INTERVJU LJILJANA STANOJEVIĆ: Igra koja je više od košarke

Ona voli da pobeđuje i da bude najbolja. Naprosto, to joj je u krvi. Ako to ne uradi neko drugi, ona se ne libi da uvek i u svakoj prilici glasno kaže koliko vredi, šta može i koliko može, da je bolja i pametnija od drugih, najbolja među najboljima. Ne dokazuje to pričom i ispraznim tiradama, već delom i na delu. Nište ne radi površno, nikada se ne zaustavlja na pola puta, nerado pravi kompromise sa sobom i drugima.

Gnušala se i gnuša licemerja, lažnih autoriteta, preglasnih neznalica i liliputanaca u srcu. Kad su je saplitali, ona je padala ali i još brže ustajala, uvek je trčala do kraja, ako je trebalo i na jednoj nozi, “pogađala trojku u poslednjoj sekundi”. I na kraju kad dođe do kraja, kad pokaže sebi i drugima da je i nemoguće moguće, pakovala je kofere i odlazila na neki drugi peron da bi otputovala nekim drugim kolosekom u nekom drugom pravcu i opet dokazala da čovek sve može ukoliko to zaista želi. I danas je jednako uporna, ambiciozna, ženski tvrdoglava, odlučna...

Ljiljana Stanojević je bivši sportista, reprezentativka u košarci, osvajač medalje na šampionatu Evrope, žena sa završena tri fakulteta, poliglota, vrhunski pravnik, trener, humanista... Na pitanje šta trenutno radi, zagonetno odgovara:

„Ovo što radim zaslužuje Nobelovu nagradu. Ništa nije nemoguće, možda je jednog dana zaista dobijem. Tek sam na početku jednog velikog dela na koje će čovečanstvo biti ponosno.“

Beograd Vas je upoznao kao supertalentovanu košarkašicu još dok ste bili gimnazijalka. 

„Bila sam u to vreme najbolja juniorka Balkana, u isto vreme član tri nacionalne selekcije: kadetske, juniorske i seniorske za koju sam debitovala jako mlada. Govorili su kad me vide na terenu da sam čudo od deteta.“

Kao najmlađa u A selekciji sa samo 17 godina osvojili ste i evropsku medalju na šampionatu u Poznanju.

„Posle 10 godina dogodilo se da je naša reprezentacija ponovo osvojila srebro. Selektor je bio Bratislav Reba Đorković. Biba Majstorović i ja kao najmlađe bile smo uz legende jugoslovenske košarke poput Marije Veger, Sofije Pekić, Vukice Mitić...“

Napredovali ste meteorski?

„Bilo je nekoliko generacija u Partizanu koje su počinjale ambiciozno pa onda se zaustavljale na pola puta. Kad sam došla zatekla sam u klubu  Dragicu Brašanović, Dušicu Babović... Tada je počelo stvaranje jedne nove ekipe koja je kasnije beležila silne uspehe. Posle tri meseca treninga zaigrala sam za prvi tim, a već posle šest meseci bila sam standardni član prve petorke.“

U Meksiku na Univerzijadi 1979. doživeli ste težu povredu kolena.

„Mesec dana sam se pripremala za Meksiko, igrale smo odlično, u poslednjoj utakmici tri minuta pre kraja u jednoj kontri Ruskinja, devojka visoka preko dva metra, pred koju sam hrabro stala, bukvalno je uletela u mene i unakazila mi koleno. Parket sam napustila s iskidanim ligamentima, usledila je pauza, oporavak...“

Povezane vesti - INTERVJU BOJAN PAVIĆEVIĆ: Najmlađi smo i najbrži u Evropi

Nova povreda dogodila se 1980. Ovog puta uz malu pomoć legendarnog Dražena Petrovića.

„U reprezentaciju me je vratio nezaboravni selektor Ciga Vasojević. Prošla sam pripreme za predolimpijski turnir igran u Varni, bila jedna od najzaslužnijih što smo kao reprezentacija izborile učešće na OI u Moskvi. Žestoko smo trenirale za taj događaj i vraćala sam se u formu. U to vreme se lako ispadalo sa spiska ako ne možeš ili ti se ne trenira. Sedam dana pre odlaska u Moskvu igrale smo trening meč sa muškom kadetskom reprezentacijom Jugoslavije. Bila je to poslednja provera pred put na OI. U duelu sa Draženom dobila sam udarac u koleno i nisam otputovala u Moskvu. Devojke su tamo uzele bronzu.“

Na terenu ste bili autoritet i starijima od sebe?

„Tačno, čak i u godinama kad sam bila klinka bila sam neko ko se slušao na terenu. Sećam se na EŠ u Poljskoj koliko me je Vukica Mitić kinjila, čak i šikanirala. Biba (Majstorović) i ja smo slučajno čule jedan razgovor, njen i Sofije Pekić, pričale su kako smo im mi klinke postale ozbiljna konkurencija. Protiv Čehinja ušla sam u igru početkom drugog poluvremena, Vukica je imala pet ličnih grešaka i sutradan su novine pisale kako sam maestralno odigrala utakmicu i bez grama straha u ulozi pleja odvela ekipu u sigurnu pobedu. Istina je da sam uvek bila hrabra, šutirala sam kad drugi nisu na to čak ni pomišljali, bila sam plej koji je znao da vodi igru i niko nije smeo da pisne. Bacala sam i brzu kontru, beležila po 20 poena na svakoj utakmici. Vukica Mitić je sve to takođe bez greške radila, bila je vrhunski plej, ali za razliku od mene ne i košgeter.“

Da li je tačno da ste jednu utakmicu počeli sa 16 a završili sa punih 17 godina?

„Jeste, igrala sam za reprezentaciju, na turnir u Italiji stigla sam kao najbolja juniorka Balkana. Domaćin turnira bio je prelepi primorski gradić San Marinelo. Utakmica sa Italijom je počela 23. juna posle 22.00 a završila se u prvom satu 24. juna, na moj rođendan. Dogodilo se da mene, debitanta u A selekciji organizator proglasi za najboljeg igrača turnira. Bio je to moj najlepši rođendan i rođendanski poklon.“

Igrali ste ozbiljnu košarku, ali i bili odlična učenica sa svim peticama.

„Vukovac i u osnovnoj školi i u 11. beogradskoj gimnaziji. Kad krenem na pripreme ja ponesem knjige, posle dva meseca se vratim i sve znam. U gimnaziji sam bila oslobođena mature ali sam uprkos svemu želela da položim taj ispit. Tema mi je bila lik i delo Petra Petrovića Njegoša, za mene jednog od najvećih ljudi u istoriji. Rad sam uradila na pripremama. Vukica Mitić, koja je odlično poznavala daktilografiju, s radošću mi je sve prekucala i na odbrani je pala čista petica.“

Kad je trebalo, priča se, podučavali ste i druge.

„Bile smo brucoši, Goca Jeremić i ja smo studirale pravo, Biljana Majstorović je bila student Fakulteta za fizičku kulturu. Ali da bismo igrale na Univerzijadi obaveza je bila da imamo bar jedan položen ispit. Za mene to nije bio problem ali... Selektor Reba Đorković mi je zato naredio da njih dve uzmem pod svoje i na kraju smo otputovale na Univerzijadu u Meksiko, naravno s prvim ocenama u indeksu.“

I u klubu i u reprezentaciji ste nosili dres sa brojem 15.

„Moj košarkaški idol bio je Praja Dalipagić. Zbog njega sam nosila petnaesticu. Volela sam i Kiću (Kićanovića), moja najbolja drugarica Moku, ali Praja je za mene bio zakon.“

Kad smo već kod zakona, Pravni fakultet ste završili sa lakoćom i odmah počeli da radite.

„Prvo sam radila u nekim privatnim firmama a onda sam videla konkurs u ’Mostogradnji’. Primali su dvoje, ali su na kraju primili troje. Ono dvoje je očigledno moralo da bude primljeno a ta treća sam bila ja. Pred konkursnom komisijom sam govorila bez kompleksa tvrdeći da sve mogu i da sve znam. Masa kandidata se u takvim trenucima uplaši, mi iz sporta smo navikli na direktorske face. Kad god je trebalo da se reši neki problem u klubu, kad nije bilo stipendija ili ne znam čega, mene su delegirali da pričam sa članovima uprave u kojoj su uglavnom sedeli direktori.“

Ljiljana Stanojević

Šta se događalo kada ste konkurisali za mesto u „Jugoeksportu“?

„U ’Mostogradnji’ nisam bila baš zadovoljna i odlučim da se javim na konkurs u čuvenom i po mnogo čemu elitnom ’Jugoeksportu’. Tad je generalni direktor bio čuveni Slobodan Anđić. Tražili su 10 pripravnika, uz obavezu da se mogu prijaviti ljudi sa završenim fakultetom i znanjem dva jezika. Da znaju jezik morali su kao dokaz da prilože sertifikat ovlašćene ustanove. Kad se taj uslov ispuni, stiče su pravo na polaganje testova. Ispunjavala sam zapravo sve uslove, imala sam prvo odličan prosek na fakultetu, imala sam i znanje, ali i sertifikat da znam nemački, engleski, francuski i italijanski. Konkurisala sam na tri mesta, znala sam i da sam odlično uradila test ali nisam bila primljena.

Hrabro sam otišla u kadrovsku službu i tražila da pogledam rezultate testa. Gledali su me belo, to valjda niko nikad nije učinio, znala sam i ja da se konkurs raspisuje za decu koja su studirala u inostranstvu, čije su tate i mame bile ovo ili ono. Ali sam znala i da ja znam.

Pogledam rezultate i otkrijem da je kandidatkinja koja je primljena sertifikat o znanju jezika dostavila posle polaganja testa. Zatražim i Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta. Na prvu sam shvatila da je konkurs u koliziji sa Pravilnikom i onda im saopštim da ću, ukoliko me ne prime, podneti tužbu Sudu udruženog rada. Nisu mogli da veruju šta ih je snašlo. Na kraju su me pozvali na razgovor s pokušajem da odustanem od svega. Nisam htela, rekla sam glasno i jasno da želim to radno mesto, da hoću da uz pravne naučim i ekonomske poslove, da neću da odustanem.“

Na kraju su Vas primili?

„Jesu, a onda se dogodilo da je generalni direktor pozvao na razgovor sve pripravnike. Rekao je, između ostalog, da smo mi pripravnici koji znamo po nekoliko jezika zapravo elita zemlje i da će najbolji vrlo brzo da napreduju. Kad je završio svi su ćutali, a on je pitao imali ko šta da kaže. Ja sam se javila i s puno odvažnosti rekla da sam primljena tako što sam zapretila da ću oboriti konkurs, da nisam neko ko ima zaleđinu iza sebe, da za razliku od drugih nisam privilegovana, ali i da sam pametna, edukovana i da od privilegovanih nisam ništa gora. Zapravo, da sam možda i bolja i zato hoću kao bivši sportista da znam koji su to uslovi i šta je to što bi trebalo da radim da u fer dokazivanju dokažem da sam bolja od drugih.“

I naravno, dobili ste otkaz...

„Ne, nisam. Čovek je već tada pokazao da je veliki, rekao je pred svima da sam ga oduševila, da sam pokazala hrabrost i odlučnost, da se budući projekti prvo ponude meni da biram šta hoću da radim a tek onda drugima.“

Da li je bilo tako?

„Bilo je onih koji su pokušali da tako ne bude tako, ali sam i tada bila odlučna i vrlo brzo sam postala direktor sektora sa svim pravima i obavezama koja ta funkcija nosi. I sve to za samo šest meseci rada.“

Sledeća stanica bila je Ministarstvo sporta, na Vašu inicijativu izmenjena je Uredba o nacionalnim priznanjima za sportiste?

„Posle konkursa dobila sam mesto pravnika u Ministarstvu sporta. Ministar je tada bio Zoran Anđelković, njegov zamenik Petar Kočović. I tačno je da sam učinila mnogo da nacionalno priznanje ne dobiju samo osvajači medalja na Olimpijskim igrama kako je to na startu bilo regulisano uredbom. Mene niko zapravo nije konsultovao kada se tekst uredbe pripremao. Takođe, moja sreća je bila i što nisam imala olimpijsku medalju, jer da jesam, ni Sava ni Dunav me ne bi oprali od priča kako sam uredbu smislila sebe radi. I onda sam pokrenula inicijativu da se uredba promeni. Znala sam da je to trnovit put, promenila sam radeći u ministarstvu i pet ministara, moj adut je bio i to što sam došla na to mesto kao apolitična ličnost, imala sam diplome tri fakulteta, radeći u ministarstvu sam inovirala mnoge stvari, imala sam dokaz za sve šta sam i kako uradila.“

I šta ste na kraju predložili?

„Prvo sam objasnila da nacionalno priznanje sticajem okolnosti nemaju sportisti poput evropskog rekordera Nenada Stekića ili svetske rekorderke Vere Nikolić, svetskog juniorskog rekordera i seniorskog šampiona Evrope u skoku uvis Dragutina Topića, da na listi nisu Zoran Karakašević, Radmila Parezanović, Olivera Jeftić i da ne nabrajam dalje. Dakle, ljudi sa medaljama sa evropskih i svetskih šampionata. Napravila sam i studiju s dokazima da je mnogo teži put do medalje na šampionatima Evrope nego onaj na Olimpijskim igrama.

Povezane vesti - Čekajući broj 11

Okupila sam i sportiste, napravila sastanak, svi su se potpisali na tekst izmena i dopuna Uredbe o nacionalnim priznanjima. Na kraju sam predložila da ukoliko se za 15 dana uredba ne usvoji, da se napravi veliki protest, štrajk, da se sportisti okupe u Pionirskom parku, da spavaju pod šatorom, da uz njih budu njihovi navijači... Posle 10 dana Vojislav Koštunica je potpisao tekst uredbe i od tada nacionalna priznanja imaju osvajači medalja sa evropskih i svetskih šampionata, odnosno Olimpijskih igara.“

Po završetku igračke karijere radili ste i kao košarkaški trener.

„Jeste, u Partizanu sam radila sa devojčicama ali je uprava kluba posle dva meseca tražila da umesto Mihajla Manovića preuzmem mesto trenera prve ekipe. Nisam prihvatila, čovek je bio izbeglica, došao je iz Splita, trebao mu je posao. Međutim, kada je posle petog kola i petog poraza smenjen i kada su mu to rekli, prihvatila sam ulogu prvog trenera. Ekipa koja je trebalo da ispadne iz lige na kraju je bila prva u Plavoj ligi i igrala je finale nacionalnog Kupa. Da Velanac protiv Viner Brokera nije promašila zicer, pehar bi bio naš.“

Utegli ste ekipu, napravili rezultat i onda podneli ostavku.

„Tada sam imala kancelarije u Sava centru. Pored su bile i kancelarije Igokee. Vlasnik Milorad Dodik, osvedočeni partizanovac, često je svraćao na kafu. Jednog dana pitao je što sam neraspoložena, a ja iz topa kažem da devojke nisu primile pet stipendija, da nisu plaćene stanarine i da ne nabrajam dalje. Čovek me gleda, pita koliko para za to treba, ja kažem cifru u koju nije bila uračunata moja plata, on novac izvadi iz džepa i kaže problem je rešen. Kažem da ne može tako, napravim ugovor, povežem Dodika sa Predragom Manojlovićem, koji je bio prvi čovek Sportskog društva Partizan, i devojke dobiju novac. Onda je na scenu stupio sekretar kluba, izvesni Kapetanović, koji je ušao u svlačionicu i pred svim devojkama mi rekao da treba da me bude sramota što radim njegov posao. Odgovorila sam mu da mi je jako žao što je on nesposoban i što pored svog moram da radim i njegov posao. Na kraju sezone kad sam završila priču i sačuvala ekipu dala sam ostavku.“

Posle toga je rođeno Sportsko udruženje Liks. Vaši dečaci su bili prvaci Beograda, a sa devojčicama ste bili prvak Evrope.

„Dečaci rođeni 1988. su u konkurenciji vršnjaka iz Zvezde, Partizana i FMP bili najbolji u Beogradu, devojčice su se dokazale i u Evropi.“

Napravili ste podvig i kao trener najmlađe ženske državne selekcije, ali i popili gorku pilulu.

„Godinu dana pre prvenstva Evrope okupili smo se u Razvojno-trenažnom centru na Tulbi, u Požarevcu. Devojčice su malo znale, u razgovoru sa roditeljima, pao je dogovor da se o svom trošku okupljamo svakog vikenda u toku godine i da puno treniramo. Roditelji su to prihvatili, KS nije iako Savez sve to nije ništa koštalo. Ipak, završili smo započeto, stigli na prvenstvo Evrope i osvojili bronzu. Devojke nisu imale visinu ali jesu sve drugo. U prvoj utakmici sa Špankinjama, jedinoj koju smo izgubili, oni su imali centra visokog 202, a mi 182. U toj generaciji su igrale Sonja Petrović, Miljkovićeva, Jelena, sada Bruks.“

I zašto ste napustili Savez?

„Zato što je neko odlučio da selektor mlađih selekcija, po sopstvenom izboru može ubuduće da vodi bilo koju mlađu selekciju, a da u tom slučaju trener koji radi sa decom postaje pomoćni trener. Tu idiotsku odluku nisam htela da prihvatim i dala sam ostavku. I danas mislim da je to urađeno zbog mene jer nisam htela da pristanem na ucene, da u ekipu uprkos pritiscima i žestokim intervencijama ubacim decu koja to kvalitetom ne zaslužuju. Deca su me volela, bila sam po njihovim rečima pravedna, niko nije mogao da igra ako to nije zaslužio. A ko je zaslužio, one su to najbolje znale.“

Vaš rad sa decom u Liksu takođe je bio izvan uobičajenih okvira.

„Želela sam da moji mali košarkaši i košarkašice budu i obrazovana deca, da puno znaju, radili smo uz trening i razne testove, išli u pozorište, zoo-vrt… Roditeljima sam dozvoljavala da prisustvuju treninzima ali u apsolutnoj tišini, i oni su to poštovali. Stekla sam i njihovo poverenje, roditelji su na trening dovodili i mlađu decu. Jedan dečak čiji je stariji brat uveliko trenirao imao je kraću nogu. Čula sam da ga deca u školi šikaniraju, da zbog svega toga često plače i da je sve manje siguran u sebe. Onda se dogovorimo da mi dodaje lopte na treningu, a posle toga sam ga naučila i da šutira trojke iz mesta. Vrlo brzo je u onoj istoj školi postao zvezda, svi su hteli da budu u njegovoj ekipi kad se igra basket, pogađao je trojke bez greške.

Njegov roditelj je zaplakao, zahvaljivao mi do neba i rekao kako sam porodici vratila osmeh. Onda jedan čovek dovede devojčicu, ja tada nisam znala šta je autizam, tek kasnije sam shvatila. Ona je sedela pored oca i čekala da brat završi trening. Od oca sam čula priču da je ona samo tu mirna, da samo tu sve gleda u tišini i pitao je da li i ona može da trenira. Za sedam dana sam je naučila dvokorak, ona ponekad u toku treninga vrisne, ja je tada poljubim, znala sam da nešto nije u redu, ali nisam znala da je to autizam. Tata je zbog svega bio presrećan, posle se ta porodica iselila za Ameriku.“

Radili ste paralelno sa potpuno zdravom decom, ali i decom koja su imala probleme u razvoju.

„Bilo je to vreme kada sam sanjala da budem muški trener. Ranko Žeravica me je u tome podržavao, mislio je da bih taj posao radila sjajno. U mojim muškim ekipama stasavali su dečaci poput Mišanovića, Borovnjaka, Bogičevića, pleja Radulovića. Pričalo se kako od netalentovane dece pravim talentovane košarkaše. Međutim, odustala sam od ideje da budem muški trener jer sam u jednom trenutku shvatila da je ono što radim danas i što sam radila godinama mnogo bitnije.“

I tako ste uplovili u vode autizma.

„Deca koja boluju od autizma su asocijalna, jako agresivna, mogu sama sebe da povređuju ali i da povrede druge. Većina te dece ne govori, nisu sposobni za komunikaciju, neki ne mogu samostalno da jedu. Neverovatni  su to problemi i tu i takvu decu društvo uglavnom izopštava. Znam da postoje roditelji koji iz vrtića ispisuju decu jer misle da je autizam prelazna bolest. Strašno, kao što je strašno koliko se ta deca ismevaju i maltretiraju. Znam i devojčicu čiji je stariji brat kod mene i s kojom deca u školi nisu htela da se igraju jer joj je brat, govorili su, budala. Onda sam ja išla u školu, razgovarali smo sa direktorom, vodila sam i psihologa i sve se sredilo, stvar su u svoje ruke uzeli stručnjaci.“

Povezane vesti - INTERVJU TADIJA KAČAR: Sa talentima nema ko da radi

Šta je to liksoterapija?

„To je specifičan program motoričkih vežbi koji sam ja posle svega što sam videla patentirala i koji silno pomaže deci oboleloj od autizma. Mensa je naučno dokazala da se specifičnim motoričkim vežbama razvijaju moždane sinapse kod čoveka koje su zadužene za razvoj inteligencije i govora. U kompletan proces liksoterapije su uključeni i drugi stručnjaci, pre svih psiholozi, pedagozi, defektolozi...“

U Vašem trenažnom centru se sve snima, kamera beleži napredak svakog deteta.

„Sve se snima, uz video zapis postoji i pismena izjava roditelja šta je dete znalo kad je s uplakanom majkom došlo kod nas u kolicima, zatim i pisana izjava roditelja šta je dete naučilo posle tri meseca uz video snimak koji to dokazuje. Rezultat svakog rada mora da bude egzaktan, ja sam na to kao bivši sportista navikla i toga se držim.

Sve ovo radim bez pomoći države. Istina, imam apsolutno razumevanje Centra za socijalnu zaštitu grada Beograda, Sportskog saveza Srbije, Saveza za autizam Srbije i najviše australijske ambasade, odnosno donedavnog konzula gospodina Morisona i gospođe Biljane Bižić, zadužene za projekte u konzulatu. Vladimir Batez, bivši odbojakaš  i pokrajinski sekretar za sport i omladinu, pomogao mi je u realizaciji takmičenja inkluzivnih štafeta koje su sastavljane po principu dva plus dva. U istoj štafeti trče po dvoje zdrave dece i dvoje dece koje su obolele od autizma. Moram da naglasim da naš rad dolazi do punog izražaja i na Liksopenu, odnosno kup takmičenju u motorici koje se svake godine održava prvog vikenda septembra (ove godine je zbog pandemije korone izostao), na kome učestvuje stotinak dece iz cele Srbije, uz vežbe koje sam ja osmislila na 50 poligona.

Sve ovo govorim između ostalog i zato jer garantujem da imam najbolje rezultate na svetu za unapređenje sposobnosti i uključenja u socijalni život dece sa autizmom. Nije suvišno znati da je autizam u svetu dostigao nivo pandemije, da se danas sve više dece ređa sa ovom bolešću.“

Kažete da sve radite besplatno, da nemate pomoć države, da u sve ulažete svoj novac. Oprostite, gde taj novac zarađujete?

„Imam registrovanu firmu za sportsko pravo. Time se bavim i to je moja glavna delatnost. Najveći sam ekspert za sportsko pravo kod nas, pišem pravna akta, statute, usaglašavanje normativnih akata sa zakonima, radim i registraciju klubova, analize Zakona o sportu. Uz sve ovo i pripremam jedno veliko iznenađenje. Kad sve bude gotovo, oboriću svet na noge.“

HVALA MAMI SAŠE OBRADOVIĆA

U osnovnoj školi ste važili za supertalentovanu atletičarku.

„Kao osnovac bila sam prvak opštine (Voždovac) u skoku uvis, u nekim trkačkim disciplinama i bacanju kugle. Istovremeno sam i trenirala košarku. Nešto kasnije majka Saše Obradovića, nekadašnjeg košarkaškog asa a danas vrhunskog trenera, moja profesorka fiskulture, poslala me je na Voždovac na trening košarkašica. Međutim, kako su oni tamo forsirali neku visoku devojku, ja se naljutim i sve napustim posle tri treninga. Mesec dana kasnije u školu dođu ljudi iz Partizana i ja završim među crno-belim devojkama. Uskoro nam se pridružila i Biba Majstorović.“