INTERVJU DRAGANA PAJKOVIĆ DODIG: Putovanje kroz sobe senki

INTERVJU DRAGANA PAJKOVIĆ DODIG: Putovanje kroz sobe senki


Ime Dragane Pajković Dodig odavno je poznato sladokuscima u umetnosti. Ljubiteljima akvarela, oneobičavajućih crteža. Ona je homo ludens, čovek koji se igra i uvlači u igru posmatrača, gledaoca. Teško je odbiti provokaciju i ne ući u njen kavez satkan od snova i paučine. Među jastuke punjene perjem anđela. Okušala se u mnogim tehnikama i još stvara. Njene skulpture srešćemo u mnogim galerijama, jer stvara punim plućima, jer ume da sve uvuče u svoje stvaralačke procese.

U Vašim slikama akt se pretvara u pejzaž.

„Može da se protumači upravo suprotno, da se pejzaž pretvara u akt. Birajući temu slikanja, nemam precizni put. U svom radu ukrštam život, svoje različite svakodnevice, jer osećam našu jednodimenzionalnost uz istovremeno prisustvo drugih dimenzija, onih koje nazivamo metasferom i onostranim. Prostor i vreme su dogovorene kategorije, sve se zapravo odvija jednovremeno, zbog toga nemam omiljenu tehniku, a ni temu. Naboj koji teži da se iskaže sâm bira način i motiv, i tek tada se upuštam u novi rad.

Povezane vestiINTERVJU TEA LUKAČ: Među zaboravljenim ljudima

Da li je na slici akt ili pejzaž, nije od presudne važnosti. U radu nastojim da svoju nameru osmislim određenom materijalizacijom, tako da rezultat na kraju ne bude samodovoljan, već da radi, da zagolica, postavi pitanje, podeli lepotu. Nije sva umetnost lepa i nije lako iskazati misao koju želimo, niti je lako zadovoljiti potrebu dara koji imamo. Dar želi da se daruje, uvid koji umetnik ima teži da se podeli. Nema pravih odgovora, te je time sloboda ogromna, polje beskonačno u svoj svojoj ograničenosti.“

Zlato prestaje da bude zlato i pretvara se u jang, u metaforu.

„Ne bavim se samo zlatom, ali provlačeći zlatni pigment kroz radove izazivam sebe, ali i publiku. Zlato po različitim tumačenjima simbola ima dualnu prirodu, ono je jin i jang istovremeno. Simbol savršenstva, alhemičarski cilj, s jedne, a kao metal, simbol bogatstva, pohlepe s druge strane.

Reči i značenja su veoma bitni u mojim ciklusima, isto koliko i materijali koje koristim… Slike – Almost gold (skoro zlatno) naznaka su želje puta k savršenstvu, apsolutnoj spoznaji, ali i svojevrsna kritika jer je to zlato lažno jednako koliko i pravo, iluzija i parodija. Koristeći srebro i zlato, iako nisu boje, zapravo postavljam pitanje vrednosti, ali i večitog rivalstva u estetici – šta je granica između umetnosti i kiča? Pored zlata i srebra, veliki je izazov da nađenim materijalima menjam kakvoću i uobičajenu namenu. Koristim sve iz prirode, pesak, kamen, zemlju, glinu, drvo, papir, pepeo, neprestano skupljam građu za buduće slike. Sam materijal je izazov i inspiracija.

Zlatu s pivskih flaša, šampanjca, sakupljenim sa raznih mesta gde sam boravila, ugrađivanjem u svoje radove produžavam život. Tako su ’zlata’ s pivskih flaša iz Tunisa posle nekoliko godina završila na slici Efesosa u Turskoj. ’Zlata’ s penušavog vina iz Kvebeka i Pariza na objektu-skulpturi ’Mon Bijou’ u Beogradu. Pepeo preskupih cigareta iz Kanade je na slikama Zlatibora, novog mosta, Ade.

Više nego u slikama, kontekst zlata i srebra očigledniji je u kliritnim objektima. Koristim klirit, providan, blurovan, a potom pozlaćen listićima srebra ili zlata, iluzija je, tu klirit nije više plastika, već su to zlatne ili srebrne pločice. Međutim, to nije dovoljno, to je deo priče o kliritu, jer ono što je bila moja ideja jeste senka, večito promenljiva, individualna. Senka je crtež.“

2 Dragana Pajković Dodig fabrijano

Senka u suštini pravi crtež. 

„Klirit, hladna plastika za reklame, upao je u sliku kao potencijal, jedini veštački materijal koji koristim. Komponovanjem pločica klirita tretiranih na razne načine, graduiranim šmirglanjem, kasnije pozlaćivanjem, posrebravanjem, na zasunu radova dobila sam senke različitih nijansi sive, i te senke sam nazvala kliritni crtež; takav crtež je postao moja nova tehnika. Pod bilo kakvom svetlošću pojavljuje se magični crtež – senka, koja se neprekidno menja. Kliritne crteže nazvala sam ’Bez težine’, jer senka nema težinu. Doživljaj je individualan, a neprestano drugačiji. Želja da uvučem publiku u svoja dela, da postavljam pitanja, nije dovoljna. Želim da pozornost bude potpuna, da sama publika pravi crtež senkom, da ima jedinstveni doživljaj, samo svoj, da može da ga ponese, čak fizički sa sobom. Tako dolazim do ’Dnevnika sobe senki’.“

Uvlačite gledaoca, primaoca u svoju sliku u kavеz metaforu.

„Performans je medij, u kojem prisustvujemo događaju i na taj način smo učesnici kroz aktivnu percepciju, kada pred publiku postavimo delo koje traži učešće, što je bio slučaj s rešetkom ’Izbor’, posetilac je zatečen. Zabran (rešetka) deli prostor na dva dela – iza i ispred nje, ona je gvozdena konstrukcija pravougaonikâ naslonjenih na zlatni presek, vizuelno oblikovana, ali ipak kavez. Za nekog mesto mira i utočište, a za nekog zatvor. Iskustvo te rešetke dragoceno je i iznenađujuće za mene, jer nisu svi hteli da idu iza ’Izbora’.

Povezane vestiINTERVJU ĐURO LUBARDA: Potraga za utopijom

’Dnevnik sobe senki’ je projekat, u izgrađenu sobu od klirita, posetioci će ulaziti s kamerama i svetlom na glavi, pojedinačno. Snimaće sliku i ton, koju sami svojim kretanjem proizvode. Materijal dobijen tokom svakog dana posećivanja izložene sobe na kraju ću montirati u video rad, i na taj način će nastati zapis ’Dnevnik sobe senki’, kao zajedničko delo mene i publike, a ujedno opstaje i kao zaseban rad. Višeslojni događaj, umetničko delo postaje alatka u stvaranju novog, publika kreira i uživa u prizoru. Možda je to buduća umetnost. Bukvalno uvlačenje posmatrača u utrobu umetničkog ostvarenja, ali najpre je poziv na akciju, aktivno učešće nasuprot pukom posmatranju dela. Pretpostavka je da neće svi biti voljni da uđu u mrak sobe senki, ali videćemo.“

portret Dragana Pajkovic Dodig

Crno-beli crteži predstavljaju kaligrаfiju u pokušaju.

„Govoreći o crtežima, mislimo na osnovni i prvi element – medij u kojem se izražavamo. Evoluiranje crteža je neprekidno, barem u mojim radovima, u slikama, to je crtež između raznih tekstura i nijansi bele na belim aktovima, ali i kaligrafija u pokušaju kod crnih i belih crteža, tzv. crtežnih slika crnih i belih. Arhetipske vizije, naoko ’čista svest’ i nekontrolisane linije, projektovane su iznutra. Njihova težnja je da će se i kod publike useliti u područje ishodišta – kao prepoznavanje arhetipskog, bez objašnjenja. Crteži datiraju iz 2000. godine, novim promišljanjem ovih radova nastaje ciklus crtežnih slika 2013. Ove 2020, crtežne slike prelaze na platno, grafitna akvarel olovka i bela uljana boja grade nove kompozicije ’Puteve, ne lutanja’… postaju slike. Krajnji rezultat je i dalje kontrolisano-nekontrolisana linija, čvrsta i meka, koja ništa ne opisuje, samo se doživljava. Naglašeni zlatni presek, u komponovanju slika, vekovno proverena ravnoteža, koja godi oku, ulazi u svest, a da nismo svesni ni zašto ni kako.

Kaligrafija, koju pominjemo, jeste borilačka tehnika, ona nije puki krasnopis, ona je fokus. Koncentrisana snaga u tačku na papiru ili platnu, kao zvuk koji se ispušta, pri udarcu, u borilačkim veštinama. Krik koji nudi i donosi oslobođenje energije, ovde potez četkom ili olovkom treba da šalje snagu i podršku posmatraču. Zato je crtež najvažniji u umetnosti i zato skromno kažem da su moji crteži kaligrafija u pokušaju.“

1 Fabrijano Dragana Pajkovic Dodig Serbian painter

Koliko je teško otkriti prave vrednosti u svetu u kojem je slika roba?

„Slika nije roba, iako je delom materijalna stvar, nije samo materija. Zato se i dan-danas divimo starim majstorima, freskama, crtežima iz pećina, piramidama, vrtovima, građevinama. Trend je da umetnost potpuno uđe u sferu materijalnog, a time da postane roba.

’The cynic knows the price of everything and the value of nothing’ (Cinik je osoba koja zna cenu svemu, a vrednost ničemu”, Oskar Vajld). Cena slike nužno ne određuje i njenu vrednost. Gledala sam dokumentarni film Natanijela Kana ’The price of Everything’ (Cena svega) iz 2018. godine, dragoceni uvid u današnje stanje umetničke scene. Možda surova i ogoljena priča na temu vrednosti, film načinje puno tema o savremenoj umetnosti danas.

Aukcijom dela živih slikara iz kolekcije jednog ljubitelja neobičnosti, vlasnika taksi preduzeća, koji je imao sklonost da kupuje umetnost aktuelnu 70-ih, 80-ih, a onda je odlučio da deo svoje kolekcije proda. Tog trenutka cena tih dela je skočila, počela je era novih vrednosti, kupovina dela živih umetnika, koji zapravo nisu imali i nemaju direktnu korist od tih dela. Zato, teško je reći šta će biti sutra, ali za umetnika danas, poučan film.

Film ’Cena svega’ nudi složeni portret kasnog kapitalističkog društva koje se suočava sa samim sobom. Dok u ogledalu kuće zabave oslikava potrošačku kulturu, film na kraju potvrđuje transcendentnu snagu same umetnosti i duboku potrebu za njom u našem životu.

Povezane vestiINTERVJU MARIJANA ORO: Gledati sa one strane ogledala

I Đorđe Kadijević u svom tekstu u NIN-u govori na tu temu:

’… Opаžаmo jednu čudnu opsesiju sаvremene umetnosti kojа sаdržаj spoznаje potekle iz te metаsfere trаnscendentаlne svesti hoće po svаku cenu dа prebаci u biosferu. Rečenа metаsferа kаo dа se dаnаšnjem umetniku čini suvišnа, jer on ne vidi od kаkve mu je potrebe njenа fluidnost u poređenju sа fаktičnošću objektivne egzistencije do koje mu je toliko stаlo. (…) To što umetničko delo fizički figurirа kаo stvаr, nаsuprot ustаljenom shvаtаnju, jeste pukа iluzijа. Njegovа stvаrnа egzistencijа odvijа se s one strаne stаtusа predmetnosti…’. “

Na kraju sve postaje igra, jer čovek je homo ludens, čovek koji se igra.

„Teza iz 70-ih koja je na mala vrata, ali ipak velika, uvela da je umetnost igra, poništavala je vrednost samog stvaralaštva, njegovog ishodišta i smisla. Igra označava slobodu. Mislim da inspiracija nije igra, da je dar zadatak. Iz tog konglomerata svakodnevnih i svakovrsnih činilaca, etra, crpim svu svoju životnu energiju, radost, a u njoj nalazim i sam smisao. Bog, univerzum, postojanje ili smisao istog, upravo potiče iz tog izvora odakle je i dar… Igra je ozbiljno mesto, ’… da bismo napredovali u igri, moramo se odreći svog najdragocenijeg poseda, svoje uvrežene ideje da je naša ličnost baš ono što mi mislimo da jeste…’. Citat iz knjige ’Igra Božija’. Nema slučajnosti.“

TREASURE BOX 2 DRAGANA PAJKOVIC DODIG

Akvarel je poezija slikarstva i u njemu ste se okušali.

„Zdravko Mandić je zapisao ’… akvarel je pesma, haiku pesma’. Malo pigmenta i vode, papir i čarolija može da počne. Vodene bojice su prva tehnika sa kojom se susrećemo, iako je najteža tehnika, pruža veliku slobodu i brzinu, i iziskuje strpljenje. Akvarel mi uvek daruje opuštanje. Asocijativni pejzaži, apstraktni haiku akvareli, pretočili su se u aktove. Figura je bila samo okvir stanja, a sve ostalo je i dalje bivao pejzaž. Učešće na bijenalu u Šenženu 2015. godine donelo mi je nagradu za akvarel ’Ulice ove…’. U ULUS-u 2017. izložila sam akvarele, cela izložba je bila posvećena baš toj nagrađenoj slici, svojevrsna oda akvarelu. Pored akvarela i počasnog mesta za sliku iz Kine, skice njenog putovanja od godinu dana, ambalaže u kojoj je bila, prikazana su i tri videa, jedan s boravka u Siteu (Cité internationale des arts) u Parizu i dva eksperimentalna videa vezana za akvarel-performans. Za interakciju smišljeni, performans DaliStyle, izveden je iz biografije Salvadora Dalija, koji se kladio da će ne dodirnuvši platno osvojiti nagradu na konkursu na akademiji, kao brucoš. Prvi put sam taj performans izvela u Noći muzeja, kada je Galerija A tradicionalno organizovala IV Međunarodno bijenale akvarela, 2016. Prisutni su bojom gađali papire, a ja sam iz nastalih fleka završavala slike, celu noć. Kroz performanse i izložbe akvarel je postao bliži publici i vraća se na mesto koje zaslužuje. Od 2018. godine sam lider i selektor tima za Srbiju na najvećem simpozijumu akvarela, ’FabrianoInAcquarello’. Godina 2018. i 2019. organizovala sam i letnje jednodnevne kolonije na Adi, kao i dve međunarodne izložbe u saradnji sa Galerijom A i Galerijom Štab, uz podršku ULUS-a i Gradskog sekretarijata za kulturu.“

Šta mislite o vladajućim trendovima u umetnosti i gde tu vidite svoje mesto?

„Možda sam već sve na tu temu izrekla. Trend je ono što mu i samo ime po definiciji znači. Na prelasku između dva veka, uvek se kroz istoriju dešavaju promene, drago mi je što živim ovo vreme. Na početku sam rekla da je vreme i prostor nešto dogovoreno i da se sve dešava jednovremeno. Imperativ ili skoro imperativ danas je ’orečavanje’ dela koje je nesumnjivo potrebno, umetnik danas mora da bude elokventan da brani svoju poziciju i svoj akt – delo. U tom smislu, nazivima izložbi i dela, ne ulazeći u sferu spoznajnog i naracije, želim da rečima dodatno uvlačim posmatrača u svoju ’igrajuću’ pozornicu. Pozornica traži, kako sama reč kaže, pozornost, usredsređenost, preciznost. Dajem dodatni komentar, ne objašnjenje, jer umetnost spada i u duhovnu kategoriju, te se oseća i razumeva na svim nivoima. Ona daje, kroz umeće i veštinu, uvid, ako su ljudi osetljivi na te impulse. Šta će od svega učinjenog opstati, ne znamo.“

Kakve novosti treba da očekujemo iz Vašeg ateljea?

„Mogla je svaka od izložbi biti drugačija, mogla je biti oštrija, ali ne bi bila iskrena. Biram smer kretanja koji afirmiše, ne izruguje se, ne podmeće, ne manipuliše.

Trenutak kada želite da baš to i tako iznesete pred javnost je samo tada taj i jedini moguć. Umetnost jeste doživljaj, ali za umetnika je i dužnost da kroz umetničko stvaranje dâ mogući odgovor. Umetnik treba uvek iznova da sumnja, da postavlja pitanja, a kroz likovno-vizuelni akt da i publiku na svaki način obuzme i uhvati – bez toga nema dijaloga ni komunikacije koja je deo zadatka. Treba nam očuđenje (ostranenie, pojam Viktora Šklovskog), nov način poimanja viđenja, koji nije prepoznavanje značenja, već odustajanje od automatizma percepcije. Moji radovi nisu ono što se čini na prvi pogled. Rešetka – Izbor je suštinski rad, kao što sam već pomenula, prolazak iza rešetke označava stav, osećanja, izgovor, vraćanje, opomenu, ali i nadu da izbor postoji. Kao što postoji slobodna volja da biramo.

Šta je sledeće, mislim ’Dnevnik sobe senki’ i nadam se i skulptura ’Treasure box’ (kutija dragocenosti). Oba rada su monumentalna, od klirita, soba je 2 x 2 x 2,5 metara, a skulptura je visine tri metra. Želim da izbegnem prepričavanje dela, to nikada nije zahvalno, ali biće prilike da se moji radovi vide u javnim prostorima – gde im je mesto. Akvareli će biti 26. septembra na izložbi Galerije A i Degen galerije, Bežanijska 55 u Zemunu, na VI međunarodnom bijenalu akvarela.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar