Život
18.03.2024. 13:05
Đoko Kesić

Dosije Pink Panter 1. deo

Oni pljačkaju samo bogate i imaju moto "bez mržnje, oružja i nasilja"

Pljačkaš, lopov
Izvor: Shutterstock

Rajko Čaušević, osnivač kriminalne organizacije Pink panteri, objavio je nedavno knjigu “Moja knjiga Pink panter“. Iz nje prenosimo deo njegovih zanimljivih i vratolomnih doživljaja. On za “Ekspres“ objašnjava da je ova knjiga samo uvod u veliku i opširnu knjigu koju završava i uskoro će je objaviti.

Duže od tri decenije, običan radoznao svet, ali i visoki postavljenici u svetskim policijskim i bezbednosnim krugovima, pokušavaju da raskopčaju mit i stvarnost kriminalne organizacije Pink panteri.

Izazov je veliki jer ova kriminalna organizacija, osnovana u jesen 1999. godine u Nemačkoj, radi i danas u gotovo svim svetskim metropolama. Pink panteri su istinski fenomen. Oni su u nekim svetskim medijima kršteni kao džentlmeni, vitezovi svetskog spektakularnog kriminala, za njih u dubini duše navija više od 95 odsto žitelja sveta. Od njih strahuju jedino bogati, nikakvo čudo jer upravo su oni meta Pink pantera.

Sa druge strane, ova “ružičasta banda“ okrnjila je mit klasičnih mafijaških organizacija, poput Koza nostre, Kamore, trijada, nemilosrdne organizacije jakuza... Sve one počivaju tako što na vrhu piramide sedi bos koji odlučuje o svemu. On je vlasnik života i smrti, njegova moć počiva na organizovanoj i naoružanoj vojsci, surovoj do te mere da svakom uliva strah u kosti.

O njima je snimljeno toliko filmova, neki su u Holivudu nagrađeni Oskarima poput “Kuma“ u tiri toma Frensisa Forda Kopole, po istoimenom romanu Marija Puza. Urađene su i neverovatno uspešne i popularne TV serije poput Sopranovih. A kad je umrla glava porodice Soprano, glumac Toni Siriko, u SAD pa i u ostatku sveta zabeležena je neverovatna žalost, svakako veća od one kad su ubili Dž. F. Kenedija.

Ali vratimo se mitu i stvarnoj slavi i podvizima Pink pantera. Zbog čega su oni toliko slavni i popularni i po čemu se razlikuju od ostale svetske banditske bratije. Odgovor je jednostavan: pljačkaju samo bogate, a njihov profesionalni moto glasi – bez mržnje, bez oružja, bez nasilja!

Rajko Čaušević, Cetinjanin, osnivač kriminalne organizacije Pink panteri, objavio je nedavno knjigu “Moja knjiga Pink panter“. Iz nje prenosimo deo njegovih zanimljivih i vratolomnih doživljaja. On za “Ekspres“ objašnjava da je ova knjiga samo uvod u veliku i opširnu knjigu koju završava i uskoro će je objaviti. Joca Amsterdam posle čitanja ove “uvod knjige“ jednom prijatelju rekao je da “ovo što je Rajko Čaušević napisao nije ni deset odsto onoga što je on sa Pink panterima zaista uradio!“

Rajko Čaušević se smeška, razmišlja i meri svaku reč

“Reći ću vam, uvek sam izbegavao, i danas izbegavam, da pričam o mojim kumovima i mojim bližnjim prijateljima iz razloga što oni imaju svoj neki posao, biznis, život... A ja imam svoj. Sreten Jocić, ili Joca Amsterdam, i ja smo se upoznali u Amsterdamu. Došao je u Amsterdam sa pokojnim Dujom Bećirovićem. Duja je bio veoma cenjen u Holandiji među domaćim i našim kriminalcima. Pomagao je našim ljudima, radnicima, bilo ih je puno iz Srbije, Crne Gore, iz Jugoslavije, dolazili su da rade. On je uvek bio tu da pomogne, da nađe posao, da ih smesti. I bavio se raznim kombinacijama, bio je od ugleda. Bio je pravi mangup. On je pomogao i našim sitnim kriminalcima, ko je god došao u Holandiju mogao je da računa na Duju. Joca je bio uz njega. Odmah je prihvatio Jocu jer Joca je izuzetno hrabar, izuzetno inteligentan. Joca je uvek nasmejan, nikad namršten i ljut, čudo od čoveka. Ja ga baš zato i obožavam. A koliko u toj njegovoj tvrdnji ima istine? On je to odlično rekao. Rekao je istinu.“

Pitamo ga da li uopšte zna koliko je "uradio" stanova.

“Ma nema šanse. Ja sam radio dnevno po 10-15. Tu smo se Papak i ja takmičili ko će više. Hajmo, Mile, ti ćeš ovaj red, ja ću ovaj, ko će više da napravi. Mi smo zajedno napravili skoro 28, 29, 30 krađa za nepuna tri-četiri sata. Počeli bismo u šest, ono u prvi mrak, završili bismo oko jedanaest. Tu je bilo para, zlata. Mi smo mislili da ćemo tako da živimo ceo život. Uvek smo izmišljali neki novi sistem i uvek vežbali da je atraktivniji.“

Sličan je odgovor i na pitanje koliko su juvelirnica i banaka opljačkali.

“Iskreno, nemam broj, kunem se da nema broja. Po tri smo znali za veče. Dobro, ja sam znao i uzimao sam đavolju prašinu, ali eto zatvor, robija mi je spasla život. Bio sam aktivan kriminalac 47 godina, ceo život živim na falš papirima, ceo život skitam, nemam radnog staža ni dana jednoga. Četiri žene, šestoro dece, desetak objekata, deset stranih jezika čitam, pišem, pevam. Tu sam sada u Beogradu sa ovom mojom prijateljicom, ona mi je i veliki drug, prijatelj. Živim ovde, držim, video si, dole mali sportski trening centar. Držim i mali hostel, tu ponekad živi pet, šest radnika, zimi slabo, leti malo više. Sada će početi ponovo.“

Pričamo sa Rajkom Čauševićem o tome kako je došao do postulata “bez mržnje, bez oružja, bez nasilja“. On najpre objašnjava da je na vreme shvatio da je u odrastanju i uspešnosti svakog kriminalca važno robijanje.

“To su bili naši pravi univerziteti. Najpre, tu sam imao vremena da čitam, u zatvorima, a robijao sam skoro 20 godina, naučio sam deset jezika. Tu sam upoznao neke od najpoznatijih svetskih kriminalaca, pažljivo ih slušao, razmišljao o njihovim kazivanjima. Od njih sam naučio suštinu, kako se odnositi prema okruženju, biti skroman ne bahatiti se, ne trošiti novac da bi bio neko, pomagati onima kojima je pomoć potrebna, ali i kako kao vođa nametnuti svoju ličnost.

Najspektakularnija pljačka u svetu

Godine 1979-1980, dok sam robijao u zatvoru u Francuskoj, upoznao sam čuvenog kriminalca Žaka Mesrina, čuvenog bombaša, bandita teroristu. On je bio surov i sirov. Ali na mene je najsnažniji utisak ostavio i na određen način odredio moju budućnost Albert Spađari. Neverovatan čovek, suva inteligencija, gospodstven u svakom pogledu. Ja sam tada imao 24 godine, možete li zamisliti ko je bio on u mojim očima? On je u Nici 1970. godine opljačkao banku Sosjete ženeral, ali koji spektakl. Najspektakularnija pljačka u svetu, verujem do danas.

Opelješio je, više od 300 trezora otvorio, pokupio više o 1,5 tone zlatnih poluga. Procenjeno je da je odneo oko 30 miliona dolara vrednosti, u novcu, nakitu i zlatu. Kako je to izveo? On je usred grada doveo svoje ljude, obukao ih u policajce, obične, ali i saobraćajce koji su regulisali saobraćaj dok traje pljačka. Njegovi ljudi za to vreme iskopali su tunel od šahta na ulici do podzemnih trezora banke. Banku je opelješio do kraja, koja suma, to tada niko nije znao. Pokupili su ogromno zlato, novac, čak 300 i nešto trezora, ne samo bančinih nego i privatnih, gde su bogataši držali svoje dragocenosti. Dijamante, nakit, ali i njihovu privatnost, fotografije, privatne prepiske sa važnim ljudima iz podzemlja i sa političkim uglednicima, koje se upotrebljavaju kad dođe vreme. ’Saobraćajci’ su ostali na ulici dok nisu ispratili vozila sa logom banke Sosjete ženeral sa opljačkanim blagom.

1
Izvor: KEYSTONE / CHRISTIAN BRUNZatvor u Švajcarskoj iz kojeg su pobegli Pink panteri

Ali, vratimo se njegovoj poruci koja mi se veoma dopala. Svaka mu čast. Istina, u ranijim pljačkama moje ekipe nikad nismo pribegavali nasilju i niko od nas nije nosio vatreno oružje. Ja recimo nikad nisam nosio pištolj... Moguće da mi se to nekako uklopilo u moju maglovitu kriminalnu budućnost, nekakvu viziju koju sam tražio. To je zapravo slika moga odrastanja u sivoj evropskoj zoni.

Odrastao sam sa tim velikim ljudima i sa jedne i sa druge strane zakona. U Francuskoj sam upoznao i Edit Pjaf, u ono vreme učio sam i njene pesme. Ona je tada bila u emotivnoj vezi sa jednim poznatim bokserom, dolazila je kod njega u posetu u zatvor Fren, gde sam tada i ja boravio. Kad sam izašao iz zatvora, u Parizu sam upoznao i Belmonda. On je uvek bio šarmantno opušten, viđao sam se sa njim nekoliko puta. Znao sam i njegovog sina koji je posle vozio u Formuli jedan.

Francuska je bila mnogo lepa zemlja, voleli su tada Srbe, gde čuju da si Srbin, oni te cene, poštuju. Posle robijanja u Francuskoj, ja sam se nekako oformio, sazreo kao ličnost. I tako sam 1999. godine, kad sam oformio jednu ozbiljnu kriminalnu grupu, prihvatio onaj kredo ’bez mržnje, bez oružja, bez nasilja’, da ne uzimam od sirotinje, da ne napadam stare ljude, žene, decu. U mojoj grupi, kad smo išli u akciju, niko nije smeo da nosi oružje, nikoga nismo tukli, maltretirali, zlostavljali. Ja pištolj nikad nisam nosio.

Meni, kao i svima drago je sećanje na ranu mladost. Bez obzira na to što sam tada, sa nepunih 17 godina krenuo stranputicom. Odrastao sam na Cetinju u Crnoj Gori. Moje detinjstvo je bilo veoma teško, moj otac pokojni Vido Čaušević je bio policajac, od njegove plate živela je cela porodica. Ali, živeli smo kao i ostali svet, u to vreme svi su bili jednako siromašni, ali zadovoljni i veseli... Međutim, mene je život odvukao na drugu, onu pogrešnu kriminalnu stranu. Knjigu ’Moja knjiga Pink panter’ napisao sam prvenstveno radi mladih koji bi iz nje mogli naučiti da ne idu mojim putem, nego da uče, da žive normalan život sa ove strane zakona.

Bio sam mlad, imao sam 17 godina. Nas četvorica sa Cetinja iznajmili smo rentakar auto ’reno 14’ i otišli u Minhen. Da krademo. Proveli smo tamo desetak dana, sa nekim jugovićima uradili neke sitne krađe. Sitnica. Odlučili su da se vrate kući u Crnu Goru. Tamo kod Minhena ja sam našao jednu juvelirnicu koju mogu da uradim sam. I kažem njima, ljudi ovo je na izvolte, ovo mogu ja sam da uradim. Ali oni su u to vreme neiskusni mladići, kažu – jesi li ti normalan? Budala! Kažem, hajde nešto na šaht da puknemo. Neće, neće i tako smo ušli u konflikt i krenuli smo kući. Ja uporan – niste hteli mene da poslušate, vraćamo se kući bez ičega, ne mili mi se kući da se ovako vratim. I mi se tako posvađamo, u autu, na auto-putu. I ja ti izađem iz kola nasred auto-puta, ma koči, koči odmah, svađa, svi vičemo, otvaram vrata, iskočiću ovde...

Povratak nije bio opcija

Došlo mi je da se ubijem od muke, kako sam siguran bio da ću uspeti, a oni neće da me poslušaju. Onaj za volanom zakoči, ja izađem iz kola, nisam uzeo ni moje stvari, imao sam dvoje-troje gaća, čarape i ništa drugo. Samo sam izleteo iz kola, i umesto da idem ulicom pored auto-puta, ja sam ušao u kukuruze. Video sam odozgo gde se oni moji vraćaju na rikverc, viču – Rajko, vrati se brate, pa evo idemo. Čuo sam ih, ali nisam se javio. Nema više povratka. Kada negde kreneš, kada odlučiš nešto, nema više povratka nazad.

I ja sam se vratio. Išao sam pored auto-puta prema Minhenu i nabasam na jedno stajalište za kamione. Dođem na stajalište i vidim nekog kamiondžiju, vidim naše jugovićke tablice. Pitam – dokle idete? Kaže – idem do Minhena. Mogu li sa vama, pokvario nam se dole auto... On kaže – možeš. Pa ću vam pomoći da ovo istovarimo. On kaže – to sve istovara viljuškar. Ma ja ću ti pomoći, nije nikakav problem. I tako stignem u Minhen, bez centa, bez para, bez ičega, bez garderobe, sam. A jezik ni beknuti. I prvo sam ušao u nekakvu kao robnu kuću, gladan i žedan. Ukradem nekakve hrane, najedem se ko siroče na zadušnice. Ostalo je dosta hrane koju sam posle prodao, pa odem u kafanu. Sa nekim jugovićima pijem vino, pa onda krišom jedem čokoladu koja mi je ostala... Tražio sam dugo onu juvelirnicu i našao sam je. To je u Augzburgu, blizu Minhena. Uvek kada sam kasnije tuda prolazio, redovno sam svraćao da vidim šta ima unutra. Tu nedaleko nalazila se jedna velika juvelirnica, nju smo kasnije ’otresli’ nekoliko puta.

1
Izvor: KEYSTONE / CHRISTIAN BRUNZatvor u Švajcarskoj iz kojeg su pobegli Pink panteri

Tu u Minhenu, nekako sama od sebe oformila se ekipa jugovića, radili smo stanove. Uskoro sam bio pun ko brod, puni džepovi para, a Minhen grad u kojem ima svega. Ja sam razvio posao, u Minhenu sam postao jedan od najjačih lopova u to vreme. Diskretan lopov. Upoznao sam jednu Dagmar, Nemicu. Imala je sina, taj mali me je voleo jer sam mu kupovao igračke koliko je hteo... I voleli su me, i njena majka, i mali i ona. Živeo sam sa njom jedno vreme, a sa ekipom radio. Dagmar nije znala čime se bavim. Imao sam biciklo kufer treger. Tada sam radio stanove, sam bez ekipe, ’na zvonjenje’. Uđem, velike zgrade, rezidencije, i na zvono – cak. Počnem odozgo pa prema dole. Znao sam u to vreme malo nemački. ’Dagmaris, da li je tu’, ili neko drugo žensko ime smislim. Kaže – no, no. Izvinite, pogrešio sam vrata i siđem dole. Zvonim i ako otvori. To je bilo na zvonjenje. A ako ne otvori još jedanput zazvonim, pa onda još jedanput. Pa onda legnem na ono zvonce, da budem baš bezobrazan, i ujedno da budem siguran, i ako niko ne otvori, ja samo hemijskom u ćošak zapišem krstić – tu nema nikoga. I tako do prizemlja. Izađem iz zgrade, prošetam, zapalim cigaretu. Onda uzmem bicikl, parkiram ga tu nedaleko, na zgodno mesto. Onda se vratim na posao, ponovo pa odozgo nadole. Uradim tri-četiri stana tog jutra i gotovo, bap, bap, po tri-četiri komada puknem taj dan, to jutro. Uglavnom sam to radim ujutru.

Pokupim nakit, novac, ženske tašne pune. Tu je bilo nakita koliko god hoćeš. Dnevno sam uzimao po kilo-dva zlata u nakitu. Nakit sam prodavao nekom proverenom svetu, a poklanjao sam ga i pevačicama.

Sećam se naših lokala, Lovćen, Vardar u Minhenu, tamo je pevala Zorica Brunclik, pa je bilo kod Pera, Marin plac... I onda sam se širio i malo šire od Minhena. Jesam radio ponekad i sam, ali uvek sam imao ekipu, dobre mladiće, dvojicu-trojicu.

To je bilo 1974, 1975, 1976... Tada sam upoznao Ljubu Zemunca. I jednoga Grka. Meni je bilo žao Grka, to nisam hteo da pričam nikada, da ne rušim taj mit o Ljubi Zemuncu. Ne znam šta je njima taj Grk skrivio, mora da im je nešto stao na žulj pa su uzeli reket od njega. To mi je bilo ružno, to neću ni da pričam. Jer smo mi svi dolazili kod tog Grka, i pili i jeli i nije nam naplaćivao, i dobro – daćeš kada imaš. Mnogo nas je voleo taj Grk, bio je veliki gospodin. Ne znam, možda i zbog politike nešto u to vreme. Zna se kakvi su bili naši žestoki momci. Većina je imala neke jake kontakte u državnoj bezbednosti, odrađivali su poslove po zadatku, ne treba ništa da krijemo. Ja nikada nisam radio ni za jednu tajnu službu. To što sam radio, radio sam javno, nije to ništa bilo skriveno.“

(Nastaviće se)

 

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
28°C
24.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve