Vesti
05.10.2021. 07:15
Đoko Kesić

CIA kao Tarabići

Dosije: CIA i Jugoslavija 1948–1990. (3. deo)

Jugoslavija, zastava Jugoslavije 4.10.2021.
Izvor: EPA / ANDREJ ČUKIĆ

Možda Sjedinjene Države nisu mogle da spasu Jugoslaviju od njenog samouništenja, ali nema sumnje mogle su da utiču da se secesionističke republike sporazumno i bez krvavog građanskog rata rastanu.

Americi dogovorni nestanak Jugoslavije nije odgovarao – trebao im je krvavi građanski rat koji su najavili Obaveštajnom procenom 15-90. Oni su se vratili filozofiji Zapadnog rimskog carstva iz desetog veka, formulisanoj u istoriji kao „Velika šizma“ gde je povučena linija preko Balkana: na zapadnoj strani su Hrvatska i Slovenija kao katolički svet, a na Istoku su pravoslavci i muslimani. Trebao im je krvavi građanski rat koji su CIA i Bela kuća precizno i dugo planirali, zapravo su se hranili i rukovodili tim raspadom sa jasnim porukama.

Na to podseća novinar Dragan Bisenić u dragocenoj studiji „Od nacionalnog idealizma do nacionalne tragedije“ (CIA i Jugoslavija 1948–1990. dokumenti) podsećajući da su se Ruzvelt, Staljin i Čerčil na Jalti skoro doslovce držali tih podela sveta na međusobne uticajne sfere.

Sve što je pratilo Obaveštajnu procenu 15-90 je apsolutno obaveštajni, diplomatski i državni dokument i praksa bez presedana. U toj proceni stoji da će se Jugoslavija raspasti u krvavom građanskom ratu oko teritorija između republika koje su se već otcepile. U proceni piše da za „Srbiju nema dobrog rešenja jer izvan njenih granica ostaće oko 3,5 miliona Srba“... „Srbija može ʼsačuvatiʼ jedinstvo srpskog naroda samo uz rizik građanskog rata. Čak i ako Srbija izađe kao ʼpobednikʼ, ona bi bila međunarodno diskreditovana, bankrot, ostavljena da nametne svoju volju još većem broju neprijateljskih naroda i izolovana u suočavanju s problemima Kosova i Metohije.“

Moćni Vašington, iz pera visokog obaveštajnog oficira Martena van Hojvena koji je napisao Obaveštajnu belešku 15-90, u stvari je napravio scenario raspada, rata, pogibija, progona, mira i krivice. Sva krivica je po tom scenariju pripala Srbiji, sa kojom se i danas besomučno rve.

Taj najpoverljiviji dokument američkih obaveštajnih službi doživeo je sudbinu Tarabićevih proročanstava („Svi Srbi će moći da stanu pod jednu šljivu“), za dokument 15-90 su svi znali i svi bili opijeni magičnom moći reči koje su potvrđivale neminovnost nečega što tada čak ni najhrabriji nisu smeli da pomisle. Bilo je to proročanstvo koje se ispunjavalo od sebe...

Zbog čega je Jugoslavija završila u tragičnom građanskom ratu u kojem je živote izgubilo više od 160.000 ljudi i što bivši konzumenti bratstva i jedinstva i danas, 30 godina kasnije, žive u jednako istinskoj mržnji?

Svi putevi vode do Josipa Broza! Tako bar tvrde obaveštajne beleške američkih bezbednosnih struktura dostavljane Nacionalnom informativnom savetu, koji radi pri kabinetu predsednika SAD. Godine srećne i plodne saradnje CIA-e i Udbe započete 1948. doživele su zlatni zenit 1957. kad CIA piše izveštaj da je Tito stvorio takve diplomatske odnose da „na Sjedinjene Države gleda kao na ʼbrak iz računaʼ, uzima sve što mu treba, a skoro ništa ne daje“. Odnosi SAD i Jugoslavije su i dalje podnošljivi, ali sa američke strane vide pukotinu u budućnosti Jugoslavije „jer Tito nikako ne želi da odredi svog naslednika“.

Uz ovaj stav, obaveštajne strukture SAD se od početka redovno bave procenama budućnosti Jugoslavije osvrćući se na činjenicu da je ova državna zajednica sastavljena od šest republika, tri konfesije čiji narodi su u vekovnim svađama i sukobima. Prvi put se u jednoj proceni, više kao napomena, stavlja naglasak prema nacionalizmu koji je postojao od 1948. i uočavaju snage koje dovode u pitanje jedinstvo zemlje i ističu nacionalne, religijske, jezičke razlike i podele prema političkom iskustvu i stepenu privredne razvijenosti... Navodi se da „Srbi, Hrvati, Slovenci i Makedonci razmišljaju o sebi prvenstveno u nacionalnom smislu, a tek onda kao o Jugoslovenima“...

Blaženo neznanje

Tajne službe

Tajne službe

Tajne službe

05.05.2021. 16:05

Blaženo neznanje

U odeljku „Aktuelni obaveštajni nedeljni specijalni izveštaj Jugoslavija – pad Rankovića“, Centralna obaveštajna agencija, direktorat obaveštajne službe od 5. avgusta 1966. bavi se ovim slučajem koji je potresao Jugoslaviju. Aleksandar Ranković bio je Titov saborac još od pre Drugog svetskog rata i već viđeni Titov naslednik. „Tito je otkrio da je Ranković korišćenjem tajne policije pokušao da obezbedi što bolje pozicije za preuzimanje nasleđa na najvišoj funkciji. Iako je Tito očigledno bio svestan dalekosežnih posledica njegove akcije, odlučno je preduzeo mere protiv Rankovića i onih konzervativnih elemenata koji su bili okupljeni oko njega i energično nastojali da nanesu štetu njegovim političkim, društvenim i ekonomskim reformama, i čak osujete sprovođenje tih reformi.

Borba za Titovog naslednika je na taj način ponovo otvorena, ponovo se rasplamsalo osetljivo nacionalno pitanje u zemlji, potkresani su status i uticaj bivših partizana u režimu. Ukoliko bi Tito umro ili postao nesposoban da vlada u bliskoj budućnosti, ova bi pitanja postala izvor oštrih i ozbiljnih političkih nestabilnosti u zemlji...“

„Ranković je javno optužen da je koristio tajnu policiju (Službu državne bezbednosti) da bi ojačao vlastite pozicije i suprotstavio se politici režima. Tito i drugi najviši rukovodioci na julskom plenumu optužili su tada još potpredsednika i partijskog sekretara da je postavljao svoje službenike iz Državne bezbednosti na značajne funkcije u partiji i vladi. Sama Služba državne bezbednosti je optužena da je delovala kao sila nad celokupnim društvom i celokupnom partijom, mešajući se u političke stvari i pokušavajući da zaplaši vladine i partijske funkcionere.

CIA 4.10.2021.
Izvor: Shutterstock

Iako su ove optužbe nesumnjivo tačne, sam Tito je izneo osnovni razlog za uklanjanje Rankovića u govoru na partijskom plenumu: ʼOno o čemu je ovde reč jeste frakcionaška borba jedne grupe, borba za vlast.ʼ I Tito i Cvijetin Mijatović, partijski šef Bosne i Hercegovine, u kasnijim su govorima isticali da je Ranković u stvari postao jugoslovenski Staljin po svojim zloupotrebama partijskih funkcija i Službe državne bezbednosti.“

U ovom izveštaju CIA-e procenjuje se da „nema dokaza da je Ranković planirao da sruši Tita sa vlasti, verovatnije je da je samo pokušao da obezbedi sebi političku budućnost kao Titov naslednik... Ranković je verovatno unapred predvideo da je njegova politička pozicija u vlasti u opasnosti. Na osnovu planirane velike personalne rekonstrukcije vlasti koja je trebalo da usledi posle opštenacionalnih izbora 1967. on je verovatno očekivao da će mnogi njegovi najbliži saradnici izgubiti svoje funkcije. I on sam bi verovatno bio uklonjen sa položaja potpredsednika...

On je znao da mnogi u partiji i u javnosti gledaju na njega kao na funkcionera koji ima velike izglede da nasledi Tita. Kao šef tajne policije od samog početka komunističke vladavine, Ranković je na sebe navukao mnogo zle volje. Štaviše, kao osoba srpske nacionalnosti, dakle, kao funkcioner koji ima političku bazu u najvećoj republici i najbrojnijoj partiji u federaciji, čistka Rankovićevih simpatizera bila je uglavnom ograničena na saveznu službu unutrašnje bezbednosti i na njene ogranke u Srbiji i Crnoj Gori... U drugim republikama, pre svega u Hrvatskoj i Sloveniji, do čistke će doći verovatno kasnije, ako uopšte i dođe, i to samo radi ublažavanja sumnji u Srbiji koje su se pojavile o tome da je samo ona na nišanu čistki...

Titovo manipulisanje osećanjima Srba za vreme i posle četvrtog plenuma odražava njegovu svesnost o potencijalnom razbuktavanju ovog starog problema odnosa među narodima u Jugoslaviji... Zbog toga je, posle uklanjanja Rankovićevih kadrova, Mijalko Todorović izabran za novog partijskog sekretara, Milentije Popović je zamenio Rankovića na partijskoj funkciji u izvršnom komitetu, a Koča Popović izabran je za potpredsednika Jugoslavije. Svi su oni bili eminentni Srbi...

U ovom izveštaju CIA se opet vraća „problemu nasleđa“, gde se podseća da je „svrgavanjem Rankovića Tito ponovo otvorio pitanje svog naslednika, pitanje koje izaziva duboku zabrinutost za celokupni režim“. CIA procenjuje da „na sceni ne postoji nijedna ličnost koja bi mogla uskočiti na mesto Rankovića i eventualno preuzeti funkciju Tita, ukoliko bi on umro ili se povukao“. Pominju se Kardelj, Veljko Vlahović, Mijalko Todorović, kao ljudi „kojima nedostaje harizma“. Pominje se i Koča Popović kao „sposoban i obdaren lider, ali je on daleko od toga da ima političku težinu na opštenacionalnoj sceni“.

Iz političkog loma sa Rankovićem Tito je izašao kao neprikosnoveni pobednik, na Zapadu se sve ovo gleda kao liberalizacija unutrašnje i spoljne politike Jugoslavije. Partija se udaljava od državne politike, u narednim ustavnim promenama 1974. glavnu vlast će imati republički lideri sa kojima će doći otvoreni nacionalizam. Američke bezbednosne strukture u tome slute raspad Jugoslavije, sve nadajući se da će Tito na kraju imenovati naslednika.

Uglavnom odlazak Aleksandra Rankovića najavio je velika iskušenja za Brozovu Jugoslaviju. Ne zbog toga što je Ranković bio nekakav lider i spasilac, daleko od toga. Ali njegova smena sa pozicije šefa tajne policije ohrabrila je separatiste u Zagrebu i Prištini. Američke bezbednosne službe te 1967. izveštavaju da se „jugoslovenske nacionalne teškoće mogu grupisati u dve opšte kategorije: obnovljeno, ali tradicionalno rivalstvo Hrvatske i Slovenije protiv Srbije i Crne Gore; i posebne situacije stvorene postojanjem velikih nacionalnih manjinskih grupa koje su u krvnim ili istorijskim vezama sa susednim zemljama (posebno Albanci na Kosovu), Mađari u Vojvodini i Makedonci u matičnoj republici“.

Ovom problemu CIA i obaveštajna zajednica Sjedinjenih Država 1971. postavljaju kao „glavno pitanje – može li Jugoslavija preživeti kao jedinstvena država bez Tita? Žestoki nacionalni antagonizmi, pre svega između Srba i Hrvata i između Srba i Albanaca, snažna regionalna rivalstva i ozlojeđenost između, recimo, razvijene Slovenije i siromašne Makedonije... Budućnost Jugoslavije bez Tita je, kako se čini, neizvesna i nesigurna“.

Potvrdu ovih procena belodano donosi „kriza u Hrvatskoj“, odnosno „Memorandum“ koji su 5. januara 1972. sačinili Biro za nacionalne procene i CIA.

„Titove nedavne akcije u Hrvatskoj su, po njegovom vlastitom priznanju, spasile Jugoslaviju građanskog rata i možda strane (sovjetske) intervencije. Tito verovatno preteruje, ali malo ima istine u tome da je bio veoma uznemiren porastom hrvatskog nacionalizma, nesposobnošću ili nespremnošću hrvatske komunističke partije da preduzme bilo šta efikasno, ali možda još više i najviše mogućnošću da Beograd izgubi kontrolu nad drugom najvećom republikom u federaciji. U svakom slučaju, Tito je preduzeo akciju da potpuno pretrese hrvatsko rukovodstvo, uguši militantne studente i druge ekstremiste i uopšte potvrdi autoritet federacije u Zagrebu...

Uzrok ubrzanja nedavne političke krize u Hrvatskoj bio je štrajk studenata Zagrebačkog sveučilišta koji je počeo krajem novembra. Studenti tvrde da su izašli na demonstracije u znak podrške kampanji lidera hrvatske republike da ova republika dobije veći deo deviznih zarada Jugoslavije. Za Beograd, stvarni uzrok je bio oživljavanje hrvatskog nacionalizma, a štrajk je bio samo simbol tog nacionalizma koji je pretio da uništi titoistički sistem, čak i Jugoslaviju.

...Glavne hrvatske studentske organizacije i publikacije preuzeli su nekomunistički nacionalistički elementi prošle zime i u proleće. Hrvatska partija – u stvari, ključni liberalni članovi Centralnog komiteta hrvatske partije – prećutno je odobravala ovakvo kretanje... Hrvatska partija je, u stvari, prestala da koordinira svoje aktivnosti sa organima savezne partije. Hrvatski ekstremisti, među kojima i komunisti, počeli su javno da zahtevaju da Hrvatska dobije vlastitu vojsku, carinsku službu i Ministarstvo spoljnih poslova. Centralna partija i odgovorne ličnosti u hrvatskoj partiji izgleda da su izgubile kontrolu i posledice za Hrvatsku i za zemlju u celini bile su zloslutne.“

U izveštaju CIA i Biroa za nacionalne procene SAD još piše da je Tito na sastanak u Karađorđevu okupio sve hrvatske rukovodioce. Sastanak je trajao ceo dan 29. novembra i dobar deo noći 30. novembra 1971. Tito nije bio zadovoljan rezultatima sastanka i „otkrio je da jezgro okupljeno oko predsednika hrvatske partije Savke Dapčević Kučar i predstavnika Hrvatske u Izvršnom birou jugoslovenske partije Mike Tripala – i dalje prkosi“... Na sednici nacionalnog partijskog Predsedništva 1. decembra Tito je rekao da su partijske i državne vlasti u Hrvatskoj unapred bile upoznate o štrajku studenata, ali nisu htele da ga spreče. Okrivio je za štrajk „kontrarevolucionarne snage“ i ponovio uverenje da „neke od ovih ʼšovinističkihʼ i ʼantisocijalističkihʼ grupa uživaju podršku iz inostranstva“.

Svoje kritike Tito nije ograničio samo na Hrvatsku, rekao je da glavna opasnost jedinstva Jugoslavije sada potiče „od šovinističkih snaga aktivnih u svim republikama“ i pozvao republike da očiste svoje dvorište. Nije rekao ko da to uradi. Talas ostavki – neke kao posledice pritiska, druge kao znak protesta – zahvatio je političku birokratiju i štampu zbog šovinističkih ispada. Vrhunac napetosti bile su demonstracije 400–500 studenata Zagrebačkog sveučilišta, koji su demonstrirali četiri noći protiv čistki i hapšenja nacionalističkih lidera. Rezultat svega bio je da je Tito saopštio da neće odustati od liberalizacije vladavine u Jugoslaviji, da „nema povratka na staro“ što je liberalnim snagama u Zagrebu dalo krila. Tito je bio uzdrman i iznenađen hrvatskim nacionalizmom, bio je iznenađen da su studenti na Zagrebačkom sveučilištu pevali ustaške pesme...

U zaključku ove bezbednosne procene zaključuje se da „posledice krize nisu uopšte sve tako mračne i ne vidimo potrebu, bar ne još, da revidiramo ranije procene da su izgledi sada nešto bolji nego što su ikad bili, da Jugoslavija može opstati posle Titove smrti kao jedinstvena država“.

Hrvatska i Hrvati u narednom periodu bili su i dalje u fokusu CIA-e, Ureda za nacionalne procene u saradnji sa Uredom za tekuću obaveštajnu delatnost. Njihov „Memorandum“ od 27. septembra 1972. u predmetu „Ustaše i hrvatski separatistički problem“ posebno je zanimljiv.

„Otmica SAS aviona u Švedskoj i podmetanje bombe u dva jugoslovenska turistička biroa u Australiji koji su učinili hrvatski emigrantski teroristi (ustaše) najnovija su epizoda u nizu dramatičnih nasilnih akcija, čiji je cilj, između ostalog, da se svetu demonstrira večna mržnja hrvatskih patriota prema Titu i jedinstvenoj jugoslovenskoj državi. Beograd je već duže vreme zabrinut zbog ustaških akcija u inostranstvu i navodnog ustaškog saučesništva u hrvatskim separatističkim nemirima u zemlji. Ove ustaške aktivnosti su mnogo ozbiljnije nego što su terorističke akcije male militantne grupe. Slično Al-Fatahu i IRA-i, ustaše predstavljaju samo militantni vrh širokog pokreta čija su uverenja, osećanja i težnje ukorenjene u jezivoj prošlosti i pothranjuju izglede za još burniju i užasniju budućnost“, piše u „Memorandumu“.
 

Ova obaveštajna analiza podseća na vekovni animozitet naroda i etničkih grupa na Balkanu i podseća na „rivalstvo između najveće grupe Srba (koji su tradicionalno pravoslavci i po temperamentu Balkanci) i druge najveće grupe Hrvata (koji su tradicionalno rimokatolici i u izvesnom smislu prozapadno orijentisani. U vreme Drugog svetskog rata mnogi Hrvati u Jugoslaviji pristupili su ustaškom pokretu koji se zalagao za žestok otpor srpskom uticaju i za stvaranje nezavisne hrvatske države. Da bi to ostvarili, priključili su se Hitleru i Musoliniju i postali profašistički pokret.

Krajem juna, prema onome što se u Beogradu saznaje, 19 naoružanih ustaša prešlo je granicu iz Austrije, oteli su nekakav kamion kojim su prešli do Bugojna, malog grada u Bosni. Tu je došlo do oružanog okršaja sa pripadnicima jugoslovenskih snaga bezbednosti, u kojem je 13 pripadnika ubijeno pre nego su poubijani hrvatski emigranti... Poslednjih meseci bilo je i drugih ustaških incidenata, počev od ubistva jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj u aprilu 1971. Ipak, većina ovih terorističkih akcija je relativno mirnog karaktera. Čak i upad ustaških terorista u Jugoslaviju imao je izvestan bizarni aspekt, pošto su jugoslovenski građani najpre pomislili da je reč o devetnaestorici ljudi koji su snimali film, a većina zapadnih posmatrača je najpre pretpostavila da je u svemu pomenutom reč o ustašama iz Drugog svetskog rata i da bi Beograd mogao da samo slegne ramenima. Međutim, Beograd veruje da su ustaše oživele i da razvijaju nove i opasne kontakte u širim redovima hrvatskih separatista“.

„Memorandum“ analizira i veliku jugoslovensku gastarbajtersku populaciju koja je do početka 1972. dosegla broj od gotovo milion ljudi. Gastarbajteri, oko 50 procenata bili su Hrvati. Ova populacija bila je zgodna meta za vrbovanje emigrantskih ekstremista. Obaveštajna procena kaže da su Beogradu u ovom slučaju vezane ruke jer u ekonomskom planu 1971–1975. postavljen je ozbiljan cilj da se smanji nezaposlenost.

Državni vrh tražio je pomoć vlada zemalja u kojima rade jugoslovenski gastarbajteri, da im dojavljuje delovanje ekstremističkih i terorističkih grupacija. U zemlji, režim je počeo strogo da kontroliše nacionalističke manifestacije. „Pored suđenja hrvatskim studentskim liderima, intelektualcima, mnogi članovi partije su u čistkama kažnjeni zbog nacionalističkih skretanja. Ipak, režim nije dostigao takav stupanj, kako je Tito rekao na jednom javnom skupu 10. septembra, da umesto drakonskih mera protiv ʼlevih skretanjaʼ treba tražiti takve lekove kao što su veće ʼmarksističko“ʼ obrazovanje kako bi se omladina odvratila od nacionalizma...“

Međutim, novi napori za političko obrazovanje i lekcije o „radničkom samoupravljanju“ izgleda predstavljaju sumnjivo sredstvo za smanjenje privlačnosti ustaških ideja za studente u Zagrebu. „Čak i ako bi ove mere imale uspeha, postoji realna pretpostavka da će jedan broj studentskih rođaka koji rade u Stokholmu ili Sidneju i dalje pristupati ili bar finansijski podržavati ustaše. A ako ustaše učvršćuju svoje uporište kod mladih i žele da preduzmu određene očajničke pokušaje sada, mnogo je verovatnije da će to pre učiniti posle Titove smrti“, kaže se u ovom „Memorandumu“. Ali i zaključuje – „nacionalni problemi predstavljaju i predstavljaće veću pretnju i opasnost za režim od terorista koji deluju iz inostranstva ili uživaju inostranu podršku. Unutar same Jugoslavije postoje ozbiljna, trajna regionalna i međurepublička nezadovoljstva, trvenja i sukobi izazvani ekonomskim, političkim i kulturnim razlikama. Nijedan jugoslovenski funkcioner ne može reći da ima pravi lek koji može propisati za ove bolesti“.

Ako je Obaveštajna beleška 15-90 bila čitulja Jugoslaviji, koja je mimo svih bezbednosnih manira samo nekoliko dana pošto je odobrena u Nacionalnom informativnom savetu objavljena u „Njujork tajmsu“, onda je „Memorandum“ od 27. septembra 1972. koji su sastavili CIA, Ured za nacionalne procene u saradnji sa Uredom za tekuću obaveštajnu delatnost bio sinopsis u kojem je ispisana mračna budućnost Jugoslavije. Sve što se događalo posle 27. septembra 1972. bilo je samo međuigra za tužan kraj.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Serijal: Sve Titove ljubavi (1. deo)
tito, 29. 7. 2021.

Mnogo ljubavnica, 19 dece

29.07.2021. 17:05

Serijal: Sve Titove ljubavi (1. deo)

U Brozovom crvenom teroru bilo je mnogo šta dozvoljeno: da vođu hvalite do nebesa, da ga uzdižete iznad božanstva, da javno govorite da "bez njega ne bi bilo nas“, da "pre rata nismo imali ništa, pa dođoše Nemci i sve nam spališe“... Sve ostalo, govoriti i pisati, bilo je zabranjeno. Bilo je zabranjeno pisati o emotivnom – ljubavnom životu doživotnog predsednika naše nam večite SFRJ.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
3°C
04.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve