Rat u Ukrajini
Koje bi bile konkretne posledice uvođenja sankcija Rusiji
Baš kao što u "Mi nismo anđeli“ Srđana Dragojevića "priroda uglavnom sve radi sama“, kada se glavni ženski lik porađa u taksiju, tako i u slučaju (ne)uvođenja sankcija Rusiji, kad je reč o Srbiji, geografija uglavnom sve radi sama.
Geografski položaj Srbije je, naime, takav da, u situaciji kada su, praktično, sve susedne zemlje uvele sankcije Rusiji, ona nema mogućnosti da ih krši, sve i da hoće. Drugim rečima, Beograd će učestvovati u tim sankcijama, hteo on to ili ne, baš kao što će i trpeti efekte njihovog uvođenja, kao i svi drugi koji, pre svega, zavise od ruskog gasa.
A kada se ta ekonomska priča sagleda sa svih strana, jedino što preostaje jeste sagledavanje sopstvenog interesa i političkih posledica jednog ili drugog čina – deklarativnog uvođenja ili neuvođenja sankcija.
U tom smislu priča o nekakvoj neophodnosti da se Srbija opredeli za koju je stranu, te spominjanje bilo kakvih pritisaka – ekonomskih ili političkih – zvuči poprilično licemerno. Ko god traži da se Srbija svrsta uz zapadne zemlje koje su uvele sankcije Rusiji, to radi polazeći, logično, sa stanovišta sopstvenih interesa, ali zanemarujući činjenicu da traže da Beograd kazni Moskvu zbog nečega što su i sami uradili pre 23 godine.
S druge strane, ukoliko bi Rusija postavljala bilo kakav ekonomsko-politički ultimatum pred Srbiju, time bi, praktično, tražila da se Beograd odrekne svojih stavova o suverenitetu nad Kosovom, jer se ono što Moskva sada radi u Ukrajini, zapravo, suštinski ne razlikuje od onoga što je NATO 1999. godine radio u Srbiji.
No, činjenica je da Evropa najavljuje novi, još teži zid sankcija za Rusiju. Isto tako Srbiji krajem maja ističe produženi ugovor sa Moskvom o prodaji gasa po jednoj od najpovoljnijih cena u Evropi. I kao šlag na tortu, sredinom juna je naredna međuvladina konferencija Srbije i EU na kojoj će biti cenjen napredak Beograda na putu evrointegracija, pa će u skladu sa tim biti odlučivano o tome da li će biti otvoren još neki klaster u pregovorima ili ne.
Pitanje je, dakle, kako pomiriti sve te činjenice tako da cena koju će Srbija nepobitno morati da plati i ekonomski i politički bude najniža.
S jedne strane, Srbija potpuno zavisi od ruskog gasa (kao i cela Evropa) koji plaća po ceni od 270 dolara na 1000 kubnih metara. Manje u Evropi plaćaju samo Belorusija (128,5 dolara), Turska (210 dolara) i Nemačka (230 dolara). Sa naftom je situacija nešto povoljnija jer je uvozimo i iz drugih zemalja (pre svega iz Iraka).
Problem je, međutim, u tome što je "Naftna industrija Srbije“ u većinskom vlasništvu ruskog "Gaspromnjefta“ (56,1 odsto), što bi moglo da bude jedan od glavnih kamena spoticanja u ovoj situaciji.
S druge strane, najveće strane direktne investicije, od kojih zavisi privredni razvoj Srbije, rast BDP-a i standarda stanovništva, dolazi sa Zapada. Potencijalno povlačenje već prisutnih investitora (o čemu je između redova nedavno govorio i nemački ambasador u Beogradu Tomas Šib), odnosno izostanak novih investicija, i te kako bi uticao na ekonomiju Srbije.
Treći faktor je politički, a može da se veže uglavnom za vezano pitanje problema Kosova i pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Rusija donedavno jeste bila glavni saveznik Srbije u rešavanju kosovskog problema, ali je aktima priznavanja samoproglašenih republika u Donejcku i Lugansku, praktično, sama sebe izmakla kao oslonac Beogradu.
Zapad pak licemerno prećutkuje da su i sami de fakto oteli Kosovo kao deo teritorije jedne suverene države, i tu priču smatraju završenom, ali traži od Srbije da kazni one koji to isto rade jednoj drugoj suverenoj državi.
Milan Igrutinović, istraživač Instituta za evropske studije, ocenjuje za "Ekspres“ da, kada je Rusija u pitanju, možemo da postavimo pitanje da li bi Moskva preduzela neke konkretne korake protiv Srbije, recimo u okviru očekivanih novih pregovora oko gasa.
"Istina je, međutim, da Rusija ništa posebno nije preduzela ni prema drugim zemljama koje su joj uvele sankcije, dakle nije ’isekla’ gas državama sa kojima ima višegodišnje ugovore za snabdevanje. Očekivati da bi Srbija bila penalizovana zbog toga je pogrešno“, uveren je Igrutinović.
Situacija sa NIS-om je, kako kaže, malo škakljivija, zbog natpolovičnog učešća "Gaspromnjefta“ u njegovom vlasništvu, ali on veruje da je rešenje nađeno u tumačenju EU po kome su oni očigledno rešili da ovaj prostor tumače kao "ekonomski svoj“.
"To je bilo pravno pitanje još od 2014. godine i aneksije Krima, kada su bile sankcionisane ruske firme, ali ne i njihove filijale u Evropi. Tako je, na primer, pod sankcijama bila Sberbanka, ali ne i njene filijale u Austriji i Hrvatskoj. Sada su izgleda proširili to tumačenje i na zemlje kandidate za članstvo u EU i manje-više na ceo Zapadni Balkan, kako bi naprosto ekonomski olakšali situaciju ovim zemljama, kako bi pokazali da ih tretiraju kao partnere“, kaže Igrutinović.
I ta odluka, doduše, važi do 15. maja, a pitanje je šta će se dešavati nadalje, odnosno da li će i u budućnosti biti moguće da se uvozi nafta odakle god želimo i po kojoj ceni.
On ocenjuje da je u tom smislu priča oko vlasništva nad NIS-om pomalo relaksirana, ali i da bi bilo mudro da država na ovaj ili onaj način reši to pitanje, direktno ili, kako se spominjalo, preko azerbejdžanskog SOKAR-a, koji bi mogao da otkupi "Gaspromnjeftov“ deo ili makar deo ruskog udela u NIS-u, čime bi se i formalno njihov udeo sveo na ispod deset odsto.
"Rusi su to navodno odbili, ali ako firma inače neće biti sankcionisana, onda naš argument da ćemo da budemo u problemu ne stoji i Rusi mogu da kažu da žele da zadrže upravljački udeo“, dodaje on.
Sa političke tačke gledišta, međutim, uvođenje sankcija je, pre svega, simbolički čin u smislu priključenja Evropskoj uniji. Sankcije su, kako kaže Igrutinović, prvo deklarativna stvar jer od trenutka kada kažete da im se pridružujete, pa do njihove primene, odnosno dok "ustrojiš administraciju“ da to može da se uradi, prođu nedelje i meseci.
"Mi nemamo nikakvog iskustva sa ozbiljnom primenom sankcija. Holandija je napravila radnu grupu od osam ministarstava koja sad juri imovinu ruskih oligarha i oni su neke pare zaplenili po računima, ali nijednu nekretninu, nijedan veliki brod ili ne znam ni ja šta. A govorimo o zemlji koja ima mnogo veće nadzorne sposobnosti i iskustva sa primenom sankcija od nas“, kaže Igrutinović.
Politička cena koja se plaća neuvođenjem sankcija odnosi se pre svega na stvaranje medijske slike da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja to nije uradila, što, kako kaže Igrutinović, nije tačno. Pritom su to koristili svi oni koji nisu naklonjeni Beogradu, kako u Evropi tako i u samom regionu (Priština, Sarajevo, Podgorica...) da Srbiju predstavljaju kao Putinovog saveznika.
"Mi moramo da gledamo naše interese. Kako da olakšamo našu poziciju. Ekonomski da imamo protok novca, da sve ide nekim normalnim tokom. Politički da zaštitimo naše nacionalne interese, koji se odnose i na Srbe u RS, na Kosovu, u Crnoj Gori... Rusi su nam se sada izmakli kao jedan od četiri stuba spoljne politike i zato sada moramo da vodimo drugačiju politiku“, dodaje Igrutinović, obrazlažući to i ocenom da je stanje takvo da bi usled svakog povezivanja sa Rusijom na Srbiju gledali kao da je toksična.
"Da li je to pošteno ili nije, mi sa time ništa ne možemo da radimo. Stanje je takvo. I kada se sabere, sve govori u prilog uvođenju nekakvih sankcija. A čini mi se da ako ti rešiš pitanje NIS-a i gasa, i ako trpiš posledice kao što ih trpe i ostali, priča o tome kako ne smemo da uvodimo sankcije zato što čekamo ne znam ni ja šta, ne pije vodu“, kaže Igrutinović i dodaje da vremenom i cena uvođenja tih sankcija pada.
S druge strane postavlja se i pitanje koje nacionalne interese Srbija ubuduće može da ostvari uz blisku saradnju sa Rusijom? Igrutinović odgovara da on ne vidi nijedan takav interes.
"Već od 2014. godine kada su uzeli Krim, vrlo javno, Putin je u nekoliko navrata u zapadnim medijima pravio paralelu između Krima i Kosova. Kad može Zapad, možemo i mi. I sebe je doveo u poziciju da rade stvari koju javno ne odobravaju i kritikuju. Druga stvar, ako sediš u UN i imaš Kinu u Savetu bezbednosti, Kina je u mnogo boljoj poziciji da normativno brani međunarodni pravni poredak i pravo Srbije na suverenitet nad Kosovom, nego što je to u ovom trenutku Rusija. Oni su nebo i zemlja u ovom trenutku jer Rusija je zemlja koja napada drugu suverenu zemlju...“, primećuje Igrutinović.
Rusija je, dodaje, bila zgodna kao neko ko je tokom kampanje za povlačenje priznavanja nezavisnosti Kosova diplomatski otvarala vrata Srbiji tamo gde ona nije imala jaku podlogu ili ambasadu.
"Ali sa potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma i to je završeno, a tu vrstu diplomatskog servisa Rusija inače više neće moći da nam pruži“, kaže Igrutinović.
UVOZNO-IZVOZNI PROBLEMI
Sankcije koje su uvedene Rusiji, uz uslov da se obezbedi normalan dotok gasa, neće mnogo da pogode srpsku izvoznu privredu jer Rusija nije u prvih pet srpskih izvoznih partnera. Osetnije će biti ugroženi jedino voćari, pre svega proizvođači jabuka, na koje otpada gotovo deset odsto srpskog izvoza u Rusiju – 94 miliona dolara u 2021. godini.
"Mi ne izvozimo u Rusiju ni kompjutersku robu, ni opremu za vađenje nafte... Izvoz naših poljoprivrednih proizvoda nije zabranjen u Rusiju, ali je problem transporta, jer nećeš imati kako da robu dostaviš do Rusije“, kaže Milan Igrutinović.
Posledice će se, međutim, osetiti kada je uvoz u pitanju jer će biti nemoguće uvesti cement i ugalj iz Rusije, građevinski čelik, gume, đubriva za poljoprivredu...