U fokusu
22.09.2021. 09:12
Đoko Kesić

Dosije X

Otkrivamo tajna dokumenta CIA-e o raspadu SFRJ

Prisluškivanje, tajne službe
Izvor: Shutterstock

Vrh Centralne informativne agencije u raskolu Tita i Staljina 1948. video je pukotinu u sovjetskom bloku i sugerisao je vladi SAD da Jugoslaviju uzme kao prioritet u Hladnom ratu. Ovaj čin je Jugoslaviju postavio u sam vrh svetske politike i ozbiljnog privrednog benefita.

Pre nekoliko dana objavljena je knjiga novinara Dragana Bisenića pod naslovom „Od nacionalnog idealizma do nacionalne tragedije – CIA i Jugoslavija (1948–1990)“.

Knjiga Dragana Bisenića je dragocena iz više razloga. Najpre ona skida koprenu mnogih u Srbiji, koji se drže narativa da je CIA od samih početaka bila zakleti neprijatelj Srba i srpskih interesa. Zapravo prava istina je da je Centralna informativna agencija 1948. inicirala kod Vlade SAD da se Jugoslavija prihvati kao važna, u tim vremenima najvažnija zemlja u sukobu koji je u istoriji poznat pod sintagmom „Hladni rat“. Ta saradnja, od 1948. do sredine 1972. godine, obeležila je „zlatno vreme snažne jugoslovenske privrede“ i samim tim uspostavljanje respektabilne snage jugoslovenske armije. U prvom poglavlju ove knjige daje se zanimljiv, ali velikim delom nepoznat i neobrađen period saradnje i podrške CIA-e Jugoslaviji, do obnovljenih pokušaja uspostavljanja veza 1972. godine.

Ova studija je u stvari zbirka od 48 ekskluzivnih dokumenata Nacionalnih obaveštajnih procena, od kojih je 16 prvi put ugledalo svetlost dana. Kako kaže sam autor, „i preostala 32 dokumenta su ekskluzivna, pošto naša šira javnost sa njima nije upoznata“. Na početku ove studije stoji da je „prva grupa dokumenata postala dostupna javnosti u okviru Međunarodnog projekta o studijama Hladnog rata, na konferenciji koja je održana 2006. godine u Vudro Vilson centru u Vašingtonu, a bila je posvećena Nacionalnim obaveštajnim procenama CIA-e o Jugoslaviji od 1948. do 1990. godine. Na konferenciji su učestvovali mnogi istoričari, ali što je najzanimljivije i najznačajnije, i sami autori procena Centralne obaveštajne agencije. Konferenciju je otvorio predsednik Nacionalnog obaveštajnog saveta Tomas Fingar, a govorio je i nekadašnji državni sekretar i ambasador u Beogradu Lorens Iglberger.

Blaženo neznanje

Tajne službe

Tajne službe

Tajne službe

05.05.2021. 16:05

Blaženo neznanje

Pitanja koja se odnose na Jugoslaviju za vreme njenog postojanja nadživela su raspad zemlje. Tradicionalan opis Jugoslavije kao zemlje koju čini šest republika, pet naroda, četiri jezika, tri religije, dve azbuke i jedna partija (pod Titom) zadržao je analitičku i vrednosnu složenost. Jugoslavija je opravdala takvo obećanje. Ni rađanje šest država koje su nekad činile Jugoslaviju ne predstavlja kraj ove priče. Ove procene mogu da budu doprinos razumevanju današnjih problema koji postoje na prostoru nekadašnje Jugoslavije, ali i korena odnosa velikih sila, posebno najvažnijih hladnoratovskih činilaca, prema tom prostoru.

Dokumenti mogu da se podele u nekoliko faza.

Prva je vreme 1948–1952. i raskida sa Sovjetskim Savezom i uspostavljanja bliskih odnosa sa SAD i Zapadom, uključujući NATO.

Druga faza je period od 1953. do 1967. u kojoj dominira pitanje odnosa Jugoslavije sa Zapadom i stvaranje politike nesvrstavanja.

Treća faza u svom jezgru ima uspon nacionalizama od 1967. do 1983.

Četvrta faza je period dezintegracije posle Tita i propast države od 1983. do1990.

Objavljuju se do sada nepoznati scenariji razvoja Jugoslavije iz 1971. u kojima prvi put figurira opcija raspada Jugoslavije, budućnosti zemlje posle Tita, pa do svedočenja neposrednih učesnika kako je nastajala poznata analiza pod brojem 15–90 koja je definitivno predvidela jugoslovenski rasplet.

Josip Broz Tito 21.9.2021.
Izvor: EPA / ANDREJ ČUKIĆ

Knjiga daje važan pregled evolucije američke obaveštajne agencije prema „etničkim nacionalizmima“, pa i prema srpskom nacionalizmu, što na kraju dovodi do ocene da će za Srbiju najteže pitanje biti kakav će odnos imati prema Srbima van Srbije, jer njih neće moći da ostavi van države za koju se borila u dva svetska rata.

Nastanak i razvoj CIA-e povezani su s delovanjem tzv. projugoslovenske grupe – grupe ljudi čije delovanje i rad su tesno povezani sa jugoslovenskim prostorom, navodi priređivač Dragan Bisenić u svom uvodnom tekstu o primerima saradnje CIA-e i Jugoslavije. U ovu grupu možemo da ubrojimo Hamiltona Fiša Armstronga, Alena Dalsa, Džordža Kenana, Roberta Boba Džojsa, Frenka Viznera, Čarlsa Tajera i Frenklina Linzija. Hamilton Fiš Armstrong bio je višedecenijski urednik svetskog časopisa „Forin afers“ i jedan od direktora Saveta za spoljne odnose. Kao student na Prinstonu, on je sa najboljim prijateljem Alenom Dalsom prikupljao pomoć za srpsku vojsku u balkanskim ratovima. Dals ća kasnije postati šef CIA-e.

Vizner, Džojs, Tajler i Lindzi bili su tokom rata oficiri OSS-a u Jugoslaviji... Lindzi i Tajer pisali su dokumente na osnovu kojih je nastala CIA, Džordž Kenan je operacionalizovao doktrinu o Jugoslaviji „između Istoka i Zapada“, a Lindzi i Džojs su organizovali pomoć Jugoslaviji. 

Osnivanje CIA-e podudara se sa raskidom Jugoslavije sa Staljinom, odnosno Rezolucijom Informbiroa. Taj događaj obeležio je i Jugoslaviju i američku obaveštajnu službu, što će biti platforma za približavanje i saradnju, iako bi po definiciji obaveštajna služba kapitalističke države morala da bude neprijateljska prema komunističkoj državi. „Taj obrnuti paradoks“ bio je odnos CIA-e i Jugoslavije, gde je CIA bila zaštitnik jednog „nacionalno-komunističkog sistema“. Ništa manje nije bio paradoksalan i njen prvi zadatak održavanja jednog komunističkog sistema.

U samim korenima ove saradnje nalazi se odnos OSS-a, koji je bio neposredna prethodnica CIA-e, prema Jugoslaviji, na početku Drugog svetskog rata, kada je Beograd posetio Ruzveltov specijalni izaslanik Vilijam Bil Donovan koji je motivisao generala Simovića da izvrši državni udar 27. marta 1941. On je nešto kasnije postao šef OSS-a. Oficiri OSS-a koji su bili u Jugoslaviji pomagali su i partizane i četnike na gerilski otpor Hitlerovoj armiji.

Sa partizanske strane Vladimir Velebit, koji je uz to i pravi osnivač partizanske obaveštajne službe, bio je izaslanik za saradnju sa OSS-om. Robert Džojs, oficir za vezu sa partizanskim pokretom, opisao je Velebita kao „natprosečno inteligentnog čoveka i kultivisanu osobu koja se tečno izražava na više jezika“.

Razlaz Tita i Staljina izazvao je niz važnih reakcija u svetu. Dan posle razlaza 28. juna, direktor CIA Hilenkoter zapaža da će Tito pokušati da učvrsti svoju poziciju i „pustiti pipke prema Zapadu“, a unutar CIA-e se već razmišlja o tome kako da se iskoristi svađa između Tita i Informbiroa. Taj raskol CIA naziva „najznačajnijim događajem u okviru internacionalnog komunizma u poslednjih 20 godina“. Već sledeće godine u dokumentima CIA-e postoji preporuka da Sjedinjene Države dozvole Jugoslaviji da nabavi oružje u SAD i da budu spremne da direktno Tita snabdeju oružjem ako to bude zahtevala politička ili vojna situacija, a britanski premijer Klemens Atli saopštava da postoji potpuna saglasnost SAD i Velike Britanije u politici prema Jugoslaviji, koja uključuje „svu pomoć osim rata“.

„Od nacionalnog idealizma do nacionalne tragedije“ prva naznaka dobijanja vojne pomoći došla je s neočekivanog mesta. Tokom druge polovine 1950. Jugoslavija je pretrpela užasnu sušu, čije su posledice ugrožavale ne samo proizvodnju žitarica i stoga i održive količine hrane, nego i sposobnosti jugoslovenske vlade da se odbrani od sovjetske agresije. Sjedinjene Države su stoga odlučile da iskoriste sušu radi pokretanja vojne pomoći u ime programa ekonomskog oporavka.

Ovaj proces trajao je cele godine, a vodio ga je pomoćnik ministra za spoljnu trgovinu Vladimir Velebit, koji je proveo tada godinu dana u tajnoj misiji u SAD. Velebit je bio jedini komunista koji je tada prijateljski ćaskao pored bazena i sastajao se s vrhom CIA-e čiji je zadatak bio da hapsi komuniste. Tada je, podsetimo se, Makartijeva potraga za komunistima bila na vrhuncu, a upravo se jedan od njih slobodno šetao od partija do partija u Džordžtaunu.

„U Vašingtonu redovno sam se sastajao sa Averelom Harimanom. Bio sam prijatelj sa Bobom Džojsom, koji je imao kuću blizu Harimanove. Jedanput nedeljno bilo je organizovano okupljanje kod Boba Džojsa, tako da su na razgovore dolazili Hariman, pa Frederik Rajnhard, Čarls Bolen, zamenik direktora CIA-e, Frank Vizner i poznati i veoma uticajni novinar, Džozef Alsop sa kojim sam takođe bio blizak. Tamo sam našao ljude koji su sa mnogo simpatija slušali što sam ja govorio i koji su bili raspoloženi da pomognu Jugoslaviji u okviru svojih mogućnosti“, ispričao je Velebit u intervjuu priređivaču ove knjige.
 

Usledili se veoma brzo razgovori o saradnji CIA-e i Udbe. Diskusije o Ugovoru o obaveštajnoj saradnji između CIA-e i Udbe počele su krajem 1950. godine, kada je CIA bila posebno osetljiva na sve znake potencijalne sovjetske agresije protiv Jugoslavije. Šef Odeljenja za političku koordinaciju (OPC) Frenk Vizner na svoju inicijativu počeo je o tome razgovore sa Vladimirom Velebitom, nakon što je za to dobio odobrenje od Stejt departmenta, Pentagona i Generalštaba. Velebit je uzvratio da je „on lično za saradnju CIA-e sa jugoslovenskom tajnom službom i da će on razmotriti ovo pitanje sa maršalom Titom“.

Vrh CIA-e je za početak buduće saradnje tajnih policija dveju zemalja, piše Bisenić, video Vladimira Velebita kao važnog čoveka. U dokumentima CIA-e dalje je navedeno da Robert Džojs ima u njega posebno poverenje i da se na Velebita gleda kao na „najistaknutijeg eksponata prozapadne orijentacije i antisovjetske politike u redovima najbližih Titovih saradnika“.

U Beogradu Velebita je primio Tito.

„Bili su prisutni Koča Popović, Kardelj, Ranković i Gošnjak, gde sam izneo rezultate mojih razgovora u Vašingtonu. Rešeno je odmah da se prihvati mogućnost da nabavimo oružje na besplatnoj bazi, kao poklon SAD. Dogovoreno je da Koča Popović pođe u Ameriku, da on sa Pentagonom dogovori pojedinosti. Amerikanci su tražili da mi napravimo listu najpotrebnijeg oružja, ali da to bude tajna. Što sam i uradio“, rekao je Velebit.
 

Velebit se vratio u Vašington sredinom decembra i izvestio je da je Tito „u principu“ za zajedničku razmenu informacija. Tada je sačinjen ugovor između direktora Centralne obaveštajne uprave Voltera Badela Smita i jugoslovenskog ambasadora Vladimira Popovića.

Prema istom memorandumu, Odeljenje za političku koordinaciju (OPC) je bilo već veoma aktivno u obezbeđenju određenih sredstava koje je Jugoslavija želela. Vizner je naglasio da je njegova organizacija bila važna u obezbeđivanju 12.000 delova za avionske motore, školske radare, radio-odašiljače, 2.000 tona novinskog papira i da trenutno nabavlja razorni eksploziv, kao i automate i municiju u manjim količinama iz skladišta CIA-e. Sporazum je podrazumevao „formalnu razmenu obaveštajnih podataka, prvenstveno vojnih informacija“, kako je svedočio prvi šef CIA-e u Beogradu.

Prva manifestacija ovog sporazuma bila je jugoslovenska ponuda sovjetskog borbenog aviona MIG-15 američkoj obaveštajnoj službi, samo nedelju dana pošto je sporazum finalizovan. U Beograd je stiglo pet pukovnika, pilota, koji su zbog toga pridruženi CIA-i. Oni su mnogo puta dolazili i odlazili iz Jugoslavije, dok nisu ceo avion izneli u delovima. Tako je CIA dobila prvi celokupni MIG-15.

Načelnik Generalštaba JA Koča Popović u pratnji Vladimira Velebita doputovao je u SAD u višenedeljnu tajnu posetu od 15. maja do 15. juna 1951. Da bi tajnost bila potpuna, putovao je s lažnim imenom. On je 23. maja ručao i razgovarao sa rukovodstvom CIA-e. Na sastanku su bili šef CIA-e i bivši ambasador u Moskvi Volter Badel Smit, njegov zamenik i budući šef CIA-e Alen Dals, šef propagandnih i psiholoških operacija Frenk Vizner i general Vilard Vajman, a sa jugoslovenske strane prisustvovali su, pored Koče Popovića, Miloš Šumonja i Vladimir Velebit. Na ručku je pohvaljena jugoslovenska politika i direktno predložena pomoć CIA-e. Direktor CIA-e naveo je da saradnja može da se „organizuje na takav način da ostane potpuna tajna“ i predložio se „prodiskutuje u opštim crtama eventualne saradnje na polju tajne obaveštajne službe ili da se to pitanje ostavi za posebnu konferenciju stručnjaka“. Predstavljen je opšti okvir te saradnje, a zatim je svako govorio o specijalnim formama iz svoje oblasti.

Frenk Vizner predstavio je svoje područje rada koje obuhvata Hladni rat u celosti, propaganda, psihološki rat i tajne operacije i predložio uzajamnu pomoć u ovoj oblasti.

Finale ovih tajnih poteza usledilo je 10. juna 1951. kada se Koča Popović po povratku iz Vašingtona sreo u Parizu sa komandantom NATO-a u Evropi, generalom Dvajtom Ajzenhauerom, i obećao da će, ukoliko bude potrebno, jugoslovenska armija da se bori rame uz rame sa američkom protiv sovjetske „jer je sovjetski komunizam imperijalistički“. Ova faza okončana je potpisivanjem Bledskog sporazuma između Jugoslavije i dve članice NATO-a, Grčke i Turske, što se shvatilo kao indirektno priključivanje Jugoslavije NATO-u.

U posebnom odeljku knjige „Nove inicijative za saradnju“ specijalni savetnik za pitanja bezbednosti general Ivan Mišković obavestio je Tita 4. aprila 1972. da je američka obaveštajna služba, preko raznih kanala, izražavala želju za saradnjom.

U razgovoru sa autorom knjige Draganom Bisenićem, general Mišković je rekao: „Jedan važan aspekt ovih američkih napora nesumnjivo predstavljaju pokušaji američkih obaveštajnih službi (vojna obaveštajna služba, CIA, služba u Stejt departmentu) da uspostave određenu vrstu obaveštajne saradnje sa našom obaveštajnom službom – za sada u prvom redu na planu razmene obaveštajnih podataka“, i dodao da su „američki pokušaji u tom pravcu počeli pre otprilike dve godine“.

Prvi put su takvu saradnju indirektno ponudili jednom funkcioneru našeg SSIP-a (za vreme službenog boravka u SAD) koncem 1970. godine. Nosioci su bili pomoćnik sekretara odbrane SAD Voren Nater i jedan funkcioner obaveštajne službe Stejt departmenta.

U toku 1971. godine aktivnije su se uglavnom javljali predstavnici CIA-e i obaveštajne službe Stejt departmenta i to tokom normalnih kontakata sa našim diplomatskim i vojnodiplomatskim predstavnicima, uglavnom u zemljama Zapada. Informacije, koje su u tim prilikama prenosili, većinom su se odnosile na suverenitet i integritet naše zemlje, koje treba očekivati sa Istoka.

Kulminacija ovih američkih pokušaja zabeležena je posle 21. sednice u jesen 1971. godine. Prednjačili su predstavnici CIA-e, koji su se u više zemalja, u isto vreme, sa istim podacima i naglašeno samoinicijativno obraćali našim pojedinim diplomatskim predstavnicima, u „poverenju i hitno“, predavali podatke o vezi ustaške emigracije na Zapadu (Jelić i nova KPH u SRN) sa obaveštajnom službom SSSR-a. Branko Jelić, vođa ustaške emigracije, markiran kao ozbiljan protivnik Brozovog režima, otrovan je u Nemačkoj krajem 1972. godine.

Važno je napomenuti da su ovi kontakti, pa i predaja informacija, realizovani isključivo na američku inicijativu, bez ikakvog traženja sa naše strane, odnosno prethodnog dogovora u tom smislu sa našim nadležnim organima. Od početka 1972. godine pomoćnik sekretara odbrane SAD za međunarodnu bezbednost, Nater, u razgovoru sa našim predstavnicima aktivnije prilazi ovom pitanju. Našem vojnom izaslaniku u Vašingtonu u dva navrata nudi da, u okviru postojeće vojne saradnje obe zemlje, pristupimo organizovanoj razmeni obaveštajnih podataka. Najavljuje takođe da bi po ovom pitanju želeo da razgovara i sa generalom Dolničarem prilikom njegove predstojeće posete Pentagonu i oružanim snagama SAD u maju ove godine. Interesuje se takođe ko bi došao sa generalom Dolničarem da o tome razgovara sa američkim stručnjacima.

General Mišković je posebno skrenuo pažnju na slučaj s američkim izaslanikom u Moskvi, generalom Samjuelom V. Vilsonom. Vilson je bio poznat po svojim bliskim odnosima s predsednikom Niksonom, Henrijem Kisindžerom i Aleksandrom Hejgom, a kada je okončao svoj boravak u Moskvi, postao je direktor Obaveštajne agencije za odbranu (DIA).

„Negde početkom 1972. godine počinje aktivnije da prilazi našem vojnom izaslaniku u Moskvi. Ustupa mu neke važnije podatke, saznanja. Zauzvrat nije tražio, kao, ništa više. Zainteresovan je za naše ocjene o SSSR-u, jer mi bolje poznajemo SSSR nego oni“, naveo je Mišković. Vilson je održavao kontakte sa vojnim izaslanikom, pukovnikom Stevom Krivokapićem, i dobio je njegovu procenu pred Niksonovu posetu Moskvi. Vlade obe zemlje znale su za ovaj kontakt i odobrile ga. Dogovoreno je da se posle vide u Zapadnom Berlinu. „Naš stav bio je da se kontakti održavaju, jer ipak su nam koristili, manje smo davali nego dobijali. Nas je interesovala veza političke emigracije (ustaške) Jelića sa SSSR-om. Ova emigracija govori da oni imaju podršku od SSSR-a. Pominjao je i KP u inostranstvu Toma Sedlara i druge… Veza bila korisna“, naveo je Mišković.
 

On je ocenio da „Amerikanci pridaju visok značaj mogućnosti uspostavljanja obaveštajne saradnje sa našim službama“, ali na drugoj strani „može se zaključiti da bi na takvu saradnju gledali i kao jedan od bitnijih elemenata široke strategijske igre NATO-a usmerene prema Jugoslaviji”.

Zbog toga je zatražio Titov stav. Tito je rukom napisao svoj odgovor: „Ne dolazi u obzir da se mi povezujemo po obavještajnoj liniji sa Nemačkom i drugim zapadnim zemljama. Takve kontakte moramo odlučno odbiti. To bi imalo teške posljedice za nas i odnose sa SSSR-om i drugim zemljama. Vodite o tome računa, naročito drug Dolničar.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Brod pijanih barona raspustio Službu
Tajni agent

Operacija "Rubikon"

19.05.2021. 08:05

Brod pijanih barona raspustio Službu

Saveznu službu bezbednosti uoči građanskog rata u SFRJ nije niko uništio niti pobedio, neodgovorni političari su je jednostavno ostavili bez posla. Resor državne bezbednosti Srbije, koji je preuzeo njen kontinuitet, živi je dokaz nekadašnje moći Savezne službe poslednje Jugoslavije.
Close
Vremenska prognoza
mist
10°C
27.11.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve