MILORAD ULEMEK LEGIJA – U TIGROVOM GNEZDU 2.DEO

MILORAD ULEMEK LEGIJA – U TIGROVOM GNEZDU 2.DEO

Foto Printscreen Youtube


Milorad Ulemek u romanu donosi svoju autentičnu priču o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i njenom komandantu Željku Ražnatoviću Arkanu. „Mnogo je priča ispričano o Gardi i uglavnom su mnoge od njih bile neistinite, jer samo oni koji su u njoj bili mogu da ispričaju istinitu priču. Kao i sve priče, i ova ima dve strane.“

Sedimo ispred oficirske kantine. Tek sam stigao s obuke. Vrućina je i sav sam znojav. Cevčim kiselu vodu. Pitam ostale zašto stoje ispred, šta se dešava u kantini. Kažu mi da je kod Tate došla neka delegacija.
— Princ — kaže Sale.
— Kakav princ? — pitam.
— Pravi princ. Karađorđević. Tomislav — objašnjava mi Mikica koji je ispuzao iz centra veze, odmah pored kantine.
— Jeeel? — kažem, naginjem ostatak kisele vode i podrigujem glasno. — Pa je l’ ima njih još živih? — ostali me gledaju.
— Mislim, je l’ ih nisu povešali, postreljali? — slabo sam pratio tu kraljevsku scenu i njihovo putešestvije.
Više sam znao o Savi Kovačeviću, Žarku Zrenjaninu i ostalim junacima partizanskih priča. Za kralja i njegove nisam se baš mnogo ni interesovao, niti sam to i imao gde da čujem. Kad sam išao u školu, učilo se o svim ofanzivama i o tome kako su kralj i njegovi zapalili iz zemlje i pre nego što je kraljevska vojska kapitulirala.

O tome kako su tokom čitavog rata glumili engleske pudlice i da su na kraju rata zajebali svog isturenog đenerala Mihailovića, koga su Savini i Žarkovi ortaci posle rata streljali više kao kolateralnu štetu nego nekog ko je nešto zlo činio tokom rata.

Tako da i nisam bio baš nešto impresioniran gostima koji su se nalazili unutra.

Kako sam imao obaveza, otišao sam u sobu da se istuširam i sredim za sledeću obuku koja je počinjala. Taman sam pustio tuš kad sam začuo lupnjavu na vratima. Nikad mira.

— Ko je?! — derem se ispod tuša.

— Dežurni, traži vas Komandant da mu se odmah javite! — viče neko s druge strane vrata.

Pa naravno, a šta bi drugo moglo da bude. Eto, da sam posedeo još malo i raspravljao o princu, saznao bih iz prve ruke o čemu se radi. Ovako…

Dolazim ispred kantine i tamo vidim grupu civila. Odmah sam provalio ko je od njih princ. Arkan me je video kako prilazim i mahnuo rukom da požurim.

— Evo, to je momak o kome sam vam pričao, Vaša visosti — kaže i pokazuje na mene.

Prilazim i pozdravljam vojnički. Sve mora da izgleda kako treba. Ovi oko Arkana me gledaju, sledi predstavljanje i upoznavanje. Hteo sam da napravim nešto kao naklon dok sam se rukovao sa princom, ali sam odustao, provalili bi da ih zajebavam.

— Ležion, evo baš smo pričali i rekao sam princu za tebe, pa je on hteo da te upozna. Ujedno, odredio sam te da budeš u prinčevoj pratnji i obezbeđenju. Zato požuri da se spakuješ i da zadužiš odelo u magacinu, ideš odmah sa Njegovim visočanstvom — izdekalamovao je u cugu.

Meni se činilo da ne čujem dobro šta mi priča. Kakvo obezbeđenje, kakva pratnja! Iz te izmaglice koja me je poklopila trgnuo me je Arkanov glas koji me je požurivao.

— Razumem — bilo je sve što sam rekao i otišao u magacin.

Onaj u magacinu me je nešto pitao, ali ga nisam slušao. Samo sam mu rekao broj odela i cipela, zgrabio sam to i izašao napolje.

Dok sam se pakovao u sobi pitao sam se šta sve to znači. Kakvo obezbeđenje princa?

Pretpostavljao sam da Arkan tu ima neku političku računicu, već sam i ja tupson naučio za ovo kratko vreme da je politika umešana u sve i oko svakoga. Samo mi nije bilo jasno šta ja tražim u toj računici.

Besno sam trpao stvari u torbu. Nisam imao pojma ni kuda idem, ni koliko ostajem, a bilo mi je glupo da to pitam pred svima tako da sam se spremao naslepo. U meni je kuvalo. Nisam sebe nikako video kako idem za nekim princem dok on prosipa svoje mudrosti širom Srbije i sere nešto što mene ne zanima.

Nikada mi nije bila jasna sva ta histerija oko kraljevske porodice. Kad je stigao onaj drugi princ, valjda Aleksandar, pa Milorad Ulemek ono ljubljenje zemlje na aerodromu i sva ta pompa. Ljudi su stvarno mentoli, kao da su zaboravili da je ta ista kraljevska porodica pobegla iz zemlje ostavivši narod na milost i nemilost Švabama i ostaloj gamadi koji su harali Srbijom u onom ratu.

Dobro, generacija pre njih se pokazala u Prvom ratu, ali šta je bilo posle? Plava krv, jeste plava krv, moj đoka!

Mislim da ne treba biti mnogo pametan pa se vratiti unazad i videti kako su nastali i ti Karađorđeviđi i oni Obrenovići. Svinjari su bili i jedni i drugi. Malo se napunili prodajući svinjčad, malo izmuvali svoje pristalice i op, odjednom oni vladari, pa još i kraljevi.

Mada je tako u suštini i sa svim kraljevskim porodicama širom sveta. U početku su na primer bili uspešni piljari, a onda su u jednom trenutku postali kraljevi, kraljice puni sebe i svoje plave krvi. Povraćalo mi se od te demagogije. Po mom mišljenju, svi ti kraljevi su bili zapravo preteča
tajkuna. To je kao kad bi se neki današnji tajkun punišić proglasio za kralja. Danas je istina drugačije uređenje, ali u ono vreme to je tako funkcionisalo, ko je imao više para, taj je mogao da bude i kralj, šta god je hteo. A narod stoka, veruje u laže.
Ne mogu da verujem da je tako i danas.

Dok sam prolazio Centrom onako picnut u odelu i šimikama, svi su me gledali. Možda bi i ponešto dobacili da mi nisu na licu videli znak: „Ubijam odmah, samo reci nešto.“

Ispred kantine me čeka moja svita, nema nikoga osim ovih prinčevih i Arkan. On mi daje neka uputstva, a ja kao pažljivo slušam i klimam glavom. Vidi i on da mi nije potaman, ali se pravi da to ne primećuje.

Princ se vozi u belom golfu dvojci. Kakav je ovo princ, mislim se dok se zavlačim na zadnje sedište. Napred seda lik koji mi se predstavio kao njegov lični sekretar, on ujedno vozi i pored njega seda neka tetka koja je nemam pojma šta, ali vidim da je sva hepi i ne zatvara usta.

Princ seda nazad pored mene. Klima mi glavom.
Krećemo. Ova ispred klepeće, ne zatvara usta. Jasno mi je da ju je Arkan ošašavio i potpuno šarmirao onako kako samo on zna. Uostalom, i ja sam, kao i mnogi, pao na njegov šarm i žvaku koju ima. Princ i ja ćutimo. Gledam kroz prozor i vidim pored puta jedan vod kako se tek sada vraća sa sporta. Mačak je na čelu i duva kao parna mašina. Kad me je video u automobilu, samo se
izbečio dok smo prolazili.

Prešli smo Bogojevski most, a princ počeo razgovor sa mnom.

Odakle sam, ko su mi roditelji, da li imam braće i sestara, kao da je murijaš, a ne princ. Odgovarao sam što sam učtivije mogao. Nisam hteo da pomisli kako su Arkanovi oficiri nekakvi neandertlaci iako mi nije bilo do priče.

Morao sam da porazgovaram sa ovim likom sekretarom prvom prilikom, da vidim šta podrazumeva moj posao i šta je značilo ono Arkanovo da ću biti prinčevo obezbeđenje. Od koga je trebalo da ga obezbeđujem? Samo je falilo da mu se nešto desi, pa da još budem kriv što nisam obavljao svoj posao kako treba.

Do Beograda je uglavnom pričala ona napred, pokušavala je da mi postavi sto i jedno pitanje, ali su je moji kratki i učtivi odgovori brzo skrenuli s tog nauma. Ne znam da li su provalili da sam tu preko volje ili su mislili da sam neki zajeban tip koji ne priča mnogo i nikada se ne smeje, ali posle Novog Sada više mi se nisu obraćali.

U Beogradu smo izbacili onu smaračicu i nastavili ka Topoli. Po dolasku u Topolu, otišli smo pravo na Oplenac. Tu je princ imao imanje koje je pripadalo njegovoj porodici. Stali smo ispred neke kućerine i rekli su mi da će me smestiti žena koja tu u kući pomaže.

Jedna predusretljiva ženica povela me je na sprat i pokazala mi sobu. Video sam dva kreveta, ali jedan je očigledno bio zauzet. Kad sam se smestio, izašao sam iz kuće, a sekretar me je upoznao sa još jednim momkom za koga mi je rekao da je i on u obezbeđenju princa. Predstavio se kao Dragan i rekao je da je poručnik u vojnoj policiji i da je dodeljen ispred vojske kao prinčevo obezbeđenje.

Sve bolje od boljeg. Samo mi je još i vojska falila u celoj ovoj priči. Ako je ovog postavila vojska, a još kaže da je u Vojnoj policiji, onda je sigurno iz Uprave bezbednosti. Dakle, obaveštajac.

Pametno je ovo uradila vojska. Zašto da nešto prate i slušaju kad mogu da postave svog čoveka u prinčevo obezbeđenje? Mora da su se ukenjali da im opet država ne postane monarhistička.
Šta ja uopšte tražim ovde?!

U tigrovom gnezdu - Korica prednja-1
Popodne smo ručali i tada nam je predstavljena prinčeva supruga Linda. Fina ženica. Videlo se da je mnogo mlađa od njega. Posle ručka, princ je izrazio želju da malo prošeta, pa kasnije i da piše. Nas dvojica smo krenuli sa njim.
Sekretar nam je objasnio da princu ne preti konkretna opasnost ni od koga, pogotovo ne ovde, na Oplencu, gde ga narod obožava, kako nam je rekao, a da smo mi tu za svaki slučaj. Da se ne bi desilo nešto nepredviđeno. Stvarno sam se zapitao zbog čega je Arkan poslao mene. Ovo što mi radimo mogla su da obavljaju i dva penzionera. Recimo, policajci ili vojaci. Poput lagane šetnje sa Njegovim visočanstvom po oplenačkim vinogradima posle laganog ručka. Možda neka partija šaha ili domina i, eto, prođe dan.

Dragan i ja smo gulili za njim dok je posle ručka obilazio vinograde. Stali smo na jednom uzvišenju. On se zagledao negde i videlo se da nije sa nama. Ko zna kakve mu munje prolaze kroz glavu.
— Vidite ono drvo tamo — prenuo nas je njegov glas.
Nas dvojica smo prišli bliže jer smo stajali na nekoliko metara udaljeni od njega.

— Kada sam bio mali znao sam da se iskradem iz kuće, da se popnem na ono drvo i onda bih na njemu sedeo satima. Jednom sam se zaboravio i nisam se vratio, i čitava kraljevska garda koja je bila ovde na dužnosti krenula je da me traži. Kad su me napokon pronašli, odveli su me pred oca i on je tražio od svoga ordonansa sablju. Onda me je tom sabljom tako opalio po dupetu da nisam mogao tri dana da sedim — počeo je da se smeje.

— Tja — odmahnuo je rukom i krenuo nazad ka kući.

Narednih nekoliko dana stalno smo izlazili sa njim i na kraju sam zaključio da je vrlo fin. Rekao nam je da možemo da ga oslovljavamo sa „čika Tomislave“.

— Prošlo je moje prinčevanje, ali, ako ćemo pravo, nije ga nikada ni bilo. Čitav život u egzilu, stalno smo bili pod nečijim nadzorom i morali smo da se snebivamo i pravimo da nam je lepo, a nije nam uopšte bilo lepo.

On je pričao, a mi smo ga pažljivo slušali. Zbog njega sam malo ublažio neke svoje stavove.

Jedno popodne rekao nam je da nas vodi na ručak u selo, u kafanu. Imalo je mnogo da se pešači dole do Topole. Usput je pevao neke pesmice dok smo nas dvojica išli za njim. Kad smo stigli do kafane, noge su mi otpale. Nove cipele koje sam trebovao možda jesu bile šminkerske, ali nikako nisu bile za duže pešačenje. Toliko sam se trudio da ne šepam da sam bio gola voda od bolova. Verovatno su mi stopala bila sva krvava.

Kad smo ušli u kafanu nastala je prava ludnica. Nisam znao da je to zapravo lokalna kafančuga u kojoj se lokalci skupljaju posle… šta god da rade. Odmah su počeli da mu prilaze i da ga pozdravljaju. Mnogi su mu ljubili ruku. Princu je bilo drago, ali kao da mu je pomalo bilo neprijatno.

Ne treba da kažem da smo se tog dana onako propisno naždrali i da nam nisu dozvolili da platimo. Nama su stalno naručivali ture jer im čuvamo njihovog princa.

Moj veći problem od toga da se ne napijem bile su cipele i pomisao da ću morati da se vratim gore na brdo.
Srećom, kasnije popodne je u kafanu banuo sekretar Sloba.

Bio je sav izbezumljen i već sam pomislio da se desila neka revolucija. Međutim, princ se nije javio kuda ide i svi su gore poludeli od brige. Izgleda da naš princ ima te tripove da se izgubi još odmalena.
„Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala…“ počela je pesma.

Biće ovde zanimljivo do kraja večeri……

Nastaviće se

Knjigu Milorada Ulemeka Legije ” U Tigrovom gnezdu možete kupiti na prodajnim mestima Moj kiosk, knjižara Delfi i bolje snabdevenim knjižarama širom Srbije.

 

Beleška o autoru

 

Milorad Ulemek Legija je rođen 1968. godine u Beogradu, gde je živeo do svoje rane mladosti. Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka pridružio se francuskoj Legiji stranaca i kao pripadnik jedne od njenih jedinica bio na najvećim svetskim ratnim žarištima. Početkom devedesetih vratio se u otadžbinu kako bi učestvovao u odbrani srpskog naroda. Godine 1992. pridružuje se Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, a 1996. godine postavljen je za komandanta JSO, najelitnije srpske jedinice. Nakon 2000. godine postaje žrtva političkih intriga. Danas se nalazi u posebnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu.

Do sada je napisao: Gvozdeni rov (2004), Legionar (2005), Momci iz Bra zila (2006), Juda (2006), Kraj (2007), Čopor (2007), Magioničar (2008), Tajna moga srca (2008), Kroz vatru i vodu (2008), Za čast i slavu (2009), LJubav suzama ne veruje (2010), Revolucija (2010), Krv,suze i znoj (2012), Staze poraza (2013), Poslednji konvoj (2013), Prah i pepeo – knjiga prva (2014), Prah i pepeo – knjiga druga (2015), Babo (2016), Prah i pepeo – knjiga treća (2017), U tigrovom gnezdu (2018)

NE PROPUSTITE:

MILORAD ULEMEK LEGIJA – U TIGROVOM GNEZDU 1.DEO

ZAŠTO KUPOVATI BILO ŠTA DRUGO KAD MOŽEMO KUPOVATI KNJIGE?

MILORAD ULEMEK LEGIJA: U tigrovom gnezdu

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar