Scena
27.09.2016. 08:23
Mirjana Mitrović
INTERVJU, JUGOSLAV PANTELIĆ: Naša Sloboda je egal sa Monikom Beluči
Publika će voleti novi film Emira Kusturice. Mnogi me ovih dana pitaju da li će puniti bioskope i mislim da hoće. Sloboda Mićalović u njemu apsolutno parira Moniki Beluči što se tiče glumačkih kvaliteta
Tačno u podne. Jugoslovenska kinoteka. Vreme i mesto "verbalnog obračuna" koji nam je zakazao Jugoslav Pantelić, direktor Jugoslovenske kinoteke, umetnički direktor FEST-a, pasionirani obožavalac i jedan od naših najvećih poznavalaca sedme umetnosti.
Ispostavilo se je da je ne samo početak razgovora simbolično vezan za film, i to jedan od najvećih vestern klasika svih vremena, već saznajemo da sa Pantelićem razgovaramo na dan kada je nastao prvi filmski dokument u Srbiji.
- Na današnji dan, 21. septembra 1904. godine, krunisan je kralj Petar I Karađorđević i tada je nastao prvi filmski dokument na ovim prostorima. Sedimo u Kinoteci, a sve ovo što sam naveo i vi primetili upućuje na to da je film svuda oko nas, da je film dokument vremena i nešto što može da izazove razne simbolike, da nas podstakne na dublja razmišlja i postavlja pitanja čije odgovore možda imamo, a neke možemo da dobijemo upravo poznavanjem istorije, a neretko, to je zabeleženo i na filmskoj traci i čuva se u arhivu Jugoslovenske kinoteke.
Koji Vas filmovi ovih dana navode na dublja razmišljanja?
- Postoje filmove koje ocenjujemo visokim ocenama i oni drugi. Neretko se desi da film koji nikada ne bih uvrstio u program FEST-a kod mene podstakne razmišljanje na koje dugo tražim odgovor. Gotovo da nema filma koji ne postavlja neko pitanje, postoje oni koji vas protresu i uznemire i nateraju da dugo budete pod utiskom određene teme ili ako predstavljaju ekranizaciju nekog dela, inspirišu da se upoznate sa celokupnim stvaralaštvom nekog umetnika. Film je sublimacija svih ostalih umetnosti i mislim da predstavlja nešto čemu se ne samo radujem, već čitavog života nalazim inspiraciju. O novom filmu Andreja Končalovskog "Raj", koji je dobio nagradu za režiju u Veneciju, razmišljam poslednjih desetak dana. Končalovski je napravio film koji govori i o samožrtvovanju i žrtvovanju zarad nečeg što pojedinac doživljava kao važnije od njegovog života. Suočavanje sa prošlošću, grešnošću i dolaska do saznanja da se u životu, pored stvari koje se ne mogu okarakterisati plemenitim, ipak zasluži sve poštovanje tema je koja nije nezastupljena u istoriji filma, ali način na koji je Končalovski predstavlja može da se okarakteriše malim remek-delom.
Osim jakog utiska o novom filmu Končalovskog, kakve još impresije nosite sa venecijanske Mostre?
- Festival u Veneciji ima sreću da poslednje tri godine filmovi koji se promovišu na Lidu dobiju i Oskara, što je bio slučaj sa filmovima "Gravitacija", "Čovek ptica" i "Spotlajt". Mislim da to ove godine može da se ponovi sa filmom "La la land", atipičnim mjuziklom Dejmijena Šazela, koji je u Beogradu i u svetu stekao širu popularnost prethodnom filmom "Ritam ludila". Kroz masku nevinog mjuzikla sa svom ikonografijom koju ovaj žanr nosi, nudi duboku priču koja na momente čoveka ogoli i poigrava se sa emocijama gledalaca kroz slikanje životne priče bez udvaranja široj publici. Mislim da je neverovatna pojava u svetskoj produkciji ove godine prilično vidljiva, a to je da nekoliko filmova sa prilično visokim budžetom zadovoljavaju ukus kritike, koja je obično naklonjena ostvarenjima koje nazivamo malim, pametnim ili autorskim filmovima. Nisu to nikakvi mutant filmovi, to je pronalaženje pametnog u nečemu što je gledljivo i prihvatljivo za široku publiku. Mene to raduje. Takvi su filmovi "Ona" Paula Verhovena sa izuzetnom Izabel Iper, "Džeki" sa Natali Portman, koja igra Žaklinu Kenedi u filmu Pabla Lorena, spomenuti "La la land"... Kada prebacimo temu na naše podneblje, postoje filmovi koji naprave solidan rezultat na svetskim festivalima, ali onda ne urade ništa u bioskopima i onda se to brani time "kako je film fantastičan, ali nije namenjen široj publici". Primeri ovih pametnih a gledljivih filmova to osporavaju i otežavaju zadatak onima koji odlučuju o tome koji će filmovi biti snimljeni i onima koji treba da ih realizuju.
Da li film "Na mliječnom putu" Emira Kusturice, koji je prikazan u Veneciji i najavljivan kao njegov veliki povratak, spada u te pametne a gledljive filmove?
- Publika će voleti novi film Emira Kusturice. Mnogi me ovih dana pitaju da li će puniti bioskope i mislim da hoće. Novi Kusturičin film povratak je onome što nazivam drugom fazom njegovog stvaralaštva, koja počinje "Domom za vešanje" i završava se "Crnom mačkom, belim mačorom". Film "Na mliječnom putu" jeste poznati Kusturica, gledao sam ga dva puta u istom danu u Veneciji i oba puta sam uživao. Mislim da se Kusturica vratio i ponudio i kritici i publici ono što se od njega očekuje.
Utisak je da se Kusturica u Veneciji razočarao i najavio povlačenje iz takmičarskog filmskog života.
- Ako sam dobro pročitao, on je to najavio pre nego što je došao u Veneciju. Nagrade kakve ima Kusturica, a koje ga zajedno sa nekolicinom filmskih stvaralaca stavlja na pijedestal, takvom autoru daju kredibilitet da kaže da više neće da se takmiči. Učestvovati i takmičiti se na festivalima znači zavisiti od ukusa žirija. Predsednik žirija najčešće je sam reditelj, ukusi su individualna stvar. Kada sam postao umetnički direktor FEST-a, uveo sam takmičarski karakter festivala jer mislim da je to bilo pametno za festival. Ali kada biste me intimno pitali kakav bih voleo festival, izabrao bih revijalni, jer mislim da su ocene žirija izuzetno subjektivna stvar, ali publicitet koji donosi takmičarski karakter festivala jeste nešto što daje bitnost festivalu jer bez jake zainteresovanosti medija festival ne vrši svoju najvažniju funkciju - afirmaciju sedme umetnosti i nečeg što ne bi tek tako ušlo u bioskope. U vremenu u kom živimo takmičarski karakter festivala nemoguće je zaobići ako želite da budete primetni dalje od grada u kom se festival održava. A da li uvek pobedi najbolji film i da li žiri prepozna ono što treba, apsolutno mislim da ne. Čim je film selektovan u određeni program već je pobednik. Govorim to iz ugla umetničkog direktora FEST-a.
Zbog čega će publika voleti "Na mliječnom putu" osim zbog Monike Beluči?
- Koliko će voleti Moniku, voleće i Slobodu Mićalović, koja je apsolutno egal što se tiče glumačkih kvaliteta u tom filmu. Publika voli takve Kusturičine filmove, u kojima su emocije nešto što prevazilazi i smrtne opasnosti i situacije karakterističnim za ovo naše podneblje, a koje su za druge delove sveta potpuno nadrealne. Voleće tu bajkovitost koju onaj ko želi može da vidi i to su dovoljni razlozi da publika voli ovaj film koji je svojevrsni omaž najvećim uspesima ovog reditelja.
Koji Kusturičin film smatrate najvećim?
- Po mom mišljenju, njegovi najbolji filmovi su njegova prva dva ostvarenja "Sjećaš li se Doli Bel" i "Otac na službenom putu". Tu je i "Podzemlje" i "Dom za vešanje".
Nedavno je izabran i kandidat za Oskara - "Dnevnik mašinovođe" Miloša Radovića.
"Smrt u Sarajevu" Danisa Tanovića je dobro režiran, ali imam problem sa scenarijem tog filma. U njemu ima momenata koji su stereotipi kada je u pitanju srpska strana kojih ne bi smelo da ih bude u filmu Oskarom nagrađenog reditelja
Kakav film šaljemo u trku za najprestižniju filmsku nagradu?
- Mislim da je to najbolji izbor, radi se o filmu koji publika treba da vidi. Mi često imamo talase dobre gledanosti domaćih filmova i na tom talasu pojave se izdanci koji žele da iskoriste tu inertnu energiju. Publika dođe i pogleda filmove koji se teško može nazvati dobrim i onda izgubi nadu u neki sledeći koji možda zavređuje pažnju. "Dnevnik mašinovođe" zaslužuje da se vidi, sa izuzetnom glumačkom postavom, savršena priča, izvrsna režija, pravo malo čudo koje skoro nismo videli u domaćem filmu. Mislim da bi i "Dobra žena" Mirjane Karanović privukla pažnju članove američke Akademije za filmsku umetnost i nauku, a kojih je zaista mnogo. Ako ste vremešni i tokom godine ne putujete po festivalima i ne vidite te filmove, pred kraj godine suočite se sa velikim brojem ostvarenja koje treba da pogledate. Ako je nešto bilo na nekom velikom festivalu kao što su Kan, Berlin, Venecija, to već garantuje da će ga pogledati veći broj članova Akademije.
Koji je film, po vašem sudu, imao najveće šanse da dobije Oskara u protekloj deceniji?
- Po egzaktnim podacima, "Klopka" Srdana Golubovića otišla je najdalje ulazeći u širi izbor za Oskara. Ako me pitate nevezano za plasman i da li je film uopšte bio u konkurenciji, smatram da bi to bio film "Lepa sela, lepo gore", a u skorije vreme ozbiljan kandidat bio bi film "Ničije dete" da je sniman sa većim budžetom. I "Enklava", koji je bio prošlogodišnji kandidat, jeste dobar film, ali tematika je uzela danak.
Da li su se kritika i publika velikih festivala zasitile filmova koji dolaze iz Srbije i regiona, a kroz koje uglavnom provejava tematika ratnih dešavanja na ovim prostorima?
- Nažalost, čini mi se da nisu. To potvrđuje odluka ovogodišnjeg filmskog festivala u Berlinu da nagradi film koji se ipak bavi posledicama iz razni ratova, "Smrt u Sarajevu" Danisa Tanovića. Mislim da je dobro režiran i da je odlična glumačka postava, ali imam problem sa scenarijem tog filma. U filmu je dozvoljeno sve, ali mislim da u Tanovićevom filmu ima momenata koji su stereotipi kada je u pitanju srpska strana i mislim da ne bi smelo da ih bude u filmu Oskarom nagrađenog reditelja. Ima filmova o ratu u Jugoslaviji koji i te kako zavređuju pažnju, ima filmova koji se bave posledicama ratova, izdvojio bih autorku Aidu Bebić iz BiH, koja je snimila film "Djeca", i to je ozbiljno bavljenje posledicama rata na generacije koje stasavaju nakon godina rata, a taj film još uvek nije prepoznat onoliko koliko će biti u godinama koje dolaze kao nešto na šta će se pozivati teoretičari filma. Mi tek sad ulazimo u period kada ratne teme na prostoru Jugoslavije možemo da sagledavamo sa neophodne vremenske distance. Sada ulazimo u fazu kada se reditelji više odlučuju za bavljenje posledicama rata nego samim ratom. Ne mislim da je to iscrpljena tema, ali treba joj odgovorno prilaziti jer više ništa nije crno-belo.
PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, MILOMIR MARIĆ: Ja sam kontroverzni novinar, a to je gore nego socijalni slučaj
Koliko u dodelama filmskih nagrada ima političke konotacije i može li se naći u slučaju pomenutog Danisa Tanovića, koji je u Berlinu nagrađen za film koji preispituje ulogu Gavrila Principa i Prvi svetski rat?
- Tanović je nagrađen zbog kvalitetne režije i zanatski dobro urađenog filma. Da meni dođe sličan film sa Filipina, ja bih ga nagradio. Politike ima u plasiranju filmova, ima političke korektnosti kada je u pitanju prisutnost filmova iz malih kinematografija na određenim festivalima. Ako nastane jedan film u Burkini Faso, sigurno će biti prikazan u Kanu, Berlinu ili Veneciji. Ako dođe film iz zemlje u kojoj je počeo rat, biće prikazan, ili ako autorka potpisuje film iz zemlje u kojoj žene retko voze, a kamoli režiraju. Festivali ostavljaju sliku određene sredine u ostatku sveta, i to nije zanemarljiva stvar. Danas skoro svaki grad ima svoj festival, neki su uticajni, neki napreduju, drugi stagniraju, mnogi pomažu da država ima bolji status u onom delu sveta koji se pita i ima uticaj. To su često sredine koje možda nisu najidelanije za život, ali su zbog kvalitetnih festivala postale destinacije o kojima svi pričaju s osmehom na licu. Filmski festivali danas su po stvaranju slike o jednoj državi nešto kao male olimpijske igre. To neko zna, neko prepozna i iskoristi, a neko ne.
Da li, recimo, Sarajevo to koristi?
- Da, na pravi način. Filmski festival u Sarajevu od nastanka vode zaljubljenici u film i profesionalci koji celu godinu rade i koje ćete sresti na svim festivalima koji se održavaju tokom godine. FEST je sredinom osamdesetih počeo da jenjava kada su u pitanju važne festivalske aktivnosti. Bilo je nekih bleskova i pozitivnih ekscesa. To je bila uljuljkana priča revijalnog festivala gde, ako se nešto lepo desi, desilo se eto tako. FEST je do pre neku godinu organizovala Direkcija festivala, zamišljena kancelarija osnovana početkom dvehiljaditih kako bi cele godine pripremala festival. Nje danas više nema, ali dobrim delom i njenom krivicom. Već nekoliko godina FEST organizuje CEBEF, koji priprema i pregršt drugih manifestacija - od BELEF-a, BEMUS-a do dočeka Nove godine, a mislim da to nije dobro. Mnogo toga uradili smo za protekle dve godine, ali mnogo više što kolege u Beogradu to prepoznaju. Sad imamo problem da se odbranimo od onih koji žele da plasiraju film na FEST-u. Imamo respektabilnije žirije, ali treba još mnogo da se radi. Mora da postoji kancelarija koja će raditi cele godine i isključivo se baviti FEST-om. Najlakše je napraviti filmski program jer je toliko kvalitetnih ostvarenja, ali najteže je festival napraviti festivalom.
Šta to znači?
- Za početak treba znati, zatim imati s čim, a onda i sprovesti. Verujte, nisam ljubitelj crvenih tepiha i svetlosti bliceva, ali svestan sam da je za takmičarski karakter to izuzetno bitno, to je ikonografija svakog festivala osim nih andergraund. Ako vam je nečija haljina i fotografija u novinama nešto što vam se ne dopada, ali sa time progurate umetnost koja ne korespondira sa crvenim tepihom i šljokicama. To je tajna postojanja festivala - propagiranje umetnosti, novih tendencija i onoga što ne bi moglo da prođe tek tako kod šire publike. Danas niko ne bi znao ko je Lav Dijaz sa Filipina, ali pošto je objavljeno hiljade fotografija prelepih glumica iz Venecije, danas je ovaj reditelj zvezda. Festivale treba da organizuju ljudi koji znaju šta su festivali. Sticajem okolnosti radim sa ljudima koji nikada nisu bili ni na jednom velikom svetskom festivalu, i to često ume da bude problem. FEST je izuzetno značajan za ovu zemlju i njenu promociju. Najlakše je napraviti filmski festival na koji će doći ljudi iz ovog grada, ali koji je onda uticaj ovog festivala, kako ste mu opravdali ono "internacionalni". Na mestu umetničkog direktora FEST-a protekle dve godine, osim što sam dobio hipertenziju, doživeo sam sitna zadovoljstva da mi često kažu da primećuju promene. Ali to nije dovoljno. FEST mora da ima veći budžet, sponzore i ekipu koja će da radi cele godine, mora da zauzme mesto koje zaslužuje na mapi dešavanja u ovoj zemlji kao jedan od najbitnijih kulturnih događaja.
Koliko možete da računate na pomoć ministarstva?
- Imamo sredstva od ministarstva, Filmskog centra Srbije i osnivača Grada Beograda. S obzirom na to da je novi ministar kulture Vladan Vukosavljević ujedno i predsednik odbora festivala, očekujem još veće razumevanje za FEST.
Kada bismo pravili neki presek, šta biste rekli gde je srpski film danas? Filmadžije se svake godine žale na uslove rada, ko danas uopšte može da snimi film?
- Onaj ko ima mnogo para ili ko konkuriše kod Filmskog centra Srbije i dobije sredstva, pa onda njegov koproducent iz Hrvatske dobije podršku nekog fonda, nađu se sponzori i tako se sklopi ekipa i nekako nastane film. Šalu na stranu, snimaju filmove oni koji imaju scenarije za koje se protumači da bi mogli nešto da urade na međunarodnoj sceni, odnosno na nekom svetskom festivalu. Kad napravite nešto napolju, koji su odskočna daska za potencijalnu prodaju i distribuciju filma. Imali smo pozitivan primer "Klipa" Maje Miloš ili "Parade" Srđana Dragojevića, kao i "Srpskog filma", koji je dobro prošao u svetu. Međutim, postoji regionalno tržište koje nije zanemarljivo. Često imamo koprodukcije, ali često filmovi koji imaju potencijal da pune bioskope prođu nezapaženo. Film "S one strane" Zrinka Ogreste, nagrađen na FEST-u, publika nije prepoznala u bioskopu, a slično je i sa "Zvizdanom". Gledanost filma u bioskopu zavisi od mnogo toga, od pozicioniranja do kampanje. Imamo pozitivan primer za film "Mali Budo", koji je imao savršen potencijal da osvoji publiku i uz kampanju koja je rađena kao za američke hitove urodila je plodom. Bez marketinške podrške, možete da imate i remek-delo, ali neće biti prepoznato.
Režiser Đorđe Kadijević u intervjuu za Ekspres rekao je da danas svako može da snimi film, a on ne podržava pojavu da se glumci i producent sve češće nalaze u ulozi reditelja.
- Kadijević ima pravo da to kaže, ja nemam pravo, ali mislim da je dobro što svako može da snimi film. Imamo izuzetno kvalitetna ostvarenja iza kojih su stali glumci. To nije ništa novo i neočekivano - ako su toliko puta stali ispred kamere, ne vidim zašto ne bi mogli da snime film. Svež primer je Mel Gibson, koji je snimio briljantan film. Kod nas je, na primer, Mirjana Karanović napravila respektabilan film "Dobra žena". Neka dobar film snimi ko god, biću srećan da ga gledam. E sad, da nastaju filmovi bez kojih smo mogli, apsolutno je istina.
O glumcu Svetislavu Ivanu Petroviću mnogi ne znaju ništa, a on je imao svetsku slavu i bio rival Rudolfu Valentinu. Posle 1945. pao je u potpuni zaborav, a nekada je izazivao pravi stampedo dolaskom u Beograd ili Novi Sad
Bez koji smo mogli?
- Bez svih kojih sada ne možemo da se setimo, a ima ih dosta. Toliko je tema koje su bitne za državu, našu istoriju i za našu sadašnjost, a koje film nije obradio, ali valjda će doći generacije koje će se baviti time. Kada su u pitanju teme iz istorije, opravdanja su uglavnom nedostatak sredstava, ali nisam se susretao ni sa kvalitetnim ozbiljnijim scenarijima koji tretiraju te teme. Postoje momenti iz naše istorije koji u 21. veku moraju da budu na filmu.
Recimo?
- Meni je iz naše srednjovekovne istorije najintrigantnija ličnost despot Stefan Lazarević, njegovo odrastanje uz saznanje kako mu je stradao otac, kraj majke koja je preuzela na sebe breme koje će mu kasnije preneti, predavanje sestre ubici svoga oca, do bitke kod Angore i postojanja Prvog viteza Zmaja i same njegove smrti, koja je prilično nejasna. Tu su i teme o velikim ličnostima kao što su pesnici, književnici, pa i glumci kakav je bio Svetislav Ivan Petrović, o kom mnogi ne znaju ništa, a koji je imao svetsku slavu i bio rival Rudolfu Valentinu. Zadatak Kinoteke u narednim godinama biće da "rehabilituje" ovog neverovatnog glumca koji je posle 1945. pao u potpuni zaborav, a nekada je izazivao pravi stampedo dolaskom u Beograd ili Novi Sad.
Jugoslovenska kinoteka pokrenula je i izbor sto najboljih srpskih filmova svih vremena koji treba da se završi do kraja godine. Koja ostvarenja, po Vašem mišljenju, treba da se nađu na toj listi?
- Ne zato što nas je nedavno napustila Mira Stupica, ali uvek sam voleo "Roj" Miće Popovića. Od filmova novijeg datuma tu je film "Lepa sela, lepo gore" Srđana Dragojevića. Tu bi se našli filmovi Saše Petrovića, Vlade Pogačića, Kokana Rakonjca, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika... Recimo, Goran Marković jedan je od retkih reditelja koji ima najmanje oscilacija u karijeri i kvalitetu svojih filmova.
HRVATSKA JE MALA KINEMATOGRAFSKA SILA
Hrvatska kinematografija doživela je pravi bum poslednjih godina. Šta je ključ njihovog uspeha?
- Osim što se pojavila generacija novih talentovanih reditelja, čini mi se da je u uzdizanju tamošnje kinematografije veliku ulogu imao Hrvatski audio-vizuelni centar. Veliki uspesi ostvarenja poput "Zvizdana" Dalibora Matanića i "S one strane" Zrinka Ogreste posledica su što se filmovi iz ove sredine danas doživljavaju kao "must have", kao realnost. Doduše, nije slučaj kao sa rumunskom kinematografijom, koja se smatra jednom od vitalnijih u Evropi u poslednje vreme. I izbor tema takođe privlači, ali tu se podudaraju intrigantan scenario, kvalitetna režija i dobri glumci. Filmovi poput "Ustava Republike Hrvatske" Rajka Grlića i filma Hane Jušić "Ne gledaj mi pijat" sigurno neće prijati svima u Hrvatskoj, ali to ne mora da bude loše. To može da bude podstrek uspavanoj bioskopskoj publici da zaviri i vidi o čemu se tu radi. U Hrvatskoj se željno očekuje i film "Poslednji Srbin u Hrvatskoj", koliko sam čuo, to će biti urnebesna komedija i mislim da će imati veliki uspeh u obe države.
PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, JANKETIĆ: Kako sam glumeći vojvodu Mišića zaradio Karađorđevu zvezdu
TAKSISTA U VALTEROVOM GRADU: Kako je De Niro branio Sarajevo i kako su ga Arapi okupirali
Komentari
