Život
11.11.2021. 08:05
Život
26.01.2022. 06:05
Marko R. Petrović
Heroina Velikog rata
Zašto smo dozvolili da nas Amerikanci podsećaju na Milunku Savić?
Kada god spomenemo Milunku Savić, trebalo bi sebi da postavimo i nekoliko pitanja. Odgovor ni na jedno od njih, kakav god da je, teško da bi mogao da potisne osećaj srama i stida koji bi svako od nas trebalo bar malo da oseća zbog nekoliko činjenica u vezi sa jednom od heroina Velikog rata.
A činjenice u sledeće: i dalje se nijedan istoričar u Srbiji nije ozbiljno pozabavio likom i delom Milunke Savić; ozbiljnija istraživanja o njoj obavili su pojedini strani istoričari nego ovdašnji stručnjaci (jedna od njih je i britanska istoričarka Džuli Vilrajt, autorka knjige "Sestre po oružju“); zbog čega američka ambasada, a ne neko iz Srbije, kroz projekat "Vi ste svet“, treba da nas, pored ostalog, podseća i na velika dela i tešku sudbinu Milunke iz Koprivnice podno Kopaonika?
Drugo, što je možda još važnije, da li se iko zapitao kako smo i zbog čega od Gorničeva došli do Srebrenice? Kako smo od jednog, svi se slažu, najčasnijeg perioda srpskih ratovanja, došli do sramote koja će nas još dugo pratiti?
Za neupućene da objasnimo. Na Solunskom frontu, u Gorničevskoj bici, septembra 1916. godine, Milunka Savić, tada narednik srpske vojske, prestala je da puca na nadiruće bugarske vojnike kada je uvidela da oni pijani jurišaju iz straha da ih ne ubiju njihovi oficiri koji su iza njih stajali sa otkočenim pištoljima.
Nepunih 80 godina kasnije vojnici i oficiri koji su nosili simbole srpske vojske dozvolili su sebi da u Srebrenici pucaju na civile i nenaoružane zarobljenike.
Odgovori, dakle, na ova pitanja, osim što nisu jednostavni, rekli smo već, ne bi bili dovoljni da odagnaju sramotu. A možda smo za sve to upravo sami krivi jer smo u jednom periodu, iz raznih sitnih, i u svakom slučaju neopravdanih, interesa zaboravili i na Milunku, ali i na druge žene ratnice, učesnice balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.
Čak i kada su pojedini pokušavali da napišu nešto o njoj, nailazili su na prepreke, pre svega u vidu nedostatka pouzdanih i proverenih informacija o Milunki. Ono malo što se moglo čuti bilo je uglavnom pažljivo dozirano, a često je predstavljalo i kombinaciju autorove imaginacije koja je služila da nadomesti ogromne rupe u faktografiji. Uz sve to, neprestano je reciklirano po novinskim tekstovima, sa manjim ili većim "dodacima“.
Jedan od onih koji je pisanje knjige o Milunki Savić počeo sa željom da napiše roman jeste i Milan Bogojević, nekadašnji podoficir u Gardi Vojske Srbije. Za roman se odlučio upravo zbog toga što nije mogao da dođe do dovoljno relevantnih biografskih podataka.
A ono što je čuo bilo je pre svega iz "druge ruke“. Pa, ipak, njegovo početno istraživanje iz 2009. godine donelo je i neke vrlo zanimljive, ali i, naravno, tužne detalje.
Taj zanimljiv detalj odnosi se na činjenicu da je Milunka Savić bila sahranjena u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu, na svega pedesetak metara od austrougarskog vojničkog groblja.
"Bila je to razdaljina sa koje je ona u ratu bacala bombe na neprijatelja“, primećuje Bogojević.
Vesti
10.11.2021. 19:30
Čuvar srpskog vojničkog groblja Zeitinlik: Meni samo jedno smeta
Drugo otkriće je, međutim, poražavajuće. A to je da se najodlikovanija žena ratnica u istoriji, zajedno sa jednom od tri usvojene ćerke, Zorom, sa kojom je živela, poslednjih godina hranila u narodnoj kuhinji na Voždovcu.
"Prvi put tu sam to čuo od jednog njenog nekadašnjeg komšije, Mileta taksiste, koji je živeo par kuća od Milunke u tadašnjoj 8. novoj ulici, koja danas nosi Milunkino ime. Delovalo mi je, priznajem, kao klasična rekla-kazala priča. Nekoliko godina kasnije, međutim, to mi je potvrdila i Liljana Banićanin, novinarka koja je 1971. godine sa Milunkom uradila intervju koji, međutim, uredništvo, čini mi se ’Politike Ekspres’, tada nije želelo da objavi, jer je ocenjeno da je suviše nacionalistički“, priča Bogojević za "Ekspres“.
A Ljiljanu je, prenosi nam Bogojević detalje razgovora sa njom, Milunka ugostila u kući sa dve prostorije. U jednoj su obitavale Milunka i Zora, koja je zbog preležanog meningitisa kao dete bila poluinvalid. Druga im je služila kao spremište za ugalj, na koji su se grejale, kada su ga imale.
"Pokazivala joj je tada Milunka, onako obučena u pet starih džempera, i neke stare izbledele haljine, slike, ordenje. Bila je sva ponosna. I usred te priče, dolazi Zora sa posudama noseći hranu iz voždovačke narodne kuhinje. E, u tom trenutku su, pričala mi je Ljiljana, svi zaplakali – i ona, i fotograf, i vozač...“, priča Bogojević.
I kako to obično biva kada nema dovoljno relevantnih podataka, javlja se mnogo grešaka, mitova, pogrešnih tumačenja. Jedno od tih je i da je Milunka odgajila tridesetoro dece, što, kako kaže Bogojević, nije tačno. Ona jeste, dodaje, njima pomagala, ali ih nije othranila.
"Ona je imala jednu ćerku Milenu koju je dobila iz braka sa Veljkom Gligorovićem iz Mostara. Usvojila je još tri devojčice, Milku, Višnju i Zorku. Malo je poznato, međutim, da je u jednom trenutku, kada je već bila razvedena, obilazila sirotišta po zemlji, pokušavajući da vrati tu usvojenu decu, jer nije mogla da ih izdržava. Imala je ona te moralne padove jer ipak njen život nije bio lak. Deca su, međutim, ostala sa njom jer su ili bila prestara za dom, a drugo, sirotišta su tada bila prepuna. O tome je, inače, sama pričala u jednom intervjuu iz 1928. godine“, priča Bogojević.
Scena
17.11.2021. 08:05
"Nije ti bio dosta jedan rat?"
Raznih je nepreciznosti i grešaka bilo i u vezi sa time koliko je odlikovanja dobila, koliko je puta ranjena, te da je bila u logoru na Banjici jer je, navodno, odbila ponudu Milana Nedića da se sretne sa nekim nemačkim oficirom koji je želeo da je upozna.
"Nije imala 12, nego osam odlikovanja. A poslednje je primila 1966. godine. Dalje, nije ranjena devet, nego četiri puta. I treće, ni u jednom arhivu nisam našao podatak da je bila u Banjičkom logoru. A treba znati da su Nemci vodili vrlo pedantnu evidenciju, teško da bi im tako nešto teško promaklo“, kaže Bogojević.
Drugo, nema sumnje da bi, da je zaista završila na Banjici, taj podatak obilato koristile i posleratne komunističke vlasti. Umesto toga, od njih je dobila penziju, ali i svojevrsni zaborav, koji je prekidan jedino kada je obeležavan Dan primirja u Prvom svetskom ratu i kada su Milunku, kao dvostrukog nosioca Legije časti, posećivale i delegacije iz Francuske.
Vesti
15.07.2019. 21:59
MAKRON SA KALEMEGDANA NA TEČNOM SRPSKOM: Nećemo zaboraviti žrtvovanje vašeg naroda
Dva su događaja doprinela da činjenice o Milunkinom životu postanu dostupne široj javnosti i oba datiraju iz 2013. godine. Prvi je izložba Istorijskog muzeja Srbije o Milunki Savić, kada su prikazana bukvalno sva postojeća dokumenta koja se odnose na nju, a drugi je dokumentarni film koji je uradila novinarka RTS-a Slađana Zarić.
Upravo je ta izložba odlučujuće i uticala na Bogojevića da završi svoju knjigu "Milunka Savić – ordenje i ožiljci“, jer je na osnovu dostupnih podataka uspeo da napiše onaj prvi, biografski deo, i priključi ga drugom delu knjige koji se sastoji od petnaestak priča koje su, uglavnom, mešavina piščeve imaginacije i istorijskih fakata.
Svi, naravno, više vole da slušaju priče o njenim herojstvima. A jednu od njih je Bogojević preneo i u svojoj knjizi. Reč je o Milunkinom zarobljavanju 23 bugarska vojnika, o čemu je pričala u intervjuu listu "Pravda“ avgusta 1937. godine.
Milunkino objašnjenje izgledalo je ovako: "Od Bitolja do Đevđelije, priča nam narednik Milunka Savić, Bugari su imali neprekinute rovove. Mi smo uspeli da se uvučemo na nekoliko mesta u njihov rov. Našli smo se jedni pored drugih. Zovnem ja podnarednika Golubovića da pređemo kod neprijatelja i da ih pozovemo na predaju. On neće. Javi se jedan Ciganin iz Vranja: podnaredniče Milune, ja ću s tobom. I pođosmo. Naiđosmo na bugarskog stražara. Naslonio se na pušku, odupro o rov, pa spava kao top. Kad mu trgoh pušku, on se probudi. Pretrnuo je od straha. Poče da me moli da ga ne ubijem. Objasnila sam mu položaj Bugara, rekla da će svi izginuti i da im je bolje da se odluče na predaju. On se brzo odlučio:
’Sega ću javim i na drugovite iz moja rota.’
Bugarski stražar je zamolio Milunku da ona nekako zagovara njihovog komandira koji se nalazio na osmatračnici, dok oni ne umaknu na srpsku stranu.
I Milunka je odvažno prišla bugarskom komandiru. Ispričala mu je priču da je iz okoline Kruševca, da je devojka, da se uželela roditelja, da hoće da se preda sa još dosta srpskih vojnika, samo da bi se vratili svojim kućama. Sa blaženim i srećnim osmehom ovaj Bugarin je slušao Milunku. A dotle, njegovi vojnici su jedan za drugim bežali Srbima.
U jednom trenutku ovaj uvide da je lukava podvala posredi.
Milunka se već počela udaljavati od osmatračnice, posle sporazuma ’da u ponoć čeka sa svojim drugovima pod jednim obližnjim drvetom’, kad neko pripuca. Jedan metak pogodi Milunku, ali se ona ipak dotetura do naših rovova.
Tamo su je već očekivali Bugari, njih 23 na broju, koji su se predali.“
Vesti
19.08.2021. 07:58
Cerska bitka: Srpska pobeda koja se ne zaboravlja
I mada je preovlađujuće mišljenje da se država ogrešila o Milunku, sagovornik "Ekspresa“ misli da to ipak nije istina.
"Ona je posle rata dobila da radi kao bolničarka. Nešto što je čitav rat izbegavala, tražeći da ide u borbu, dočekalo je posle rata. Treba, pritom, imati u vidu da ona nije imala neko obrazovanje. Potom se udala i otišla u Mostar, gde je dobila posao kontrolora u fabrici gde su se šile uniforme. U Stepanovićevu je potom dobila osam jutara zemlje (oko 4,5 hektara) i plac za izgradnju kuće. Ona je, međutim, tu kuću ostavila sestri, zemlju je dala u najam, a sama je otišla u Beograd da traži posao. Tako se i zaposlila krajem ’20-ih kao čistačica u Hipotekarnoj banci i tu je radila sve do 1944. godine“, priča Bogojević. Godinu dana kasnije se penzionisala. Imala je između 56 i 50 godina, u zavisnosti od toga koju godinu uzmemo za njenu tačnu godinu rođenja.
To je još jedna od "misterija“ koja idu uz Milunku. Na spomeniku u Jošaničkoj Banji navedena je 1889. godina, na nadgrobnoj ploči uklesana je 1890, dok je na venčanju sama prijavila da je rođena 1895. godine. Biće, međutim, da je to rekla kako bi umanjila starosnu razliku između nje i mladoženje koji je bio mlađi nekih sedam-osam godina od nje (rođen je 1897). Najtačniji je verovatno podatak sa spomenika, koji se poklapa i sa onim što je zabeleženo u crkvenim knjigama, a tamo piše da je rođena 1889. godine.
DA SE NE ZABORAVE
I mada se o Milunki Savić toliko malo znalo, o njoj se ipak najviše pričalo. Milan Bogojević, međutim, primećuje da nikako ne treba zaboraviti ni ostale heroine tog doba. A među njima su i Sofija Jovanović, Vida Popadić, Jelena Milutinović, Ksenija Nedić, ali i mnoge druge.
Komentari
