DŽOJS KEROL OUTS - MILI TATA: Fasada prosečnog monstruma

Čitajući roman „Mili Tata" u vašoj glavi pišti dugme za uzbunu, neprekidno, sve jače i jače, dok zvuk ne postane zaglušujući. Jer prosečni i natprosečni manijaci, prikrivene psihopate, mogu biti svuda oko nas. Džojs Kerol Outs stvorila je ne samo antijunaka, monstruma koji hodi zemljom uprkos svim moralnim zakonima i psihološkim parametrima, na osnovu kojih je od strane svojih čitalaca apriori omražen i osuđen na smrt, već je ušla u njegovu glavu, pokazala nam njegov ugao posmatranja, misli, planove, logiku i unutarnji svet emocija

Džojs Kerol Outs je američka autorka, profesorka kreativnog pisanja i društvenih nauka na Prinstonu. Radi i kao pomoćnik urednika prestižnog književnog časopisa i proslavljenog književnog godišnjaka, koji je do smrti, 2008. godine, uređivao njen suprug Rejmond Smit. Outsova je izdala svoju prvu knjigu 1963, prvi roman u 26. godini, od tada je napisala više od 50 novela, veliki broj kratkih priča, pesama i eseja. Predložena je za Nobela već izvesno vreme. Pisala i pod pseudonimima Rozamund Smit i Loren Keli.  Knjige po kojima ćete je pamtiti su: „Lepotica", „Zveri", „Zombi", „Crna voda", „Oni", „Američki apetiti", „Silovanje", „Daj mi svoje srce" i „Mili Tata" koga ovde predstavljamo.

Čet Keš alijas Mili Tata, bolesnik je, perverznjak i monstrum, patološki ubica, tamna materija ljudskog roda, smeće, roba s greškom. Ali, njegove žrtve to ne mogu znati. One ne biraju. Izabrane su. Njegove žrtve su nevina deca. Otrgnuti od svojih roditelja u gužvi tržnih centara, na velikim parkinzima, na ulici, u saobraćajnoj i gradskoj gunguli, sa pragova svojih kuća, kojih se nakon torture, plasiranja laži i ispiranja mozga više neće sećati.

Mili Tata je poseban soj otmičara. On ne otima decu radi ucene njihovih roditelja, zbog koristoljublja, visokog otkupa. On nije kriminalac i iznuđivač novca, već bolesnik. On otima petogodišnje dečake radi zadovoljenja sopstvenih gnusnih potreba. Da bi sa njima živeo. Prvo ih disciplinuje, stavljajući ih u drvenu kutiju koja je modifikovani mrtvački sanduk, ne dozvoljavajući im da vrište, jedu, zapomažu, govore, obavljaju svoje fiziološke potrebe, što oni svakako nevoljno čine - povraćaju, strahuju, vrše nuždu... U zastrašujućem mraku drvene kutije.

Čet Keš, četrdesetogodišnjak napetih mišića i privlačnog izgleda, putujući propovednik koji krstari Amerikom kao lešinar loveći dečake koje će da potčini i oblikuje po svojim pravilima. On je ološ, mučitelj, bezdušni i neumoljivi pokvarenjak, ubeđen da je njegov model života najbolji. Potom ih smešta u svoj krevet i povređuje iz noći u noć. Ostatak dana provode u simbiozi, upražnjavajući svakodnevnu rutinu, kao otac i sin.

Džojs Kerol Outs stvorila je ne samo antijunaka, monstruma koji hodi zemljom uprkos svim moralnim zakonima i psihološkim parametrima, na osnovu kojih je od strane svojih čitalaca apriori omražen i osuđen na smrt, već je ušla u njegovu glavu, pokazala nam njegov ugao posmatranja, misli, planove, logiku i unutarnji svet emocija. Zahvaljujući autorki vidimo Milog Tatu kao ribu u velikom akvarijumu, smenjuju se svetla od šafran žute do tamnoljubičaste, te se voda presijava pred nama različitim bojama i nijansama  u zavisnosti od mehanizma osvetljenja i doba dana.

Hermetički patološki sistem Milog Tate ima sistemsku grešku. Mili Tata voli svog „sina" do jedanaeste, eventualno dvanaeste godine. Posle tog uzrasta ga se odriče, opet na monstruozni način. Ponekad se još ne otarasi starijeg dečaka, ali otima sledećeg, nastojeći da „novi sin" nije stariji od pet godina, mada nikad unapred ne može znati da li je njegov sledeći štićenik idealne starosti ili nešto stariji dečak sitnije građe. Možemo raspoznati patnju Milog Tate zbog prolaznosti lepote i nestalnosti sveta.

Kako izgleda porodični život roditelja deteta pre, uoči, tokom i nakon otmice. Da li lokalna zajednica ublažava gubitak ili ga glorifikuje? Moraju li roditelji, noseći se sa svojom stigmom i krstom, da se sele ili vođeni nadom da će ih lakše pronaći ako ne menjaju svoju adresu, ostaju gde jesu? Kako se otklanja posttraumatski sindrom, u kojim se slučajevima on pretače u stokholmski? Koji se stručnjaci nose sa vidljivim i nevidljivim ranama žrtve, anomalijama i tabu temama porodične svakodnevice?

Šta se događa sa otpadnikom, otmičarem, psihopatom? Stiže li ga zaslužena kazna? Ima li pravo na advokata, može li da ga priušti sebi ili mu ga dodeljuje država? Da li takvog manijaka i degenerika treba eliminisati bez suđenja, ili je pravda slepa, ranjiva i spora poput puža, ali ipak dostižna?

Problem otmice dece ukorenjeniji je i lakše izvodljiv u onim društvima, kakvo je recimo američko, u kojima vlada logika migracije i sveopšte mobilnosti. Ljudi se veoma često, vođeni spoljašnjim ili unutrašnjim potrebama, nikom ne polažući račune, sele iz mesta u mesto. Društvena mimikrija je verodostojnija što je otmičar socijalno inteligentniji, komunikativniji i lukaviji.

Čitajući roman „Mili Tata" u vašoj glavi pišti dugme za uzbunu, neprekidno, sve jače i jače, dok zvuk ne postane zaglušujući. Prosečni i natprosečni manijaci, prikrivene psihopate, mogu biti svuda oko nas. Horor, nasilje, silovanje, ubistva nas okružuju. Ako ne razvijemo šesto čulo, intuiciju, društvenu budnost, ako smo indiferentni, mi smo saučesnici i krivi smo toj deci otrgnutoj iz svojih porodica, kao i sebi samima, ako nismo uočili ili smo se oglušili na poziv u pomoć. Jer vi možete biti sledeći. Vaše dete, unuk, sestra, majka...