimo odavde!?’

Bombarduju i ruše moju zemlju, nisam verovao da je moja Evropa toliko bahata, surova i bez duše. I onda sam znao da obični građani u Evropi ne misle tako kao što misle političari.

Osećao sam se tako ružno, poniženo, bio sam onaj običan građanin moje Jugoslavije u to vreme kada sam došao u Crnu Goru da živim sa ženom Radmilom, bila je trudna.

Sve to kad se događalo u Murinu, ja sam radio za francusku televiziju Kanal plus. Mene samo bombardovanje nije toliko iznenadilo, gledao sam razne svetske TV kanale, pratio sve na internetu. Svet se normalno menjao, ali verovao sam da nije bio u takvom stanju podlosti i tolikom čemeru u svojoj svemoći. Nema reči koje mogu opisati moju nemoć i očaj. U tom bombardovanju izgubio sam porodicu, prijatelje, nema više te moje zemlje. Britanski premijer Toni Bler ’objašnjava’: ’Rat protiv Srba nije više vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva...’

PAKUJ SE ZA NEMAČKU

Izmučen, poražen, bez porodice, posle bombardovanja, zvali su me iz inostranstva prijatelji, mada bih otišao i bez tog poziva, odlučio sam da putujem na Zapad. Ali kako doći do Nemačke? Nemam ništa od dokumenata. Imao sam dva falš pasoša, slovenački i švajcarski. Neko me je potkazao policiji, uzeli su mi falš dokumente i priveli u prekršajni sud. Moj advokat Bora Đukanović mi kaže ’Nećeš ići zbog toga u zatvor, to je samo prekršaj’.

Jednom od starih prijatelja objasnio sam da u naredna tri dana moram biti u Nemačkoj, a da su nama uvedene sankcije, i pitam šta da radim. ’Javiću ti se vrlo brzo telefonom.’ Javio se. Tog dana uveče stigao sam na obalu u Budvi. Upućen sam na čoveka koga pitam: ’Koliko novca uzimate za put u Italiju?’

’Za tebe ništa. Inače naplaćujemo od 2000 do 5000 po osobi.’ Ogroman gliser dug 15 metara bio je spreman. Nas trojica krenuli smo lagano prema otvorenom moru. Mladić koji je upravljao čamcem završio je Pomorsku akademiju, ovaj drugi što me je prepoznao, bio je sitni lopov.

Pitam ga ide li i on sa nama. Odgovara ’Ja sam ovde zaposlen, ukoliko nas uhapsi policija ja preuzimam odgovornost, kažem, ja sam ukrao ovaj gliser, evo vidite kako se pali – na ove kablove koji su počupani. Idemo do Ulcinja, tu ukrcavamo Albance, Kosovare, Arape i druge. Uveliko je pao mrak. Naređenje ’Ukrcavajte se pod palubu, nema izlaska dok ne stignemo’.

Moćni motori pokreću gliser prema otvorenom. Mrak i zvuk tri moćna motora. Razmišljam, ako nas uhvati italijanska policija, ne gine mi velika robija, jedino mene imaju u kartoteci, biću glavni krivac. Stigosmo konačno do obale. Rano je jutro, iza obale je tipična italijanska primorska varošica. Odjednom je gusto: vidim policajce sa noćnim lampama, locirali su nas. Ja skačem između velikih stena na obali, uvlačim se između. Siguran sam, videli su me. Kad ih čujem da su blizu, zagnjurim u vodu između stena, trpim koliko mi pluća dozvoljavaju pa polako nos iznad vode. Ovi manevri su potrajali, ja se smrzao, na ivici snage i nerava.

Policija je konačno odustala. Išunjao sam se polako, dođem do nekakvog parkinga, iz džepa izvukao nekoliko ’lomača’ za krađu automobila. Brzo sam ušao u fijat ’uno’, ali kazaljka pokazuje da je gorivo na rezervi. Stigoh do fijata ’kroma’, bio je natankovan. Uključio sam grejanje, muziku, odeća se već osušila. Stigoh u Milano. Tu sam imao prijatelje, veoma brzo uradili su mi falš italijansku ličnu kartu i vozačku dozvolu. Naredne večeri stigao sam na zakazano viđenje sa mojim društvom u Nemačku.

PINK PANTERI - NAJLEPŠA BALKANSKA PRIČA

Pink panteri, ne verujem da se bilo šta događa slučajno – samo od sebe ‒ bili su neka vrsta našeg ustanka. Nismo mi bili nekakva zločinačka banda kriminalaca, bili smo heroji, buntovnici, legende, kraljevi, dobri, hrabri, lepi i pametni, ali i bezobzirni, drski kad smo ugroženi. Mi smo najlepša balkanska priča.

Iskreno, kad sam osnovao moćnu kriminalnu grupu u Nemačkoj 1999. godine, nisam imao tu svest koju je život docnije oblikovao, mislim na našu pobunu. Bio je kod većine taj osećaj prisutan, ali to je potisnuto docnije u drugi plan. Pink panteri su, život je to nametnuo i definisao, ušli u veliku kriminalnu orbitu. Svaki novi poduhvat, pljačke najpoznatijih juvelirnica, za nas je bio novi izazov. Dokazivanje. Jer taj deo sveta se predstavio kao neka velika pozornica – Pink panteri protiv policije, protiv nauka da kriminalci na kraju uvek završe iza brave, da dokažemo da smo veći od svih tih izazova...

Pink panteri su neverovatna avantura koja je promenila kriminalni svet. Ali u podsvesti nosio sam se mišlju da tim NATO državama naplatimo odštetu. Imao sam u podsvesti saznanje da bogate ljude najviše zaboli kad udariš po njihovom bogatstvu. Njih baš briga za naše mrtve, za onu decu koju su pobili, to je za njih bila ’kolateralna šteta’. Naravno, nisam ih mrzeo, bogati ljudi su se prema okolini odnosili isto od kako istorija pamti.

1
Izvor: Ekspres/Privatna arhiva

PRVA AKCIJA: NATO BAZA

Pink panteri postali su fenomen koji se širio neverovatnom brzinom. Nisam ni bio svestan da će to tako ići. Evo kako to ide na primeru Avijana, grada u kojem je najveća NATO baza u Evropi, a koju smo svi prezirali. To su bile prve naše akcije. Prvo smo nameravali da opelješimo neke juvelirnice u Avijanu. Otuda su nas najpre bombardovali, mi smo govorili Italijani – žabari. Idemo da kaznimo žabare. U Padovi skinuli smo devet-deset juvelirnica. Italijani su ludeli, oni ne znaju šta ih je snašlo. Jure tamo, a evo ponovo još jedna, ovamo treća. Poput gerilskih akcija u ratu. Poput partizana.

Kako smo regrutovali ljude? Dolaze naši momci iz Srbije, Bosne, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, cele bivše Jugoslavije. Dođu u Holandiju, Nemačku, Francusku... Tamo nemaju ništa. Većinom su dolazili do nas preko preporuka ‒ ovo mi je drug, sa mnom je bio u zatvoru, dobar je momak, nije cinkaroš, neće izdati nikoga, došao je iz zatvora, ostao je bez para... Pa još ne znaju jezik, ne znaju ništa. Nađemo im nekakav smeštaj, dajemo im da imaju neke sitne posliće da bi mogli da se snađu za troškove, sve se to doplaćivalo. Oni su učili zanat, pa ko ispliva, on napreduje...

U celom poslu Pink pantera bila je važna logistika, organizacija posla, procena ko ide u akciju i za koje je zadatke odgovoran. Svi u tom kriminalnom svetu u Zapadnoj Evropi su znali za moje organizacione vrline. Znam jezike, veoma lako dođem do stana koji je pogodan za naš smeštaj pre akcije. Pogledam te oglase, pričam sa onim Francuzom, Nemcem, Holandezom, sve začas organizujem i pripremim. To je veliki, ogroman posao. Razraditi pripreme, adaptirati se na život grada, živeti tu, trebalo je pratiti policiju naveče, preko dana, gde je policijska stanica, otkuda će oni otprilike doći. Trebalo se čuvati i od cinkaroša, špijuna – to je bilo najteže. Trebalo se maskirati, biti neupadljiv, pretvoriti se u primernog građanina...

INTERPOL - KRŠTENI KUM

Da ne zaboravim, ovu organizaciju nisam ja krstio kao Pink pantere. Nisam joj dao to ime koje je preraslo u legendu. Naš kršteni kum je Interpol. Pošto je naša organizacija u to vreme opljačkala ozbiljan broj juvelirnica, lokalne policije nisu bile u stanju da nas eliminišu, pa je Interpol odlučio da nam čizmom stane na vrat. Pripremali su veliku internacionalnu akciju pod kodnim imenom ’Pink panter’, direktna asocijacija na serijal filmskih komedija sa smotanim francuskim policijskim inspektorom koga igra Piter Selers.

Interpol nas je tako krstio, dali su akciji ime Pink Panter zato što nisu mogli da nam uđu u trag. Evo zbog čega. Mi danas uradimo pljačku-dve u jednom gradu i automatski idemo u drugi grad koji svakako nije blizu ovog opljačkanog. Dok policija tamo čačka, inspektori istražuju, traže otiske, mi smo već u drugom-trećem gradu. Državi. Svi mi smo imali, ja posebno, falš papire, falš dokumenta raznih zemalja. Tu su nam radili moji poverljivi ljudi koji su bili pravi majstori tog zanata. Podrazumevalo se da sam ih plaćao koliko su tražili. To mi je bilo najvažnije za putovanje moje ekipe. Bez falsifikovanih pasoša nismo mogli nikud da mrdnemo. Često smo ih menjali posle svake razbojničke pljačke. Menjamo i papire i garderobu, sve spaljujemo, uništavamo, papiri se menjaju, tako da policija nije baš tako lako mogla da nam uđu u trag.

Ipak su nam ušli u trag. Došli su nam ovi naši mladi nedovoljno iskusni, koji su pokušavali da se osamostale u nekim ekspoziturama Pink pantera. Nisu oni namerno pravili greške, nego nenamerno i naivno. Oni urade neku pljačku, dođu do ozbiljnijih para, pa se vrate u rodno mesto. Kupe neko luksuzno auto, do juče nije imao ’leba da jede, onda ide po tim barovima, splavovima, pun novca, čašćava sve živo, gde si kralju, gde si legendo. I svojim drugarima, hvaleći se, ispričaju priču. I tako su se masovno počeli regrutovati, dolazili su kod nas.

Mi nismo nikakva organizacija po sistemu piramide, zna se vrh gore ko je i što je. Ja jesam bio u vrhu, ali nisam se tako ponašao, a uz to naša organizacija drugačije funkcioniše. Istina, ja kao vođa, pripadalo mi je da organizujem posao, biram ekipu za akciju, a posle akcije organizujem prodaju. Kod prodaje, nikad nisam išao sam, vodio sam nekoga iz ekipe, svaki put drugog, da bi tim bio siguran da smo od akcije zaradili toliko i toliko i toliko delimo. I što je najvažnije, imao sam veliko iskustvo jer sam išao prvi. Znači nije kod mene bilo – hajte vi momci, čekaću vas ja ovamo. Po tome sam najpoznatiji i ponosan sam veoma na to.

Kroz sistem Pink pantera, koliko ja znam, prošlo je više hiljada ljudi, momaka i devojaka. U početka nas je bilo devet-deset, pa se onda to brzo širilo. Organizovali bismo posao tako da smo u svakom većem gradu imali ekipu od Amsterdama, Liona, Brisela, Parizu, ekipe na Azurnoj obali. Ekipe u Nemačkoj, od Hamburga i gore Berlina pa dole do Minhena. Pa Beča. Pa onda hajdemo Katar, Bahami, Japan. Širi se čak i u Brazilu. To je tako uzelo maha. Mi smo postali kraljevi, legende. Ne ja, ja ne volim taj epitet ‒ ja sam najjači, ja sam najbolji. Nemam taj kompleks.

Naše ekspoziture mogle su da izvode akcije samostalno. Neke su bile naivno organizovane i izvedene. Nemali broj tih momaka je stradao. Nisu naučili osnovno – ne može se svaka juvelirnica pljačkati na isti način...

Na svu sreću, Pink panteri i danas postoje. Postojaće i kada ja ne budem živ. Sa većinom njih sam u kontaktu. Poznajem i nemali broj mnogo mlađih od mene. Iz moje generacije, puno njih je izginulo, puno ih je zaglavilo velike robije, nemali broj se povukao, ušli su u ozbiljne regularne poslove.

KAD PINK PANTER ODE U PENZIJU

Jesam sa njima u kontaktu, ali nisam više u poslu. Povukao sam se 2020. godine. Neću više to da radim jer ja sam od onih koji prepoznaju kad je vreme da kažem ‒ dosta je bilo. Mogao bih da odem preko, neću sad, otići ću kad budem imao razloga za to. Nikako zbog bivšeg kriminalnog posla. To sam završio. Neću to raditi ni u mojoj zemlji, Srbiji i Crnoj Gori. U svojoj zemlji nisam to radio ni kad sam bio mlad i sigurno lud.

Tačno je, povukao sam se iz kriminalnih poslova posle suđenja u gradu Hage, tamo mi je suđeno za izmišljenu krivicu, što je u mom slučaju zaista smešno. Posle sam radio u jednoj fabrici začina, zarađivao sam da preživim. U to vreme, a radili su to i 2014. godine, nemačka služba mi je nudila ozbiljne pare da organizujem mlade Nemce, ali prvenstveno doseljenike sa Balkana, da ih šalju u Kijev pred Majdan, a posle uoči rata u Ukrajini. Nisam pristao, a bio sam bez novca. Godinu posle, vratio sam se u Beograd.“

(Nastaviće se)

 

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
32°C
16.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve