PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Dragijin venac

Ja sam izbeglica iz Zadra i to od 1991.

Od petnaeste godine živela sam u Zadru. Muž mi je bio građevinski radnik. U Iraku je zaradio novac pa smo kupili plac. Spremali se da gradimo kuću. Tu su nam se rodili sin i ćerka.

To je bilo 4. maja 1991.

Poginuo hrvatski redarstvenik iz Bibinja, mesta pored Zadra.

Išli su u akciju, da stave hrvatsku šahovnicu na pravoslavnu crkvu Sv. Simeona u Jagodnjoj Gornjoj, opština Benkovac.

Dva dana posle došlo je do “kristalne noći”. Razbijaju i pljačkaju sve što je srpsko i jurišaju na viđenije Srbe.

Zadar se napunio ljudima u crnim uniformama. Nosili su sajle za davljenje, narezane. Pustili sve kriminalce iz zatvora. Zadar je mali grad i tačno se znalo ko je ko.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Smrt stalnog saradnika

Moj sin, tada star devet godina, dolazi iz škole koja je bila 15 metara od naše zgrade i kaže mi da u školskom WC-u piše: “Povuci vodu da Srbi odu”.

Sledeći dan jedan kriminalac i lopov nasrće na njega ispred zgrade i baca ga na beton. Dolazi u kuću, uz plač mi govori što se desilo.

Ja sam onako besna strčala u dvorište i sa njim se sukobila.

A on meni hladno kaže kako će nas klati, đubre smrdljivo. Sve kriminalce su pustili iz zatvora. Sledeće veče na mome autu isekli su sve četiri gume.

Trpeli smo razna maltretiranja do sredine šestog meseca.

Izvodim decu iz grada pre nego što su ga stavili u bodljikavu žicu. Stavljam moju decu u autobus Crvenog krsta.

Crveni krst je sa šest autobusa kupio decu sa rubova Krajine i odvozio na sigurno, za Srbiju. Kod Bosanske Gradiške autobus biva pogođen.

Bilo je sreće, troje dece lakše povređeno. Stigli su na Palić.

Pošto ništa nisam mogla uzeti, da im ne budem sumnjiva, vraćam se sa jednom ženom po garderobu u Zadar.

Muž mi i dalje radi, ja sam prestala.

U rano jutro ubili na pijaci čoveka koji je bio trgovac. Druge su maltretirali i bacali im voće i povrće u more, tukli i prebijali…

Žena koja je naplaćivala WC je išla od tezge do tezge i pokazivala im ko su Srbi.

Mene toga zla spasava žena Hrvatica, odvlači me da ne završim kao ostali.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Gladna godina

Petnaest dana ne znam ništa o mojoj deci. Telefoni sa Srbijom ne rade. Preko rođake koja je u Nemačkoj saznam da su mi deca - u Subotici!

Tu ih nalazi moj dever koji živi u Riđici, pored Sombora. Odlazi po njih i vodi ih kod sebe. Nakon mesec dana izlazim iz grada u žici… izlazim iz Zadra u Benkovac.

Stigla sam kasno a karata nema. Vozač autobusa mi ponudio da sedim na zadnjem stepeništu. Tako sam stigla u Beograd.

Putujem u Beograd, a zatim po decu.

Tada počinje naš trnovit put: muž mi ostaje u Zadru, srpski državljanin.

Izlazi posle Vojske, bez igde ičega, u majici kratkih rukava, 1. novembra.

I tako se nastavlja, od nemila do nedraga.

Pakao u našim životima.

Deca su mi bila dobri đaci, jedino me to držalo da guram dalje.

Rad po tuđim njivama za pet maraka, ceo dan. Poniženja svakojaka.

Život u kućama nabijačama.

Taman sredimo malo, okrečimo, popravimo i… selimo se.

Zime hladne, kupim kukuruz po njivama da bih ložila i grejala.

Nigde stabla, a novaca nemam da kupim ugalj.

I tako sve do 1998. Vraćam se u Zadar.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Ide Mile lajkovačkom prugom

Prelazim pešice most na Batini, da napravim hrvatske papire. Odlučila sam da se vratim i prodam plac, da dođem do novca i do bilo kakvog dokumenta.

Ćerka, kao svršeni student medicine, sa 22 godine odlazi u Australiju 2002. godine.

Moj sin je tad bio vojnik na Aerodromu Niš, u 63. padobranskoj. Imao je 21 godinu.

Posle toga se razboleo od sarkoidoze na crevima. Imao je pet operacija. Puni 27 godina i umire u KCS u Beogradu.

I ja se razbolevam godinu dana iza toga i ostajem invalid.

Doskoro sam se kretala u šetalici. Sad se oslanjam na štap sa tri točkića.

Muž mi je bio bolestan.

Šestog ovog meseca našla sam ga ujutro u krevetu. Preminuo od moždanog udara.

Težak je ovo život i pretežak, pitam se zašto?

U Australiji sam dobila unuka.

Jeste, sama sam. Treba mi pola sata da pođem do prodavnice.

Iako je tu, sto pedeset metara daleko.

Imali smo ambulantu u Besnom Foku, ali kad je počela korona povučena je za Padinsku Skelu. Lekove naručujem telefonom.

Čitam knjige, Mariju Jovanović, Ljilju Habjanović.