Vesti
04.09.2022. 15:10
Priredio Vojislav Tufegdžić

Doživotni predsednik SFRJ

Intrigantan intervju Josipa Broza Tita

Tito
Izvor: Shutterstock

Pre tačno 50 godina Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFR Jugoslavije, dao je intrigantan intervju državnoj televiziji. Povod za razgovor bila su dva jubileja – njegov 80. rođendan i 35 godina rukovođenja Komunističkom partijom Jugoslavije.

Temeljnim poznavaocima Titove biografije znani su događaji, ali puno izrečenog iz Titove vizure, uz neizostavni tompus u ruci tokom priče, na drugačiji način opisuje teme na koje pojedini polažu tapiju istinitosti i tumačenja.

Na prvo pitanje o učešću u Oktobarskoj revoluciji i vremenu učlanjivanja u komunističku partiju imao je ispravku:

"Nisam postao član partije odmah, u Omsku, to nije tako moglo. Dobio sam pristupnicu, kao neki kandidat. A što se tiče revolucije, šta je to delovalo na mene da sam to prihvatio? To je sasma razumljiva stvar. Ja sam bio socijalista, bio sam u Socijalističkom radničkom pokretu, tada nije bilo komunističkog pokreta. I jasno, kada sam se našao u sredini takvih zbivanja kao što je Velika ruska revolucija, da je to mene u punoj meri obuhvatilo. Oberučke sam prihvatio ideje promene društvenog sistema. Naročito kada sam vidio prije toga kakav je bio carski režim, kakav je bio to apsolutistički, ugnjetavački režim. Moje misli i djelovanja su bila potpuno u skladu s mislima i djelovanjem radničke klase u Sovjetskom Savezu. Iako sam ja tada bio zarobljeni vojnik. Austrijski."

Na podsećanje da je jednom prilikom rekao: "U julskim demonstracijama za vreme vlade Kerenskog (koji je imao važnu ulogu u zbacivanju ruske monarhije) želio sam da što prije dođem kući i da dignem ustanak", uz osmeh je odgovorio:

"Slušajte, kada mlad čovek biva u tuđoj zemlji, učestvuje tamo i gleda što se događa, idejno se potpuno slaže s tim zbivanjima, jasno da je prva pomisao da u svojoj zemlji bude neki važni faktor koji će nešto napraviti. To je bila i moja neka želja kao mladića, da čim prije budem u zemlji, u Jugoslaviji... U Omsku, u Sibiru, ja sam čitao tamošnje novine i mene je uhvatila tolika želja... Demonstracije su bile jedan od velikih faktora koji me je još više ubedio da je radnička klasa veoma važan faktor za promene društvenih sistema. I da ja moram da učestvujem tu koliko su moje mogućnosti fizičke bile. Ja sam tad još uvijek bio ranjen, slab." 
 

U Beogradu nepoželjan

Posle pobede Oktobarske revolucije Tito se angažovao u radničkom pokretu, počeo u Zagrebu, potom u drugim gradovima.

"Radio sam u Bjelovaru na organizovanju komunističkog pokreta među seljacima. Onda sam posle radio u Smederevskoj Palanci, video kakav je život radnika. To je bilo upoznavanje sa situacijom i slabošću učešća komunista među tim ljudima. A bili su jako dobri uslovi da se radi. Posle sam došao u Beograd. Vidio sam da je komunistički pokret takorekuć bez pravoga rukovodstva. Bile su dve frakcije, u Zagrebu lijeva, Cvijić i Ćopić, u Beogradu druga, Sima Marković i Ljuba Radovanović. Mene u Beogradu nisu hteli primiti u partijsku ćeliju, nijednu. Jer, nisam pripadnik nikakve frakcije. Onda su hteli da me se otarase negde u provinciju, u Kumanovo. I to je mene potaklo da idem u borbu protiv frakcionaštva, da idem u Zagreb. Tu sam prvo postao funkcioner sindikata, pa onda partije. Velike mogućnosti su mi date bile."

U Zagrebu je uoči Osme konferencije odlučio da izađe sa posebnim referatom jer mu se nije, kaže, "sviđalo samohvaljenje rukovodstva" u pripremljenom izveštaju.

"I ja sam pobedio, od 31 ćelije ja sam imao 29 glasova. Posle smo napisali pismo Kominterni, naveli kakva je situacija, kakvo je glasanje bilo, kakvo je raspoloženje radnika... I Kominterna je onda poslala pismo komunistima Jugoslavije koje je bilo prihvaćeno od svih organizacija. Tako da je bio postignut prilični uspeh, ali su se frakcijske borbe nastavile. I tek 1937. je došlo do toga da smo tu stvar raščistili."

Ubrzo nakon konferencije Tito je uhapšen i poslat na robiju gde je proveo više od pet godina.

"Ja mislim da sam te godine odlično iskoristio. Mislim da su, bez obzira na šikaniranja od početka, da su to moje godine koje nikad zaboraviti neću. Jer sam imao mogućnost da učim. Ja sam doduše radio u Lepoglavi, ali sam mogao da čitam mnogo. Bio je Moša (Pijade) sa mnom, on je prevodio, mada sam ja čitao i na nemačkom mnogo. Još više sam čitao i učio u Mariboru kada smo bili svi u jednoj sobi. Tu je bio Čolaković, Vujović, doktor Levi, bio sam ja, Trajković, mi smo stalno bili u sobi. Imali smo samo jedan sat vani šetnje dnevno. Tako smo po 14, 15 sati radili. Mi smo imali program za obuku i o ekonomiji i o svima raznim temama koje se obično i na univerzitetima daju. Tako da je bilo tu veoma temeljito učenje. Pošto su i neki profesori bili, oni su uneli taj stil učenja.

Osim toga, prevodili smo tamo. Recimo, Hilferdinga, ili Franca Meringa. I ja sam mnogo prevodio sa nemačkog. I to je sve bilo uklopljeno u tu, kako da kažem, samoobuku. Tako da kad sam izašao van, bilo mi je žao što je došlo tako brzo, nisam program završio. Toliko je to nas bilo obuhvatilo. Jer, vani nisi imao prilike da se upoznaš sa svim tim."

U Moskvu se uputio u januaru 1935. i postavljen za referenta Jugoslavenske komunističke partije u Kominterni. Na pitanje o atmosferi u Kominterni, pomalo ljutito je uzvratio novinaru:

"U kom smislu vi to mislite?" Na odgovor – o atmosferi na početku čistki u Sovjetskom Savezu, rekao je da se "razumije da je situacija bila teška":

"Za nas Jugoslavene je bilo teško jer su nas druge partije potcenjivale kao frakcionašku partiju. Trebalo je tu mnogo dokazivati, a na riječima ne možeš, nego na djelu pokazati. To sam ja i Georgi Dimitrovu (jednom od rukovodilaca međunarodnog komunističkog pokreta) rekao. Da će jugoslavenska partija slabosti ispraviti, da će postati prava revolucionarna partija. Zato smo imali jako slabe uvjete tamo u Kominterni, mnogo je bilo izveštaja koji su bili kontradiktorni, rukovodstvo koje je u inostranstvu šalje jedan izvještaj, iz zemlje dođe drukčijeg karaktera, tako da je sve to jako oslabilo autoritet naše partije."
 

Na konstataciju da je u to vreme stradao jedan broj jugoslovenskih partijskih kadrova, kratko je odgovorio:

"Stradao, jeste."

Nestanak Gorkića

Česte susrete imao je sa Dimitrovom, generalnim sekretarom Kominterne.

"Kad se on vratio iz Njemačke posle hapšenja, odmah je dobio mjesto generalnog sekretara i ja sam tada s njime imao više puta sastanak. Bio je jako sklon da nam pomogne. Ali je bila naša nesreća što su bili tamo naši ljudi koji su dugo godina bili vani, kao što je bio Gorkić (Milan Gorkić, generalni sekretar CK KPJ od 1932. do 1937) i još neki, koji su dolazili u zemlju kao meteori, prođu, pa odu ’gore’, pa podnesu izveštaj, ne stvaran izveštaj, to je stvaralo vrlo mučnu situaciju. To se pokazalo za vreme Sedmog kongresa Kominterne kada je jugoslavenska delegacija mene predložila za člana Izvršnog komiteta. Kada su Rusi to videli, koji su Gorkića jako protežirali, onda su se razljutili. Ja nisam bio ništa kriv što su mene predložili. Oni su samo u Gorkića imali poverenje. Ni u koga od nas koji su došli iz zemlje. To im se i osvetilo."

Kao član Kominterne imao je mogućnost da putuje po Sovjetskom Savezu.

"Išao sam sa delegacijom na Ural. Bili smo u raznim fabrikama, na univerzitetima, mi smo tu govorili o položaju radničke klase, o našim zemljama i o kapitalističkim zemljama. Išli smo u Jekaterinburg, tada Sverdlovsk, onda u Ufu, imali mogućnost da posetimo zadruge, odnosno kolhoze. Tu je bio Petrović, keramičar, pa onda Jovanović, on je metalac bio, i onda još jedan koji je sa zemlje došao. Bili su razočarani. Jer, to su sela siromašna. Ti kolhozi su jadno izgledali. U nas koliko god ta poljoprivreda jadna bila, ipak je mnogo bolje izgledalo. I standard seljački i sve. U mnogim stvarima su bili razočarani, samo sam ja rekao da ne trebaju o tome govoriti u Jugoslaviji."

U leto ’36. godine u Moskvi Tito postaje organizacioni sekretar KPJ i praktično vodi sve važnije partijske poslove.

"Prvo, ja sam imao zadatak da u zemlji reorganiziram partiju. Drugo, morao sam da vodim poslove kao sekretar, i treće, imao sam na robiji te teškoće, frakcijske borbe protiv Moše. Tamo je Petko Miletić proglašen za heroja, a zapravo je izdavao, policija ga je forsirala. Posle je otkriveno bilo sve. Vrlo teška situacija. Nije se znalo šta će biti s nama, govorilo se ’gore’ da će nas raspustiti... Osim toga, morao sam stalno da budem čas u Parizu, čas u Jugoslaviji, čas u Moskvi. Stalno moraš putovati, a to putovanje nije bilo onako baš sigurno, vodio sam računa da me ne uhvate negde na granici."

Po jednom povratku iz Pariza javljeno mu je da mora odmah da dođe u Moskvu.

"Nisam znao šta je ’gore’, ali sam sumnjao da nešto nije u redu sa Gorkićem. Kad sam došao tamo, Gorkića više nisam našao (kao navodni britanski špijun osuđen na smrt i streljan 1. novembra 1937. u Lubjanki). E, dali su mi tada mandat da vodim poslove kao generalni sekretar i da partiju osposobim. Tada mi je Dimitrov kazao ’Slušaj, Valter, ovog puta više se nećemo šaliti. Ja bih htio da pomognem koliko najviše mogu, ali ovi drugi neće. Vidi čim prije da vi konsolidirate stvari u Jugoslaviji’."

Povratak u zemlju

Prvi zadatak od Kominterne bio mu je da smeni sva rukovodstva KPJ u inostranstvu.

"Tu je bilo ljudi u Pragu, nešto u Beču, Parizu, morao sam skinuti čitav niz ljudi, Šmita, Kaparovića, to je krasan komunista bio, ali imao je tamo neke gluposti lične. I slao sam u Španiju ljude (u građanski rat protiv diktatora Franka). Ja sam dobio zadatak organizacije Španije još ’36. godine. Al’ dok je bio Gorkić mi smo radili po dva kolosjeka. On je imao neku doktoricu koja je inače bila vrlo dobra žena. On je nju slao u zemlju po jednoj liniji, ja sam išao po drugoj. I u Crnoj Gori ’propadne’ onaj brod jer su nešto loše radili. Onda je Kominterna i mene krivila. Ali je Gorkić uglavnom bio kriv. Došao sam pod istragu tamo. ’Ja nemam pojma’, rekao sam, ’to je po drugoj liniji išlo’. Ali su mi rekli da sam odgovoran kao organizacioni sekretar za celu Jugoslaviju, za sve što se događa. ’Vi tu odgovornost snosite.’ Rekoh ’dobro ako je tako, onda prihvaćam’. Šta sam mogao drugo?"

Tito se saglasio sa ocenom da njegovo postavljenje za generalnog sekretara KPJ nije bilo slučajno.

"Znate šta, meni nisu mogli nigde ništa prikrpiti. Ja sam bio skoro šest godina na robiji. Bio sam mnogo puta uhapšen. Na policiji su me i tukli i mrcvarili, ali ja nikada nisam ništa kazao. Sve su to oni znali. A osim toga radnik sam bio, po fabrikama radio. Oni znaju prošlost ljudima. I to je omogućilo da ja dođem na to mesto."

Objasnio je i okolnosti koje su prethodile dolasku rukovodstva KPJ u zemlju.

"Ja sam odavno govorio da rukovodstvo mora ići u zemlju. Tamo nisu hteli ni čuti. Onda sam ’37. vrlo energično rekao ’rukovodstvo mora biti u zemlji’. Vani je rukovodstvo paralizirano, ono ne poznaje situaciju. I onda sam rekao da nikakve pomoći novčane mi nećemo primati. Ja hoću da se mi sami podignemo. Jer, jedna revolucionarna partija koja dobro radi može dobiti podršku, i novčanu u svojoj zemlji. Što i jesmo dobijali posle, koliko god smo trebali. Dosta dugo se to odlagalo jer su mislili da je bolje da je deo rukovodstva van, da živi na njihovom računu. Verovali su da ako rukovodstvo u zemlju ode, da može da se odmetne. To jest, da jednog dana može da kaže ’do svidanja’. Što je ’48. i došlo."

Početkom maja 1938. formirano je novo rukovodstvo KPJ.

"To rukovodstvo, mladi ljudi iz naroda, odmah su se pokazali. Tu je bio Kardelj, Lola Ribar, tu je bio Ranković, Đilas, Leskovšek, Končar, Kraš, Ivan Milutinović, neki koji su s robije došli... To rukovodstvo je bilo sposobno i jedinstveno. Svaka odluka, sve se to izvršavalo."
 

Petoj zemaljskoj konferenciji, „pred nosem policije“ kako je Tito više puta naveo, prisustvovalo je 105 delegata.

"Trajala je konferencija nekoliko dana, pa ni posle kada su se razišli nijedan čovek nije ’pao’ nigde. Ništa policija nije znala. Ubrzo smo odlučili da moramo i nešto drugo da radimo, ne samo na papiru. Prodirali smo u vojsku, Mitar Bakić je imao nešto tu u vojsci, ja sam u Zagrebu bio kod avijatičara, dolazio u njihove ćelije, tamo je bio Lazarević koji je posle bio general. Punim tempom se radilo na tome da čim više pripremimo mogućnost oružanog ustanka. Nismo mi to pripremali avanturistički da ne znamo šta će biti. Mi smo znali da ćemo uspeti."

NASTAVAK SLEDI...

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Pronađen Titov zlatni sat, ukraden pre više od 10 godina
sat

Maja Gojković

03.11.2021. 16:21

Pronađen Titov zlatni sat, ukraden pre više od 10 godina

Ministarka kulture i informisanja Maja Gojković otkrila je da su pronađena ukradena umetnička dela kao što je jedan bodež i zlatan sat "Patek Filip" koji je pripadao nekadašnjem predsedniku Jugoslavije - Josipu Brozu Titu.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
22°C
22.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve