INTERVJU VLADIMIR VINKIĆ: Gledati, znači razmišljati bez predrasuda

Vladimir Vinkić rođen je u Pančevu 1978. Diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i specijalističke studije na Accademia di Belle Arti, Firenca. Njegove slike deo su mnogih kolekcija umetničkih dela.

Pripadate onim stvaraocima koji su 21. vek i sve njegove izazove dočekali spremno.

„Kroz moje stvaralaštvo prepliću se raznoliki mediji. Od slike, skulpture, preko ilustracije, fotografije i digitalno generisane 3D slike, do animacije i videa. Sve to su polja koja istražujem i koja usavršavam u poslednjih dvadesetak godina. Mislim da su najjednostavnija rešenja uvek prava. I to raznoliko i bogato iskustvo koristim kako bih došao do njih.

Sve je počelo da se sklapa kada sam posle završene Likovne akademije u Beogradu otišao na usavršavanje slikarstva u Firencu. Pored studija, radio sam i u restoranima kako bih uspeo da dođem do novca. Bilo je i nekih prodaja slika u lokalnoj galeriji, ali ne toliko da bih mogao samo od toga da živim. Tamo sam nastavio da slikam portrete kakve sam radio i na fakultetu. Ali život u Firenci i izleti do mnogih gradova Toskane probudili su mi neku novu kreativnost. U misli su mi se urezali trgovi, ulice, uski prolazi, predivna firentinska arhitektura.

Urbano je Vaša inspiracija koju ste doveli do savršenstva.

„Urbani pejzaži koje sam tada počeo da slikam postali su novi motiv mog likovnog izražavanja. Po povratku u Srbiju nastavio sam da ih slikam, samo su oni postali noćni. Slikao sam banderama osvetljene benzinske pumpe, mračne ulice i parkinge. Grafitima išvrljane prolaze u kraju u kome sam proveo puno vremena sa prijateljima. Vidim sada da mi je svetlost Firence zamenio mrak pančevačkih i beogradskih ulica. I bio sam presrećan. Svetlost koju sam tada video i shvatio pokušavam da predstavim na svim svojim slikama.

Povezane vesti - INTERVJU MARKO TOMIĆ: Magija umetnika i njegove stvarnosti

Portretima se bavim još od fakulteta. Učio da slikam na gomili autoportreta iz najčudnijih uglova. Slikao rendgenski skenirane glave. Na 45. Oktobarskom salonu izlagao sam fotografije svoje familije, prijatelja i dece čija sam lica oslikavao maskirnim teksturama, digitalno. Pravio skulpture mozgova i farbao ih opet maskirno. Skulptura, slika i fotografija su tri ljubavi koje sam negovao godinama. Na ideju da to sve uklopim u jedno došao sam kroz igru. Dosta sam bio zainteresovan za 3D modeling kada se pojavio. Pravio sam skulpture portreta u 3D programima. Uklapao sa pozadinama koje sam fotografisao po Italiji i dobio pejzaže koji se prelamaju kroz portrete mojih skulptura. Počeo sam to da slikam uljem na platnu. Tako su nastale moje ’vodene glave’.

Tada sam napravio prve slike koje i danas volim da stvaram, jer mi je svaka nova slika kao nova avantura koju živim. Tada sam slikao gradove u Italiji u kojima sam živeo. Sada su to mesta koje želim da posetim ili ljudi koje volim. To nekim čudom zaista funkcioniše, samo je potreban veliki trud da sve to uklopim kako bih bio zadovoljan i počeo da slikam. Mislim da je atmosfera nešto što me vodi kroz ceo taj proces. Pokušavam da je dočaram. I da ona bude glavni okidač buđenja emocije. Primetio sam da ljudi imaju drugačije asocijacije kada gledaju moje slike. Zanimljivo je da svako vidi i projektuje svoja iskustva dok ih posmatra. Mnogi u mojim portretima vide terminatora. Vizuelno ima dosta sličnosti između refleksije i refrakcije. Da bismo naučili da gledamo, potrebno je razmišljati bez predrasuda. Cilj mi je da se u posmatraču probudi želja za stvaralaštvom. Osećaj koji je najdragoceniji i koji nas sve povezuje. Slično kao želja da sviramo kada se vratimo sa nekog dobrog koncerta.“

Pričali ste mi o Vašoj želji da sačuvate anonimnost. Šta je to? Ima ljudi koji umetnost doživljavaju kao prostituciju duše. Potpisivanje umetničkih dela je skorijeg datuma.

„Kao osnovac imao sam jedinicu iz likovnog jer nisam potpisivao svoje crteže, pored toga što su mi isti bili izloženi u hodniku škole. Nekako me je bilo sramota da to radim, kao i danas. Mada to moram da uradim kako bi ljudi znali šta kupuju. Uvek me je oduševljavalo delo, a ne autor koji je to stvorio. Tako i danas kada vidim neku sliku pomislim da je genijalno, mada ću ipak reći naglas ’koji car/ica’, ali ipak se divim samo rešenju. Sada, kada je to neko stvorio, mogu i ja da se nadovežem u svom stvaralaštvu na svoj način. Da bismo naučili da slikamo, mnogo je lakše kopirati stare majstore i kroz njihovo iskustvo steći znanje, nego se patiti sam i dolaziti do saznanja na teži način. To je nešto što ipak radimo kao zreli stvaraoci i što je i lepota stvaralaštva u umetnosti. Mnogi  umetnici veličaju svoj lik kao da je delo. Stvarno nemam tu potrebu, jer sam ja potrošniji od toga što stvaram. I ne želim da se poredimo. Nije takmičenje. Ipak smo svi koristili tuđa iskustva da bismo naučili. I onda, kada zaradimo dovoljno, mislimo da je to znanje samo naše. To nije fer. Tako nam je ego i dalje glavna pokretačka sila u stvaralaštvu, a umetnost više nije vodeća sila razvitka, već tehnologija. Pretpostavljam da će jedino rešenje biti AI umetnik (veštačka inteligencija).“

Da li je moguće biti na socijalnim mrežama a ne uplesti se u njih?

„Na socijalnim mrežama najviše informacija razmenjujem na Instagramu kao vinkicv. Dosta sam se ogradio od nasilja i žutih stranica. Pratim gomilu umetnika iz celog sveta. Tu se podržavamo, razmenjujemo iskustva i znanja. I redovno mi izlaze tutorijali za crtanje i slikanje. To je sve znanje koje delimo besplatno i drago mi je da svet ide i u tom smeru. Sada možete sami da naučite da crtate i slikate sa telefona. Nisu vam potrebne skupocene prestižne akademije. Samo trud.“

Povezane vesti - INTERVJU DRAGANA PAJKOVIĆ DODIG: Putovanje kroz sobe senki

Učestvovali ste u jednom vrlo zanimljivom projektu, animiranom filmu „Loving Vinsent“?

„Zahvaljujući prijatelju 2016. godine došao sam do konkursa za rad na animiranom filmu ’Loving Vinsent’. Poslao sam svoje radove i posle nekoliko nedelja prošao test u Gdanjsku. Ušao sam u produkciju animiranja slika uljem na platnu stop motion tehnikom. Da, složenije je nego što zvuči. Poljska slikarka Dorota Kobjela i njen muž Hju Velčman došli su na ideju da animiranjem uljanih slika u stilu kojim je i sam Van Gog slikao naprave film koji je zasnovan na njegovim pismima koje je slao bratu i prijateljima. Za šest meseci rada naslikao sam više od 500 slika koje su deo filma. To je skoro jedan minut u filmu. Jer je za jedan sekund filma potrebno 12 naslikanih slika uljem na platnu. Znači da smo zajedno uradili više od 65.000 slika!

Povezane vesti - INTERVJU ĐURO LUBARDA: Potraga za utopijom

Kada bi se sve te slike, tog formata koji smo radili, poređale, mogli biste da prekrijete površinu veličine Menhetna. Za taj poduhvat bilo je potrebno da 170 ljudi slika dve godine. Svi smo bili kao jedna velika porodica i stvarali animirani film na najteži mogući način. U Gdanjsku na severu Poljske imali smo veliki studio u kojem je radilo nas sedamdeset. Došli smo iz čitavog sveta i svako je imao svoj mali atelje površine četiri kvadratna metra. Malo je to sve podsećalo na zatvorske ćelije, ali smo svi jedva čekali da se zatvorimo unutra i radimo.

Sećam se da me je, kada se zaradim, jedino glad terala da ustanem i napravim pauzu. Ponekad smo radili i po dvanaest sati dnevno. Jednom prilikom sam odlučio da vidim koliko mogu dugo da slikam konstantno a da je to kvalitetno. Slikao sam 24 sata sa pauzama za spavanje od tri sata. Sve to je bila naša želja i odluka, jer smo bili odlična ekipa. Bilo nas je oko petnaestoro. Zajedno smo živeli i dolazili u slično vreme u studio. Dolazak i rad svakoga je bio ličan izbor, sve dok uradiš dovoljan broj slika za dan. U proseku tri slike dnevno. A kada se uvežbaš, to je bilo zaista lako. Tako da smo imali slobodu da se sami organizujemo i radimo kako i kad nam odgovara. Sada kada pogledam na sve to, jasno mi je da smo dosta snage imali jer smo se podržavali i divno družili. I da nam je to bila pokretačka sila i, naravno, da su nas plaćali. I pored slikanja na filmu, imali smo vremena da naslikamo i naše slike, pa smo organizovali i jednu grupnu izložbu u Sopotu, gradu pored Gdanjska.“

Taj film je dobio mnogo značajnih nagrada i ogroman publicitet u svetu. 

„Film je bio prikazivan u celom svetu kao i u bioskopima u Srbiji od decembra 2017. godine. Dobio je nagradu za najbolji evropski animirani film, nominovan je za Zlatni globus i Oskara zajedno sa ’Diznijevim’ i ’Pixarovim’ animiranim filmovima.

Nakon filma vratio sam se u Srbiju. Imao sam želju da iskoristim brzinu i stečeno znanje. Kako sam jedno vreme radio ilustracije za video igre, dobio sam priliku da radim u izdavačkoj kući. Poslednjih godina sam proveo kao dizajner i ilustrator za udžbenike osnovnih škola.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .