Hronika
08.03.2020. 12:34
Vojislav Tufegdžić
PROMAJA U SEFOVIMA: Dokazi koji nestaju
Nestajanje dokaza u krivičnim predmetima jeste retkost, ali ne i situacija koja je u praksi potpuno isključena kao potencijalna opasnost. Bar kada je Srbija u pitanju, nije to tema o kojoj se puno razgovara. U potaji se, ipak, mogu čuti informacije da su nekad i sefovi u policijskim stanicama nedovoljno pouzdani da se u njima obezbede novac ili dragocenosti koji predstavljaju dokaz da je krivično delo uopšte učinjeno. A ukoliko dokaza nema, onda je na veoma tankom ledu i mogućnost podizanje optužnice protiv osumnjičenih.
Cinično "savetujući" kriminalce u kom pravcu bi trebalo da razmišljaju, bivši policajac, koji se po odlasku u penziju opredelio za advokaturu, kaže:
"Ako se spremaš da počiniš krivično delo, prvo se raspitaj da li će te za to prijaviti. Zatim, ako će da te prijave, razmisli da li dokazi koje skupe protiv tebe mogu da 'nestanu'. Ako mogu, onda je u redu, ako 'ne nestaju', nemoj ni da razmišljaš da činiš delo".
Kolegijalno zataškavanje
U teoriji bi gubljenje dokaza trebalo da predstavlja tačku iza koje ne postoji mogućnost podnošenja krivične prijave. U praksi, kaže ovaj sagovornik, to nije uvek slučaj. Prema njegovom objašnjenju, uprkos drugačijim uveravanjima, nestajanje dokaza je retkost. I kada do tako nečega dođe, nije reč o zagubljenom oružju, već o nestanku pojedinih dokumenata, elektronskih zapisa, dragocenosti:
"U našim okolnostima nije to filmski scenario, već često puka aljkavost u rukovanju i čuvanju dokaza. Tako je bilo ranije, verujem da ni danas nije bitno drugačije. Retki su slučajevi da se neko polakomi na, za naše uslove, bogatstvo koje se nalazi u sefu ili magacinu, ili da se za mito osmeli da ukloni dokaze za koje svi znaju da postoje i gde se tačno nalaze".
Samo pre nekoliko dana, prilično nezapaženo, objavljena je informacija da je policijski službenik u Zubinom Potoku, zadužen za takozvanu sobu za dokaze, zloupotrebio položaj i, lično ili uz pomoć drugih, odneo više vrsta vatrenog oružja i nekoliko motornih testera. Prijava i postupak za suspenziju su pokrenute protiv njega, šefa istrage i komandira policijske stanice. Međutim, podaci o tome iz kojih krivičnih dela je nestalo naoružanje, nisu saopšteni.
Bivši inspektor koji je dugo radio u beogradskoj kriminalistici kaže da su primeri nestanka dokaza retki, ali se seća dva specifična slučaja. U oba su bile umešane njegove kolege, pa je to razlog zbog kojeg ne želi da bude imenovan:
"Prvi je bio slučaj kolege u čijem su sefu u kancelariji bili novac i zlato iz nekog razbojništva. U trenutku kada je trebalo da uz krivičnu prijavu dokaze priložimo tužilaštvu, u sefu je nedostajao deo novca i nakita. Ustanovili smo da niko sem njega nije imao pristup sefu i pritisli smo ga da prizna šta je uradio. Malo se opirao, uveravao da s nestankom nema nikakve veze, da bi bi na kraju ispričao kako je novac i nakit odneo kući jer je, navodno, mislio da su tamo sigurniji nego u sefu na poslu. Proziran, jeftin pokušaj da se nekako izvuče. Vratio je sve što je nedostajalo. Teške okolnosti su bile, malo smo zataškali slučaj i zamolili ga da sam podnese zahtev za raskid radnog odnosa. Tako se okončalo".
Ni ovaj nekadašnji policajac nije siguran gde se sve nalaze dokazi iz krivičnog dela. Što se policije tiče, u njihovim sefovima i magacinima dokazi ostaju dok se ne uobliči čitava krivična prijava:
"Ukoliko je to oružje kojim je počinjeno neko delo, ono ostaje u policijskim rukama dok se obave veštačenja ili balističke provere. Slično je i sa oduzetim narkoticima. Posle se sve to predaje dalje u postupak".
Drugi primer koji navodi vezan je upravo za narkotike, a okončan je na identičan način kao i u prvom slučaju:
"Policajac je iz magacina pokušao da iznese kesu sa kilogramom marihuane. Možda bi na kraju sve prošlo neprimetno, ali je uhvaćen još pri izlasku iz magacina u koji nije imao ovlašćenje za ulazak. Nije bilo neke štete, niti smo se dugo razmišljali na koji način bi ga trebalo kazniti. Bila bi bruka za čitavu policiju da se za to saznalo. Istog trenutka kad mu je oduzeta marihuana i vraćena u magacin s dokazima, on je poslat u kadrovsku službu i odmah je dao otkaz.
Povezane vesti - KRAĐA BEBA: Ćutanje koje je promenilo sudbine
Advokat Dušan Mašić navodi slučaj u kojem materijalna korist nije bila motiv za nestanak dokaza, ali su posledice bile pogubne po njegovog štićenika:
"Bilo je to jedno od poznatijih suđenja za silovanje koje se završilo smrtnim ishodom. U to vreme, devedesetih godina, nisu rađeni DNK testovi, već su se dokazi zasnivali na tada dostupnim medicinskim tehnikama za utvrđivanje optužbi da je neko počinilac. Moj klijent je uporno negirao da je on zločinac. Ionako su veoma labavi dokazi bili. Kada se, nedugo potom, pojavila mogućnost utvrđivanja na osnovu analize DNK, on je to jedva dočekao. Međutim, među dokazima u predmetu nije bilo pločice sa brisom koji je uzet od žrtve. Nestala je. Pitao sam sudiju kako je to moglo da se dogodi, i dobio objašnjenje da se pomenuta pločica nalazila u zgradi republičke policije, pa kada je zgrada bombardovana 1999. godine svi dokazi su uništeni. Naravno i pločica s brisom iz ovog predmeta. Nisam mogao da verujem šta su mi pružili kao objašnjenje, jer nije postojao nijedan razuman razlog da pločica bude odneta u policiju, a da kompletan predmet ostane u sudu. Da je pala bomba na sud, razumeo bih, ali ovako... I pored toga je osuđen za silovanje i ubistvo. I danas izdržava zatvorsku kaznu i neprekidno ponavlja da nije počinio zločin. Ali, to nije moglo da bude ustanovljeno".
Čuvanje na više adresa
Problem načina čuvanja dokaza iz krivičnih dela advokat Mašić navodi kao veoma važan, jer u mnogim predmetima, pogotovo onim najtežim, postoji veliki broj zainteresovanih da pojedini dokazi naprasno nestanu, ili se uradi selekcija onih koji bi trebalo da ostanu predmetu: "To je osnovni problem, jer bi svi dokazi trebalo da se nalaze u depozitu suda, a ne na sve strane, u tužilaštvu ili u policiji".
Sa iznetim stavom potpuno je saglasan Dobrivoje Radovanović, nekadašnji direktor Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja:
"Veoma važan problem, ali mu se ne posvećuje ni približno potrebna pažnja. Sećam se primera kada je nestao i čitav dosije, a ne samo pojedinačni dokazi".
Na pitanje šta se teoretski i praktično događa u slučajevima kada dokaz naprasno nestane, Radovanović odgovara:
"U teoriji tako nešto jednostavno ne može da postoji. Nema načina da se to ispravi na neki drugi način. Ali, eto, u praksi je sve moguće. Pogotovo se to odnosi na zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka. Tek poslednjih godina se otkriva šta je sve u njima rađeno, strašne stvari, neverovatne. Dokazi stoje na svakakvim mestima, a tako jednostavno ne sme da bude."
Iskustvo iz višedecenijskog bavljenja temom efikasnosti policije u rasvetljavanju krivičnih dela, Radovanović navodi kao drugi deo ove priče:
"Radio sam istraživanje s trojicom nekadašnjih policajaca. Ustanovili smo, što su oni odlično znali i potkrepili primerima iz prakse, da se mnoga krivična dela uopšte i ne prijave. Jer, policajci se trude da rasvetle najveći broj dela, od tog procenta im zavisi i eventualno nagrađivanje za dobar rad. Dakle, često neki od njih praktikuju da prikupljene dokaze zvanično ne prijavljuju, kao ni samo delo, sve dok ne otkriju počinioca. Ako ga otkriju, onda uobliče prijavu i prinesu dokaze. Ukoliko to nisu u stanju, uopšte ne prijave delo."
Na sugestiju da je logično pretpostaviti da se takvi slučajevima u znatno većoj meri događaju zbog pokušaja izbegavanja presude i odlaska u zatvor, nego zbog pribavljanja materijalne koristi uzimanjem dokaza, Radovanović kaže da je o tome nezahvalno suditi jer takva istraživanja ne postoje:
"Ako vam je cilj da dobijete takav odgovor - sasvim je moguće da kriminalci pokušavaju da potplate nekog kako bi uklonio dokaze koji ih neposredno terete za delo".
Ne tako davno Stanko Krstin, preduzetnik iz Novog Sada, protestovao je ispred zgrade u kojoj su smešteni sudovi iz ovog grada i optužio pravosudne vlasti da su "sklonili" jedan njegov predmet. Krstin je stajao ispred suda sa transparentom u rukama na kojem je pisalo: "Ko je ukrao predmet 5000/17 i pošto?" On je vlasnik malog preduzeća "Pre-print" koje se bavi grafičkom delatnošću, predsednik je Unije poslodavaca Vojvodine i član Predsedništva Unije poslodavaca Srbije.
Povezane vesti - ISKAZI, DOKAZI I – TAJAC: 19 godina od ubistva Milana Pantića
Krstin je naveo da ga je, između ostalih, za uvredu tužila komandirka jedne policijske stanice u Novom Sadu, kao i njen zamenik, nakon što je protiv njih podneo krivičnu prijavu, a za uvredu ga je tužio i sudija kojeg je optužio da je oslobodio osobe koje su krivotvorile dokumentaciju o navodnim otrovima iz njegove firme.
Krstin je optužio pojedine pokrajinske i republičke inspektore za zaštitu životne sredine da su od njega tražili mito, a institucija poverenika za zaštitu ravnopravnosti je 2015. i 2016. godine izdala mišljenje da je direktor Ekološkog pokreta iz Novog Sada diskriminisao Stanka Krstina na nacionalnoj osnovi. Od tada se o prijavi nestanka predmeta na koje se žalio ništa ne zna.
Ljudski faktor
Još u novembru 2016. godine objavljena je vest da je, posle šest godina tapkanja u mestu, nestao predmet o slučaju višemilionske pljačke u firmi "Centroprojekt AIK" iz Beograda, a Viši sud se proglasio nenadležnim. Predmet je, prema tadašnjim najavama, trebalo da preuzme Odeljenje za organizovani kriminal.
U spisima je postojala sumnja da je ovu kompaniju ojadilo bivše rukovodstvo. Još 2010. godine u ovom slučaju su uhapšeni tadašnji direktor firme i zamenik predsednika Upravnog odbora, koji su posle dva meseca pušteni iz pritvora, a protiv još četiri osobe podnete su krivične prijave. Oni su se sumnjičili da su u Beogradu, na istoj adresi na kojoj je poslovao "Centroprojekt AIK", osnovali privatno preduzeće "Centroprojekt" d.o.o., kojim su od 2004. do 2009. godine u zabludu dovodili naručioce projekata i naplaćivali poslove koje je, zapravo, obavljalo državno preduzeće.
"To je bila klasična fantomska firma", tvrde advokati oštećene kompanije. "Projekte hotela i tržnih centara u Rusiji radila je državna firma, a fakture za naplatu slala je privatna. U obe je direktor bio isti čovek. Na taj način su za oko deset miliona evra oštetili ovu kompaniju i državu."
Kada je državno preduzeće privatizovano, novi vlasnik je počeo da proverava svu dokumentaciju pošto je klijent iz Rusije pitao kada će poslati projekat za koji su oni već platili 400.000 evra. Zastupnici "Centroprojekta AIK" tvrdili su da je to bio vrlo lako dokaziv slučaj, ali se sve iskomplikovalo kada su 2012. godine iz Višeg suda nestali spisi.
"To nije jedna fascikla, to su četiri kartonske kutije, dokazni materijal na desetinama hiljada strana. To je moralo da nosi bar četvoro ljudi. Sudski postupak je vodio sudija koji je bez ikakvih reversa i potvrda davao spise trojici sudskih veštaka. Nema nigde traga šta je ko uzeo i kad. Ništa nije išlo preko sudske pisarnice, iako je moralo", saopštili su predstavnici firme. Da nema predmeta, advokati su otkrili 2013. godine, nakon čega je novi sudija doneo rešenje da se oni obnove, čime je sud zvanično priznao - nestanak spisa.
"Šokantno je da smo utvrdili da je ovaj predmet nestao i iz Trgovinskog suda. Tražili smo od suda izveštaj o tome ko je bio u arhivi zadužen za njega i kako je moguće da nestane. Nisu nam dali objašnjenje", saopštio je novi vlasnik firme.
Povezane vesti - "MONSTRUM JE ZASPAO": Publika je bila razočarana smaknućem
"Nepostojanost" dokaza od trenutka prikupljanja svih relevantnih informacija do završetka sudskog postupka ilustruju i primeri iz kruženja. U Hrvatskoj je nestao ključni dokaz u aferi sa stanovima ogromne vrednosti, u Bosni i Hercegovini oduzeti novac u iznosu od 55.000 konvertibilnih maraka u jednom i 70.000 maraka u drugom predmetu, kao i oko 40 važnih dokumenta prilikom transporta u trećem slučaju.
Zbog sopstvenog iskustva, koje se po njega dobro završilo, bivši sudija ne želi da mu se pomene ime. Prvo što želi da istakne jeste da nema neposrednih saznanja da se ijednom od njegovih kolega desilo da mu iz spisa ili sudskog depoa nestanu dokazi, ali ne isključuje mogućnost da se nešto tako događalo na drugim mestima gde su čuvani. Neprijatno sećanje mu, međutim, predstavlja ono što jednostavno naziva ljudskim propustom:
"Dogodilo mi se da na javnom mestu, doduše u zatvorenom prostoru gde sam bio na kafi s kolegom, jednostavno zaboravim kompletan predmet koji sam proučavao kod kuće i sutradan nosio nazad. Kada sam to shvatio, došavši u sud bio sam van sebe.
Veoma ozbiljan predmet je bio u pitanju. Obavestio sam odmah policiju i zamolio ih da mi pomognu kako god znaju. Posle nepun sat doneli su mi spise. Da se nije tako završilo, da je neko to uzeo, mogu da zamislim šta bi se dogodilo, moglo bi da se protumači na svakakve načine. Verovatno bih u medijima osvanuo kao sudija koji za novac pristaje da navodno izgubi predmet".
Kaže da nije jedini u struci koji se suočio s tako banalnim i istovremeno užasnim propustom, da se spisi zaborave u automobilu, u taksiju, u torbi koja nije sve vreme pod nadzorom, ali da ni u jednom slučaju nije postojala trunka sumnje da je to učinjeno smišljeno. Prema njegovom objašnjenju, čak i da se kompletan predmet izgubi, rešenje, ma koliko zahtevno i mučno bilo, ipak postoji:
"To podrazumeva kompletnu rekonstrukciju čitavog predmeta. Kada su sami spisi u pitanju, nije to posao koji je nemoguće obaviti, ali jeste zahtevno, i vremenski i psihički. Nije lako uveriti ni sve učesnike u postupku da je to jednostavno plod ljudske slabosti, objasniti im da to može svakome da se desi".
Komentari
