Vesti
29.09.2021. 10:44
Đoko Kesić

Kavez za Srbiju

DOSIJE: CIA i Jugoslavija 1948–1990.

Josip Broz Tito 28.9.2021.
Izvor: EPA / ANTONIO BAT

Uz asistenciju Dejvida Bajndera, novinara "Njujork tajmsa“ koji je prvi objavio Obaveštajne procene 15-90 uz doručak u hotelu "Moskva“ u Beogradu, Bisenić piše: "Bajnder je skinuo veo sa ove konstrukcije koja je, ispostaviće se, bila najsličnija kavezu za celu Srbiju. Autor tog kaveza je tadašnji nacionalni obaveštajni oficir za Evropu Marten van Hojven“.

Josip Broz je sredinom 1948. godine zadivio svet, postao je u neku ruku mitska ličnost koja hoda. On, vođa male balkanske komunističke zemlje, braneći nezavisnost svoje zemlje odbacuje tutorstvo "velikog komunističkog brata“, jedini je strašnom Staljinu rekao NE. Ovaj čin zadivio je ceo svet, ali i Ameriku, čija je moć posle Drugog velikog rata postala superiorna na planeti.

Kako su SAD iz pomenutih, ali i iz svojih globalnih interesa, prigrlile komunističku Jugoslaviju, koju su proglasile za najznačajniju zemlju Hladnog rata, piše u drugom nastavku ovog serijala, sledeći dokumenta koja je objavio poznati srpski novinar Dragan Bisenić u knjizi „Od nacionalnog idealizma do nacionalne tragedije“ gde se kroz izveštaje CIA-e jasno vide veliki početak i strašan kraj Brozove Jugoslavije.

Dakle, kako piše u vrednoj studiji "Od nacionalnog idealizma do nacionalne tragedije“, u prvih pet godina ljubavi između CIA-e i Udbe od 1948. do kraja 1953. usledile su godine od 1953. do 1967. koje će trasirati krvavo rasparčavanje SFRJ u građanskom ratu.

Otkrivanje dela tajnih dokumenata CIA-e, vojnih i drugih obaveštajnih zajednica, kao i krovne, Nacionalnog obaveštajnog saveta (NIE) koja radi pri kabinetu predsednika SAD, dogodilo se na konferenciji koja je održana 2006. u Vudro Vilson centru u Vašingtonu. Tom prilikom suštinski najznačajniju analizu pod radnim naslovom "Nacionalno-obaveštajni savet o Jugoslaviji od 1948. do 1990“ dao je Marten van Hojven, visoki funkcioner američkih bezbednosnih struktura.

Najpre je postavio pitanje: zašto je Jugoslavija bila važna za SAD? – i odgovorio da „američko interesovanje za Balkan u stvari datira od samog stvaranja jugoslovenske države. Krvoprolića i zločini počinjeni u Prvom (1912) i Drugom (1913) balkanskom ratu.“ Vraćajući se na poznate događaje Informbiroa, postavio je pitanje „Da li 1948. razlaz Beograda i Moskve predstavlja i obaveštajni promašaj?“.

Na ovo pitanje odgovaraju obaveštajne procene o Jugoslaviji. „...Jugoslavija je bila ključni deo Evrope koja se menjala i na jednoj i na drugoj strani gvozdene zavese. Razvoj događaja u Jugoslaviji je nesumnjivo deo paketa ovog šireg evropskog platna. U stvari, u pozadini svih ovih događaja „jugoslovenski eksperiment“ je svakako morao da privuče pažnju i predstavlja inspiraciju za Istočnoevropljane, baš kao što je iritirao Moskvu… Jugoslovenski „eksperiment“ je zaista imao uticaj na razvoj moskovskih satelita. Paradoksalno, sposobnost Jugoslavije da opstane kao jedinstvena država očuvana je onoliko koliko je Vašington sledio politiku podrške političkoj nezavisnosti i teritorijalnom integritetu jugoslovenske države.

Jugoslavija, sahrana Jovanke Broz, zastava Jugoslavije
Izvor: Shutterstock

Međutim, upravo ta politika doživela je brodolom 1991. „...Protiv svoje volje, politika Vašingtona, posebno obaveštajne zajednice, došla je ipak do potrebnih saznanja i zauzela stav – situacija se neprekidno pogoršavala i vodila ka oružanom sukobu i vojnoj intervenciji Zapada“, rekao je Van Hojven.

"Priča ispričana u procenama od 1948. do 1990. predstavlja veliku improvizaciju koju je orkestrirao Tito. Dok je ova improvizacija uspevala da ostvaruje Titove spoljnopolitičke ciljeve, prilagođavanje unutrašnjim pritiscima u pravcu otvaranja i decentralizacije predstavljalo je Titov pristup koji je na kraju doveo do rasturanja Jugoslavije. Kako je Tito stario, analizama je sve više dominiralo pitanje nasleđa i početna kriza usled nadmetanja oko nasleđa i antagonističkih nacionalističkih osećanja među konstitutivnim delovima Jugoslavije…“, rekao je Marten van Hojven.
 

Prateći ključne događaje na svetskoj političkoj sceni, koji su se zbili 1953. godine, Staljinovu smrt početkom marta meseca 1953, u dokumentima CIA-e i drugih bezbednosnih zajednica SAD stoje procene da će u SSSR-u doći do izvesnih pomaka, gde će "Rusi odstupiti od Staljinovog terora, prvenstveno u unutrašnjoj politici, ali da će se generalni kurs spoljne politike teško menjati…“ U obaveštajnim procenama stoji i zaključak „da Jugoslavija i dalje nije zaštićena od sovjetske vojne intervencije“.

U odeljku studije Dragana Bisenića „Period 1953–1963: Jugoslavija i Zapad – politika nesvrstanosti“ krajnje su zanimljive procene CIA-e o Jugoslaviji i Josipu Brozu.

U ovom periodu u središtu pažnje su odnosi Jugoslavije i Zapada. Ključno pitanje postaje da li i pod kojim okolnostima Jugoslavija može opstati u bipolarnom svetu.

U proceni NIE-53 koja je objavljena 26. juna 1953. naglasak se stavlja na odnose Jugoslavije sa SAD i Zapadom. Jugoslavija traži sve veću stranu vojnu pomoć. Titu je takođe potrebna američka ekonomska pomoć radi pokrivanja spoljnotrgovinskog deficita Jugoslavije. Tito je možda računao da je dovoljan strategijski značaj Jugoslavije da ne ostavlja Vašingtonu nikakav drugi izbor do da nastavi ekonomsku pomoć Jugoslaviji. U kontaktima sa SAD, Velikom Britanijom i Francuskom, Tito će verovatno nastaviti da traži od NATO sila veće obaveze, ali neće insistirati da njegova zemlja postane punopravni član NATO-a. Njegov pristup biće da „izvuče maksimum vojne pomoći za odbranu Jugoslavije, dozvoljavajući pritom minimum zapadnog uticaja na unutrašnju i spoljnu politiku Jugoslavije”.

Jugoslavija je radije prihvatila zapadnu pomoć nego da se suoči sa ekonomskom propašću. Izvlačeći korist od zapadnih interesa da održi Jugoslaviju slobodnu i izvan sovjetske dominacije, Tito je izgradio diplomatske i vojne veze sa Zapadom tako da je sredinom 1955. dobio 700 miliona dolara donacija za ekonomski razvoj i blizu jedne milijarde dolara vojne pomoći. Beograd je svoju spoljnu trgovinu preorijentisao na Zapad, priklonio se zapadnom rešenju tršćanskog plana i ušao sa Grčkom i Turskom u odbrambene obaveze.

Međutim, Staljin je 1953. umro i Kremlj je pokrenuo proces "normalizacije“ odnosa sa Jugoslavijom. Ovaj proces uključivao je obnovu punih diplomatskih odnosa sa Moskvom i satelitskim zemljama, obnovu partijskih odnosa, ponovno otvaranje granica, obnovu trgovine nestrateškim materijalima,...

Te godine 13. maja stiglo je saopštenje da će sovjetska delegacija sa Hruščovom na čelu uskoro posetiti Beograd. Obaveštajna zajednica procenila je da "jugoslovenski režim izbegava suviše blisko vezivanje sa bilo kojim od blokovskih sila“. U međuvremenu, Beograd će na svoje odnose sa Zapadom gledati strogo kao na „brak iz računa“.

Obaveštajna zajednica SAD procenjuje da je "pitanje američkog uticaja na Jugoslaviju naglo opalo u poslednje dve godine i verovatno će nastaviti da opada“. U procenama NIE 31-57, od 11. juna 1957. i NIE 31/1-57, od 19. novembra 1957, bave se budućim razvojem i stanjem unutar Jugoslavije, i procenjuju da „vlast komunističke diktature ostaje neokrnjena uprkos hroničnom nezadovoljstvu naroda, sve većem nezadovoljstvu među mladima, porastu nacionalističkih i separatističkih snaga, uprkos strahovima od sve većeg jaza između razvijenih i nerazvijenih republika i od srpskog hegemonizma...“

Od 1953. do 1990. Titova Jugoslavija vodila je veoma zanimljivu i veštu spoljnu politiku, a na unutrašnjem planu, vreme je potvrdilo – katastrofalnu. Na zaprepašćenje sveta 1. septembra 1961. na prvom samitu u Beogradu, uz prisustvo predstavnika više od 100 zemalja – oformljen je Pokret nesvrstanih. Po svedočenju analitičara CIA-e, Amerika nije odobravala ovaj Titov čin jer on je bio idejni tvorac pokreta. Međutim, prilikom susreta Kenedija i Tita 1962. dva državnika su po ovom pitanju izbalansirali odnose.

Međutim, svi lomovi i iskušenja kroz koje su prošli bilateralni odnosi SAD i Jugoslavije porazom su okončani potkraj 80-ih, par godina pred Brozovu smrt maja 1980. Uz napomenu da analize bezbednosne zajednice SAD od sredine šezdesetih sa sve većom skepsom su gledale na sudbinu Jugoslavije koja se rasprsla u krvavom građanskom ratu 1990. Zaključujući svoje izlaganje, gospodin Marten van Hojven rekao je da je ovim obaveštajnim procenama zaključeno da je Srbija u najvećem problemu, rasturanje Jugoslavije ostaviće oko 3,5 miliona Srba van Srbije.

U intervjuu Dragana Bisenića sa Martenom van Hojvenom, rukovodiocem tima Nacionalnog obaveštajnog saveta koji je napravio procenu 15-90, otkrivene su suštinske istine kako i zbog čega je Jugoslavija puštena niz vodu od strane SAD. Sa procenom 15-90 učinjen je presedan, objavljena je u novinama odmah pošto je formulisana, pred sam 29. novembar 1990, Dan državnosti SFRJ. Intervju je urađen 30 godina nakon objavljivanja procene 15-90.

Na pitanje gospodina Bisenića da je Jugoslavija uvek bila visoko na listi prioriteta spoljne politike SAD, ali je odjednom izgubila tu prioritetnu poziciju, van Hojven odgovara: „Ne bih rekao da je naglo pala, ali jeste postepeno. Kada je Voren Cimerman otišao kao poslednji ambasador, imao je diskusiju sa Larijem Iglbergerom o tome šta bi trebalo da kaže jugoslovenskim liderima. Poruka je bila da ʼzbog promena u Sovjetskom Savezu i zbog smanjene uloge Pokreta nesvrstanih, centralna tačka Jugoslavije kao zemlje između Istoka i Zapada je prošlaʼ. Verujem da je Voren preneo to gledište jugoslovenskim liderima kad je došao u Beograd. Tačno je da je postojao veliki interes, ali mi smo uradili tu procenu, da Jugoslavija može biti manje važna u generalnoj postavci stvari, a ako bi se raspala postala bi veliko pitanje za nas. To se na kraju i dogodilo...“

To je pomalo kontradiktorno, ...kako može biti objašnjeno to što zemlja postaje sve manje značajna kako postaje sve opasnija...?

"Vorenov posao bio je da uradi sve što može kako bi se izbegao raspad Jugoslavije, ...jer raspad nije bio u našem interesu...“

Na pitanje da li „u proceni postoji zaključak koji ste napravili, po kojem bi centar konflikta bio Kosovo“, Van Hojven odgovara: "Jesmo rekli da će biti problema na Kosovu. Mi smo Kosovo posmatrali gotovo kao odvojeno pitanje koje bi čak i samo po sebi moglo da uzrokuje probleme zbog istorijske relacije između Srbije i Kosova vekovima unazad i činjenice da je srpski režim na Kosovu, Milošević, u suštini veoma otežao život Kosovarima. Mi smo to videli kao uzrok problema, to je bio samo jedan element. Centralna stvar bila je to što Jugoslavija počinje da se raspada..“

Slobodan Milošević 28.9.2021.
Izvor: EPA_FILES / Louisa_Gouliamaki

A na veoma važno pitanje „da postoji interesantan zaključak da bi Srbija bila izolovana i osuđena u javnosti ukoliko bi ušla u konflikt, što se upravo dogodilo. Kako ste došli do tog zaključka pre nego što se sve dogodilo?“, Marten van Hojven kaže... "Ključno pitanje bilo je da li je Milošević još uvek na vlasti ili ne. Mogao je da bude ubijen. Mogao je neko drugi da ga zameni. To je bilo nepoznato, ali je bilo važan faktor. Utisak koji su stvorili mediji o tome šta se događa u početku bio je da se Srbija više ne odnosi dobro prema Hrvatskoj. Na kraju rat je uključio sve. Za vladu nije bilo toliko važno ko je započeo rat, već ko je kome šta radio i ko je uzrokovao izbeglice, žrtve, uništenje imovine...“

U intervjuu gospodin Bisenić vraća sagovornika na pitanje o Kosovu, „koje ste, kako kažete, posmatrali kao odvojeno pitanje, ali to je 1991“.

„Analitički jesmo, iako je naravno bio deo iste zemlje.“

U rezimeu ovog poglavlja Dragan Bisenić beleži: „Nacionalna obaveštajna procena napisana 18. oktobra 1990. trebalo je da privuče pažnju, uključujući i ključne ocene i zaključke, pre svega da će Jugoslavija prestati da funkcioniše kao savezna država u roku od godinu dana i da će se verovatno raspasti u roku od dve... da će raspad biti propraćen ozbiljnim međurepubličkim sukobima koji će se nastaviti i posle raspada. Sukobi i nasilje će biti neminovni, nezaustavljivi i neizbežni, stoga gorki i mučni... SAD i njeni evropski saveznici mogu malo šta učiniti da sačuvaju jedinstvo Jugoslavije. Nacionalni ponos i sve veće težnje vodiće Sloveniju i Hrvatsku ka nezavisnosti... Gubitak Kosova nesumnjivo predstavljaće težak udarac i uvredu srpskom osećanju nacionalnog identiteta, to je tradicionalna kolevka Srpstva i Beograd će učiniti sve da bi je zadržao. Posledice takve odluke dovešće nužno do dugotrajnog sukoba sa gubitkom mnogih života i materijala. Ključno pitanje za Srbiju je ʼsudbina Srba izvan Srbijeʼ.

Nacionalna obaveštajna procena o Jugoslaviji je tačno iznosila ono što se pretpostavljalo da CIA i obaveštajna zajednica čine: iznosila je preciznu i realističnu sliku razvoja krize, na vreme da bi tvorci politike mogli pripremiti odgovarajuće akcije... Za to su postojale dve mogućnosti da se spreči nasilje u regionu. Međunarodna zajednica mogla je u jesen 1990. da izradi snažan i sveobuhvatan program, uz pretnju vojnom silom, da se raspad Jugoslavije odvija bez nasilja i uz dogovor. Druga mogućnost: sveobuhvatna i odlučna podrška Jugoslaviji da ostane celovita i netaknuta. Velike sile, SAD i EU, ništa nisu uradile, Nemačka je požurila da prizna nezavisnost Hrvatske i Slovenije.

Srpski intelektualci pokrenuli su nekoliko pitanja u vezi sa procenom 15-90. Jedno od njih je da je objavljivanje ove procene moglo da predstavlja predviđanje koje treba ispuniti. Ja u potpunosti odbacujem takvo mišljenje jer tvrdim da je ova procena pokušaj da se krivica za raspad Jugoslavije traži na drugom mestu, da se pažnja skrene sa stvarnih krivaca... Postavljaju mi pitanja da li je predviđanje Nacionalne obaveštajne procene da će se na Srbiju gledati kao na agresora, u stvari telegrafski unapred javljalo da je Zapad imao ʼplanʼ za sam ishod sukoba. Pitaju me – kako su zemlje koje su ʼzapočele ratʼ u svojim ofanzivama za nezavisnost mogle da izbegnu odgovornost za ono što se dogodilo?“

Bisenić dalje piše: „Srbi i Srbija i posle 30 godina od kreiranja američke Obaveštajne procene 15-90 nastavljaju da žive pod njenom fatalističkom senkom, bez jasnog naznaka da su decenije koje su prošle izmenile mnogo šta u vrednosti realizma ocena ovog dokumenta. Procena je gotovo doslovno opisala sudbinu Srbije sa kojom se ona nosi od početka krize u Jugoslaviji. To je stalo samo u dve rečenice: Srbija može ʼsačuvatiʼ jedinstvo srpskog naroda samo uz rizik građanskog rata. Čak i ako Srbija izađe kao ʼpobednikʼ, ona bi bila međunarodno diskreditovana, bankrot, ostavljena da nametne svoju volju još većem broju neprijateljskih naroda i izolovana u suočavanju s problemom Kosova i Metohije.“

...Na kraju, uz asistenciju Dejvida Bajndera, novinara „Njujork tajmsa“ koji je prvi objavio Obaveštajne procene 15-90 uz doručak u hotelu „Moskva“ u Beogradu, Bisenić piše: „Bajnder je skinuo veo sa ove konstrukcije koja je, ispostaviće se, bila najsličnija kavezu za celu Srbiju. A graditelj kaveza je druga osoba. Sad smo u prilici da prvi put javnosti otkrijemo njegovo ime i objavimo razgovor koji smo vodili sa njim. Bio je to tadašnji nacionalni obaveštajni oficir za Evropu Marten van Hojven... Van Hojven je odlično poznavao Cimermana i Iglbergera. O tome kako je nastala ova procena i zašto je bila takva Marten van Hojven prvi put je ispričao nama u zgradi ʼVotergejtʼ u Vašingtonu gde je i stanovao. Delove tog intervjua ʼEkspresʼ prenosi na početku ovog teksta). ...Krajem 1989. znalo se da će uskoro državnog sekretara Bejkera zameniti Lorens Iglberger da bude u Beogradu na obeležavanju 110. godišnjice diplomatskih odnosa Jugoslavije i SAD. Van Hojven je takođe boravio u to vreme u Jugoslaviji i posle dolaska u Vašington dodelio je zadatak izrade Nacionalne obaveštajne procene zaposlenima u NIC-u, jednom anonimnom oficiru u penziji, ali procenu 15-90 morao je lično da doradi, znači njegov rukopis je sledio ono što su hteli državni sekretar Iglberger i ambasador Cimerman...“

 

SPREMNI ZA ODBRANU

Jugoslavija, u čvrstom političko-obaveštajnom paktu sa SAD od 1948. i podnošljivim odnosima do sredine 60-ih, zabeležila je snažan ekonomski rast, ali je Jugoslovenska armija dobila ozbiljne količine vojne opreme. Istorija je zabeležila da je zlatno doba Brozove privrede trajalo 15 godina, od 1952. do 1967. U ovom tekstu, u izveštajima CIA-e pominje se da su sredinom 1955. SAD donirale Jugoslaviji oko 700 miliona dolara, a da je u Jugoslovensku armiju investirano oko milijardu dolara.

O tome govori i analiza CIA-e od 27. jula 1971. u okviru Obaveštajne procene budućnosti Jugoslavije. U sklopu tih procena data je tabela o isporuci vojne opreme Jugoslaviji u periodu 1952–1970. U tabeli se navodi struktura vojne opreme koja je u početku bila isključivo sovjetska. Navodimo samo važne stavke.

Kopneno naoružanje: tenkovi – 420 sovjetskih – 945 zapadne proizvodnje, artiljerija i teški minobacači – 2830 sovjetskih – 2103 zapadne proizvodnje...

Pomorsko naoružanje: dva razarača zapadne proizvodnje – nijedan sovjetske, patrolni čamci – 4 sovjetska – 8 zapadne proizvodnje. Minočistači 0 sovjetske – 8 zapadne proizvodnje...

Vazduhoplovstvo: bombarderi sa elisom – 0 sovjetske – 88 zapadne proizvodnje, mlazni lovci – 58 sovjetske – 422 zapadne proizvodnje, transporteri – 2 sovjetske – 27 zapadne proizvodnje, helikopteri – 45 sovjetske – 47 zapadne proizvodnje...

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Serijal: Sve Titove ljubavi (1. deo)
tito, 29. 7. 2021.

Mnogo ljubavnica, 19 dece

29.07.2021. 17:05

Serijal: Sve Titove ljubavi (1. deo)

U Brozovom crvenom teroru bilo je mnogo šta dozvoljeno: da vođu hvalite do nebesa, da ga uzdižete iznad božanstva, da javno govorite da "bez njega ne bi bilo nas“, da "pre rata nismo imali ništa, pa dođoše Nemci i sve nam spališe“... Sve ostalo, govoriti i pisati, bilo je zabranjeno. Bilo je zabranjeno pisati o emotivnom – ljubavnom životu doživotnog predsednika naše nam večite SFRJ.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
3°C
04.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve