Biznis
02.11.2021. 08:05
Milan Mišić

Putin – gasni gospodar

Kako je Evropa dospela u tešku energetsku krizu

Gas
Izvor: EPA / PAVLO PALAMARCHUK

U najnovijoj evropskoj krizi glavni junak je istovremeno i u pozitivnoj i u negativnoj ulozi. Kriza je energetska, u njenom središtu je nestašica gasa, a od predsednika Rusije Vladimira Putina njegove kolege iz EU očekuju da priskoči u pomoć, ali pod njihovim uslovima.

Gasna kriza se nekako "prišunjala“ u zemlje EU, sticajem sila tržišta i geopolitike. To je dovelo do toga da cena ovog energenta, zbog nesklada između ponude i tražnje, u jednom momentu skoči i 400 odsto u odnosu na početak ove godine. Ta situacija je rezultat i povećane prošlogodišnje potrošnje zbog oštrije i duže nego obično zime, povećane tražnje u Aziji, kao i rasta potrošnje svih energenata zbog globalnog otvaranja velikih ekonomija posle izvesne stabilizacije na svetskom frontu protiv pandemije.

Što se EU tiče, situacija je donekle specifična, pre svega zbog velike zavisnosti od jednog isporučioca gasa, Rusije. Odatle pristiže oko 40 odsto njene potrošnje. Ta potrošnja je raznovrsna: petina struje u EU se generiše u termoelektranama na gas, dok se 45 odsto gasa sagori za grejanje i kuvanje… Obnovljivi izvori energije u EU su doduše većinski generatori struje postali još 2020, ali to ne znači da je energetski "pozelenela“ i svaka pojedinačna članica: dok fosilna goriva (ugalj, nafta i gas) imaju mali udeo u energetskim koktelima Švedske, Francuske i Luksemburga, u bilansu Poljske, Holandije, Malte i Kipra zastupljena su sa više od 50 odsto.

Trenutna situacija je takva da pojedinačne vlade, kako prenosi portal "Evronjuz“, upozoravaju svoje stanovništvo da će se to odraziti i na iznose njihovih računa za komunalije. U Italiji se najavljuje poskupljenje za oko 40 odsto, vlada u Madridu je najavila da će cene svesti na one iz 2018, dok će u Francuskoj blizu šest miliona domaćinstava sa niskim prihodima od države kao pomoć dobiti po ček od 100 evra…

Gde je u ovom zapletu Rusija? Kao od pojedinačno najvećeg dobavljača, od Moskve se očekuje da povećanim isporukama nestašice ublaži i samim tim stabilizuje cene. To se donekle već dogodilo, pošto je njen energetski džin, "Gasprom“, evropskom tržištu već isporučio za oko 15 odsto više gasa nego što je prvobitno bilo ugovoreno.

Konflikt je u tome što se od Moskve očekuje više i što je Međunarodna agencija za energiju u izveštaju objavljenom 21. septembra procenila da je to moguće. To je bio povod da se na više mesta ukaže da Rusija, odnosno njen predsednik Vladimir Putin, gas u novonastaloj situaciji koristi kao geopolitičko oružje.

Vladimir Putin 1.11.2021.
Izvor: EPA-EFE/SERGEI ILNITSKY / POOL

Prema analizi američkog spoljnopolitičkog magazina "Forin polisi“, Rusija ima tri aktuelna gasna prioriteta: da najpre obezbedi dovoljne zalihe za sopstvenu potrošnju, da pospeši dobijanje regulatorne dozvole za korišćenje novoizgrađenog gasovoda "Severni tok 2“ i da na minimum svede korišćenje gasovoda kojim je gas dosad isporučivan preko Ukrajine (i time prozapadnu vladu u Kijevu liši značajnih prihoda).

Što se tiče prvog, obezbeđivanja domaće potrošnje, ruska skladišta, čije su rezerve takođe bile na minimumu, punjena su preko leta, uz istovremeno ispunjavanje ugovornih obaveza prema Evropi.

Prema najnovijim vestima, taj proces obezbeđivanja gasa za domaću potrošnju trebalo bi da bude okončan do 1. novembra. Posle tog datuma bi "Gasprom“ mogao da kroz gasovode počne da pumpa dodatne količine u skladišta na teritoriji EU.

Kontroverzni "Severni tok 2“, čije su završne cevi na morsko dno položene minulog leta, počeo je da se puni, ali dozvolu za komercijalnu upotrebu tek treba da dobije od Evropske komisije i još neformirane nove nemačke vlade. To će biti prvo delikatno pitanje za buduću vladajuću koaliciju u Berlinu.

Putin i njegovi saradnici su inače u više navrata stavili do znanja da bi formalna legalizacija novog gasovoda mogla brzo da reši evropsku gasnu krizu, što je na nekim mestima doživljeno kao svojevrsna ucena.

Eksperti naime ukazuju da bi dodatne količine ruskog gasa Evropi mogle da se dostave i preko već postojeće gasne infrastrukture koja ide kroz Ukrajinu koju je, ugovorom iz 2019. godine, "Gasprom“ zakupio do kraja 2024. godine.

Tim gasovodom godišnje može da se transportuje do 120 milijardi kubnih metara gasa, dok je ukupan izvoz ovog ruskog energenta tržištu EU oko 130 milijardi (rekord od 165 milijardi postavljen je 2019. godine).

U međuvremenu je aktiviran i "Turski tok“ (delom prolazi i kroz Srbiju) koji je prve količine gasa jednoj članici EU (Mađarskoj) dostavio početkom oktobra. Da je u ovoj igri Moskvi važno da zaobiđe Ukrajinu, može da se zaključi i po odredbi ugovora koja "Gaspromu“ dozvoljava da zakupljene kapacitete ne koristi.

Evropi se iz Moskve zamera što se nije više orijentisala na dugoročne ugovore, čime bi se zaštitila i od skokova cena, preferirajući jednokratne berzanske transakcije. Na to je slikovito (i ne baš diplomatski) ukazao Aleksander Gabujev iz moskovskog Karnegi centra: "Ovdašnje raspoloženje je da smo mi učinili sve što je u našoj moći da isporučimo ono što smo obećali da ćemo da isporučimo, a za ostalo je preostao jedan veliki srednji prst.“

Pokazalo se, dakle, da je ono što je za EU "savršena energetska oluja“, za Rusiju prilika da pokaže da je energetska supersila koja nije podložna pritiscima, ma u kakve oblande bili uvijeni. Za geopolitički Zapad, ovo je još jedna situacija koja pokazuje da za potcenjivanje Rusije i negovanje mita o njenom "propadanju“ s vremena na vreme na naplatu dospevaju ozbiljni računi.

Evropska unija je stalno od Amerike upozoravana da je njena prevelika energetska zavisnost od Moskve pretnja bezbednosti. Uprkos tome, u poslednjih deset godina ta zavisnost je povećana. Prema analizi prestižnog spoljnopolitičkog mesečnika "Forin afers“, Rusija pored toga što podmiruje 40 odsto evropskih potreba za gasom, u zemlje EU dostavlja i 27 odsto tamo potrošene nafte i 47 odsto čvrstih fosilnih goriva, odnosno raznih vrsta uglja.

U istoj analizi čiji su autori Majkl Kofman i Andrea Kendal, eksperti za Rusiju iz Centra za novu američku bezbednost, ukazuje se i na širi kontekst energetske krize i ulogu Rusije u njoj – na promenu u strateškom prioritetu Zapada, a pre svega Amerike. To je sada obuzdavanje Kine, dok je pitanje kako se nositi sa Rusijom stavljeno u drugi plan, sa najčešćim obrazloženjem da je geografski najveća zemlja sveta "sila u opadanju“.

Za ovu tezu iznose se mnogi dokazi: od političkih, preko ekonomskih, do socijalnih i vojnih. U političkoj sferi sve više je omalovažavajućih izjava poput Bajdenove iz jula ove godine da "Rusija ima samo nuklearno oružje, naftne bušotine i ništa više“.

To je manir koji se na neki način neguje još od kraja Hladnog rata, kada pobednička sila, SAD, uživa u "unipolarnom momentu i "svetu jedne sile“, što je, između ostalog, stvorilo optičku varku da su "odbrojani dani Rusije kao velike sile“.

U tome učestvuje i prvi crni predsednik u istoriji SAD, Barak Obama, koji izjavljuje da je Rusija "regionalna sila“, dok njegov rival iz predsedničke trke vođene 2008. godine, u međuvremenu preminuli republikanski senator Džon Mekejn, izjavljuje da je Rusija "benzinska pumpa koja se pretvara da je država“, što je sve stvaralo utisak o Rusiji kao "tigru od papira“.

Neki od argumenata za zaključak da Rusija nazaduje su nesporni, konstatuju Hofman i Kendelova: njena ekonomija ne napreduje i njena zavisnost od resursa koje ispumpava iz zemlje je prevelika. Ali kad se ima u vidu šira slika, očigledno je da se "ruske slabosti preuveličavaju, a snaga potcenjuje“.

Autori "Forin afersa“ to dokazuju na nekoliko primera. Kad je reč o ekonomiji, ukazuje se da je njen BDP 1,5 biliona (hiljada milijardi) dolara, uporediv sa italijanskim ili onim samo jedne federalne države SAD, Teksasa. Prenebregava se međutim da je ovaj BDP izračunat primenom zvaničnog kursa rublje i dolara. Kad se primeni realnija metodologija pariteta kupovne moći, on skače na 4,1 biliona, što Rusiju čini drugom po veličini ekonomijom u Evropi i šestom na globalnoj tabeli.

"Sirovi BDP je u svakom slučaju neadekvatna mera geopolitičke moći jer se više ne povezuje direktno sa vojnim potencijalom ili međunarodnim uticajem neke zemlje“, napominju autori eseja, uz podsećanje da devizne rezerve Rusije od 615 milijardi dolara i nacionalni investicioni fond od oko 185 milijardi ne potvrđuju utisak o njenom siromaštvu.

A što se tiče zavisnosti od nafte i gasa, po pravilu se prenebregava činjenica da Rusija te energente eksploatiše po izuzetno niskoj ceni da malo koja naftna ili gasna sila može da joj u tom pogledu konkuriše.

Na drugoj strani, tačno je da Rusija u informatičkim tehnologijama zaostaje za SAD i Kinom, ali je u međuvremenu postala sajber-sila sposobna da sabotira američku digitalnu infrastrukturu, kao i da je razvila sopstvene pandane globalnim društvenim mrežama kao što su Gugl, Fejsbuk i slične.

Što se tiče vojne moći, Rusija je jedini istinski rival Americi u kategoriji nuklearnih arsenala, održavajući istovremeno najveću konvencionalnu armiju u Evropi. NATO doduše ostaje superioran na papiru, ali mnogobrojne simulacije vojnog sukoba ne pokazuju da bi pobedio u svakom konfliktu.

I tako redom. Autori eseja u "Forin afersu“, uzimajući u obzir sve aspekte ruskih parametara moći, nude novu definiciju njenog statusa u globalnom poretku: ona je "postojana“ sila, čije realnosti i interese – kao što pokazuje njena uloga u aktuelnoj energetskoj krizi – treba sagledavati i uvažavati objektivnije nego dosad.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Energetska kriza: Gde smo mi u svemu tome
Gas 18.10.2021.

Gasa sve manje, a cene...

18.10.2021. 16:05

Energetska kriza: Gde smo mi u svemu tome

Svet nezadrživo hrli ka energetskoj krizi, a da li je krivac za to isključivost ruskog "Gasproma" i pritisak na EU da prihvati "Severni tok 2" ili su razlozi mnogo dublji i gde je u svemu tome Srbija?
Close
Vremenska prognoza
light rain
18°C
17.05.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve