Život
16.02.2022. 07:05
Biznis
02.03.2022. 07:15
Marko R. Petrović i Đoko Kesić
Vrtoglave cifre
Zašto je prodato zlato Kraljevine Jugoslavije?
Od decembra 2000. do februara 2002. godine, Jugoslavija je prodala više od 23 tone zlata kojima je raspolagala.
Njegova vrednost po tadašnjim cenama bila je oko 377,3 miliona dolara. Po svemu sudeći, mada za to ne postoje dokazi, Srbija i Jugoslavija su i fizički ostale bez zlata (zlatnih poluga i kovanog zlata) kojim je nekada raspolagala Kraljevina Jugoslavija, a koje je novim vlastima vraćeno 1948. godine.
Da li je to, zapravo, kraj epopeje tzv. kraljevog zlata? Ono se aprila 1941. godine najvećim delom nalazilo u trezorima Engleske banke i američkog FED-a – oko 53 tone. Manji delom palo je u ruke okupatora (Italijana i Nemaca) – oko 11 tona. A najmanji deo sa sobom poneli su članovi izbegličke vlade i generaliteta – oko 675 kilograma.
Konkretnih odgovora na pitanje da li se, zaista, u tom zlatu koje je prodavano u periodu neposredno posle petooktobarskih promena, i fizički nalazilo zlato Kraljevine Jugoslavije, međutim, nema.
U Narodnoj banci Srbije samo navode da se u trezorima NBS-a u vidu zlatnih poluga, ostava ili depoa ne nalaze bilo kakve zlatne vrednosti koje potiču ili se vode na Kraljevinu Jugoslaviju. A za pitanja poput onoga kada je poslednji put registrovano da se u trezorima NBS-a nalaze bilo kakve zlatne vrednosti koje potiču ili se vode na Kraljevinu Jugoslaviju, šta je tada registrovano i u kojim količinama, u NBS-u nas upućuju na Državni arhiv.
Iz Arhiva Srbije pak odgovaraju – Državni arhiv Srbije nije nadležan za građu Narodne banke Srbije, već da ova ustanova ima svoj arhiv, kao i da je za čuvanje arhivske građe organa Kraljevine Jugoslavije zadužen Arhiv Jugoslavije. A iz te institucije nikakve odgovore nismo dobili.
No, kako god bilo, činjenice su sledeće. NBJ (NBS) je, prema podacima koje su nam dostavili, početkom trećeg milenijuma zlato prodavala u tri navrata. Prodaja zlata počela je u decembru 2000. godine. Rešenje o odobrenju izvoza kovanog zlata od 13. decembra 2000. godine potpisao je tadašnji potpredsednik Savezne vlade i savezni ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Miroljub Labus.
Britanskoj HSBC banci u Londonu tada je prodato 181.009 zlatnog kovanog novca izdatog povodom 110-godišnjice NBJ i više od 9000 makulatornih zlatnih rondela. Ukupno, to je bilo 1,332 tone zlata, koje je po tadašnjim cenama vredelo oko 20,6 miliona dolara.
Od decembra 2001. do februara 2002. godine prodato je još 16,8 tona zlata koje je NBJ-u dodeljeno posle deblokade računa u Banci za međunarodna poravnanja u Bazelu (BIS). Reč je, dakle, o zlatu koje je SR Jugoslaviji pripalo nakon sukcesije imovine bivše SFRJ. Može se, stoga, pretpostaviti da je to upravo i deo zlata koje je nekada pripadalo Kraljevini Jugoslaviji, s obzirom na to da je reč o 1.348 zlatnih poluga.
Od tih 16,8 tona, preko banke JP Morgan u Londonu prodato je 8,76 tona zlata (705 poluga), a još osam tona (643 poluge) prodato je preko HSBC banke u Londonu.
Sveukupno, to zlato je tada vredelo oko 277 miliona dolara.
Osim toga, još pet tona zlata (399 zlatnih poluga) iz trezora NBJ-a prodato je preko JP Morgana u Londonu u novembru 2001. godine. Njegova vrednost bila je oko 79,5 miliona dolara.
Nekoliko je još stvari u vezi sa ovim prodajama. Prema tada važećim zakonima (o NBJ-u i o deviznom poslovanju), odluku o korišćenju stalnih deviznih rezervi u koje, prema mišljenju ljudi iz NBS-a, spada i monetarno zlato, donosila je isključivo Savezna vlada, a na predlog NBJ-a.
"Nije nam poznato da je ovu odluku ikada donela Savezna vlada, već iz raspoložive dokumentacije proizlazi da su odluke donesene na osnovu kratkih dopisa rukovodilaca Sektora za devizne poslove s kojim se saglasio tadašnji guverner“, navode u odgovorima koji su iz NBS-a dostavljeni "Ekspresu“.
Istovremeno, bilo je propisano da je prigodni kovani novac izdat povodom 110-godišnjice NBJ-a mogao da bude prodavan isključivo domaćim pravnim i fizičkim licima, te da je novac od prodaje, po odbitku troškova izrade i prodaje, trebalo da ode u savezni budžet.
"Međutim, prema računovodstvenoj dokumentaciji, po svemu sudeći, nikada nije izvršen prenos saveznom budžetu, već je računovodstveno posmatrano sprovedena kompenzacija, pri čemu nam nije poznato da li su predstavnici nadležnog organa SRJ za finansije i računovodstvo ikada o ovome obavešteni. Ovde se ne misli na rešenje o prethodnom odobrenju izvoza kovanog zlata od 13. decembra 2000. godine koje je potpisao tadašnji potpredsednik Savezne vlade i savezni ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Miroljub Labus, već na obaveštenje o kompenzaciji nakon ostvarene prodaje i nastanka obaveze prema saveznom budžetu“, navode u NBS-u.
Priča o zlatu Kraljevine Jugoslavije, dakle, iako još do detalja nerazjašnjena, očigledno ima prilično prozaičan kraj – zlato je prodato. Istina jeste da su danas zlatne rezerve Srbije veće nego što su bile pre dvadesetak godina (trenutno iznose oko 37,2 tone u vrednosti od oko 2,2 milijarde evra). Pitanje prodaje zlatnih poluga koje su imale žig Kraljevine Jugoslavije ili dinastije Karađorđević, međutim, više je tema od kulturno-istorijskog nego finansijskog značaja.
U fokusu
22.09.2021. 09:12
Otkrivamo tajna dokumenta CIA-e o raspadu SFRJ
Vesti
29.09.2021. 10:44
DOSIJE: CIA i Jugoslavija 1948–1990.
Vesti
05.10.2021. 07:15
Dosije: CIA i Jugoslavija 1948–1990. (3. deo)
Nema, međutim, odgovora na pitanje zbog čega je to zlato prodavano neposredno posle 5. oktobra, pa u narednih nekoliko godina. Pokušali smo to da pitamo i Miroljuba Labusa, ali on, nažalost, nije bio dostupan za komentar.
Tadašnji guverner NBJ-a, a potom i ministar privrede, Mlađan Dinkić, pre osam godina, u trenutku kada je nova guvernerka Jorgovanka Tabaković postavila isto pitanje, rekao je da je za vreme njegovog mandata Narodna banka i prodavala i kupovala zlato u zavisnosti od potreba za likvidnošću.
"Tako su radili i moji naslednici, kao uostalom i sve centralne banke u svetu, tako da zaista ne razumem šta je ovde tema i zašto je to interesantno za javnost, s obzirom da su svi podaci o tome već odavno objavljeni“, rekao je Dinkić.
Kako je tada rekao, kada je postao guverner, Srbija je imala svega oko 360 miliona dolara u deviznim rezervama, da bi do kraja njegovog mandata devizne rezerve, koje uključuju i zlato, bile povećane na 3,3 milijardi dolara.
Zanimljivo, ali i vrednost zlata koje je prodato od 2000. do 2002. godine iznosila je oko 377 miliona dolara.
"Ukupne devizne rezerve svake centralne banke sastoje se iz efektive i depozita u inostranstvu, hartija od vrednosti, zlata i specijalnih prava vučenja. Ta struktura uvek varira i zavisi od konkretnih potreba države i privrede za likvidnim sredstvima kako bi se nesmetano mogla obavljati plaćanja prema inostranstvu. Suštinski je za svaku centralnu banku jedino bitan ukupan nivo deviznih rezervi, nezavisno od njihove strukture, a ja sam svojim naslednicima ostavio u nasleđe deset puta više nego što sam zatekao, na šta sam veoma ponosan“, rekao je tada Dinkić.
On je dodao i da su procedure za rukovanje deviznim rezervama striktno regulisane i da se time "oduvek bave profesionalne službe u okviru deviznog sektora NBS-a, a isti je slučaj i u svim drugim centralnim bankama u svetu“.
A jedan od ljudi koji je dugo vodio baš devizni sektor u NBJ-u bio je Đorđe Nicović. On je u NBJ-u radio od 1976. pa sve do 1992. godine.
Devizni sektor NBJ-a vodio je u vreme kada se u deviznim rezervama SFRJ, kako kaže, nalazilo i takozvano monetarno zlato na nivou od oko 72 do 75 tona.
"Zlato je čuvano na nekoliko lokacija. Najveći deo zlata bio je u Banci za međunarodna poravnanja u Bazelu. Drugi deo bio je u Federalnim rezervama. U Bazelu je bilo oko 51 tone. Tu je bilo i zlato predratne Jugoslavije, koje je bilo odneto iz zemlje pre Drugog svetskog rata. To zlato predstavljalo je podlogu za dinar, jer je u to vreme posle sporazuma iz Breton Vudsa iz 1944. godine važilo pravilo da svaka štampana valuta mora imati određenu podlogu u zlatu“, priča Nicović, dodajući da je taj zlatni standard ukinut po nalogu SAD u Međunarodnom monetarnom fondu.
Prešlo se, kako kaže, na takozvano emitovanje specijalnih prava vučenja, pa ste umesto 51 tonu zlata faktički bili kao neki akcionari u Međunarodnom monetarnom fondu.
"Toliko i toliko smo imali prava vučenja. I kada bi vam zatrebala sredstva mogli ste vući sredstva preko MMF-a. Naravno, svako povlačenje iz fonda je automatski smanjivalo kvotu koju smo mi u tom momentu imali u Međunarodnom monetarnom fondu“, objašnjava Nicović.
U vreme krize, građanskog rata i raspada Jugoslavije zlato je ostalo na računima NBJ-a. U periodu hiperinflacije, kako navodi Nicović, dodatno je kupovano zlato u RTB Bor i Trepči.
"Mislim da je kupljeno blizu 10 tona, u nekoliko tranši, jer smo znali da nećemo dugo moći raspolagati sa bilo kakvim zlatom i potraživanjima sa naših računa u inostranstvu“, objašnjava Nicović.
A kada je došlo do razgovora o sukcesiji, SRJ je insistirala da je veći deo zlata koje je ušlo u Kraljevinu Jugoslaviju, a potom i u SFRJ, činilo zlato Kraljevine Srbije, da Hrvatska i Slovenija nisu unele nikakve zlatne rezerve, te da po svim međunarodnim uzansama to zlato pripada onome ko ga je doneo, odnosno Srbiji.
Pa, ipak, po sukcesiji aprila 2001. godine, Srbiji je pripalo 36,52 odsto, Hrvatskoj 28,49 procenata, Sloveniji 16,39, Bosni i Hercegovini 13,2 i Makedoniji 5,4 odsto zlata. Ova podela sprovedena je po ključu koji je ustanovio Međunarodni monetarni fond.
"Slovenija i Hrvatska, a i ostale republike pozivale su se na činjenicu da je u momentu kada su oni napuštali SFRJ, ona ostala sa oko pet milijardi dolara rezervi mimo zlata. Te rezerve koje je tada koristila SRJ su, na neki način, bile verovatno moneta za potkusurivanje. Sreća je samo da zahvaljujući spretnošću ljudi to tada nije bilo blokirano jer je to u tako teškom periodu na neki način spaslo ovaj narod“, priča Nicović.
IZBEGNUT BANKROT
SFRJ je 1982. godine ušla u probleme s likvidnošću sa inostranstvom. MMF je, da bi dao stendbaj aranžman, tražio da država mora da ima na rezervama dodatnih 250–260 miliona dolara.
"U suprotnom, došlo bi do bankrota zemlje 1982. godine. Vlada SFRJ donela je odluku da kod BIS Bazela na šest meseci založi 21 tonu zlata i po tom osnovu dobili smo 250 miliona dolara. Potom je isticao rok kada je trebalo da vratimo taj dug. Cela država se angažovala, ali nije uspela da nađe u inostranstvu pare, da nam neko pozajmi da oslobodimo zlato. Sticajem okolnosti, mi smo tada imali jaku dilersku službu u Narodnoj banci. Imali smo dosta poznanstava po stranim bankama i povukli smo više od 300 miliona u roku od šest meseci. Oslobodili smo zlato i dobili stendbaj aranžman“, seća se Nicović.
Komentari
