INTERVJU, KIKI LESENDRIĆ: Arkan je bio menadžer mog prvog koncerta na Kalemegdanu

Danas, da pustiš Džegera da se šeta ulicom - ono, ništa. Eventualno ono: "Matori, može jedan selfi?". Jednostavno, drugo vreme, te osamdesete su iznedrile mnogo pametnih glava, prvi veliki pesnik rokenrola bio je Džoni Štulić koji je muziku na taj jedan divljački, ulični način doveo do savršenstva

Nema muzike bez bunta, zato neke nove generacije usled manjka energije na maturskoj večeri puste neki treš. Kao da nose čarape na sandale ili jedu škampe i ćevape nenaučeni da to ne ide zajedno - objašnjava poznati rok muzičar Zoran - Kiki Lesendrić, frontmen grupe „Piloti“ zašto danas u muzici "ima roka, a fali rol".

Početak?

- Moj prvi koncert na Kalemegdanu bio je veliki. Bilo je zanimljivo, s obzirom na to da smo imali četiri menadžera, a jedan od njih je bio i Arkan, menadžer početnik. U stvari, glavni organizatori su bili Saša Aleksić i njegov brat Ljuba, te Žika Živac. Bili smo klinci s nepunih 17 godina. Okupilo se pet, šest hiljada ljudi. Beograd je tada bio neki drugi i zanimljiv grad, posebnog duha. Prve godine bez Tita. Još nenaviknuti na svetleće reklame. Tad se prvi put pojavio umetnički rokenrol koji je prerastao kasnije u neki novi talas. Vreme iščekivanja, nismo znali šta će biti s nama, da li ćemo odlaskom našeg predsednika postati Amerikanci ili ćemo se pretočiti u neku Rusiju...S druge strane, ceo sistem je bio kao i danas, isti.

Zlatno doba roka?

- Zlatno doba roka su, čini mi se, ipak bile sedamdesete, bili su u igri i velika lova i ogromni koncerti. "Bijelo dugme" je povuklo sa sobom čitavu tu idolatriju. Devojke se penju i rizikuju da polome kičmu da bi Džegera videle kroz neki prozor. Danas, da pustiš Džegera da se šeta ulicom - ono, ništa. Eventualno ono: "Matori, može jedan selfi?" i to bi bilo to. Jednostavno, drugo vreme, te osamdesete su iznedrile mnogo pametnih glava, prvi veliki pesnik u rokenrolu bio je Džoni Štulić koji je muziku na taj jedan divljački, ulični način doveo do savršenstva. I Đole Balašević se pojavio, pa Bajaga, Čorba...to je bilo umetnički jako, a s druge strane možda populistički nedovoljno ispraćeno.

PROČITAJTE JOŠ:
EKSPRES NA OPROŠTAJU OZIJA OZBORNA I BLEK SABAT: Njihov đavo je ipak bio dobar lik, Kardašijane ćemo im oprostiti
EKSKLUZIV, MILE KEKIN: Neće biti novih “Oluja”, ali presudiće nam rulja

Kako objašnjavate da su ljudi koji su slušali taj rokenrol 80-ih već 90-ih bili u rovovima?

- Sarajevo mi je bilo najčudnije, grad sastavljen od ljudi različitih nacionalnosti i vera. Neverovatno je kako su uspeli brzo da se definišu po tim bojama i vrlo brzo nađu način kako da jedni drugima sve pokvare. To ludilo mi je neobjašnjivo i dan-danas. Skoro sam imao koncert u Sarajevu, prilaze mi ljudi koje nekako znaš. Šetaš Vilsonovim šetalištem, vidiš rupe od granata a onda ti jedan čovek kaže: "E, moja žena je poginula od granate, a najviše je volela 'Kao ptica na mom dlanu'!" I tako sa mnom priča 10, 15 minuta, zagrli me i počne da plače. Ne znam šta da kažem, divni su ljudi, a sve te sudbine kao da su prepustili nekim ludacima.

Muzičko-politička saradnja: Mlađan Dinkić i Kiki Lesendrić

Ne možeš da nosiš sandale i neke čarape kao Poljaci nekad, da jedeš škampe i ćevape...ali tu omladinu niko nije naučio da to ne ide jedno s drugim. Nisu oni krivi, uzimaš sve što ti život pruža. Kapiram da ih taj ludački ritam narodne muzike tera na nešto, uz alkohol se stvori neka iluzija.

Kako je vama izgledao Beograd tih devedesetih?

- Kratko sam se zadržao. Raspadom svega, mi smo se izgubili, čini mi se cela moja generacija. Samo smo nestali, ugasili se, svirali po nekim stranim klubovima. Početak devedesetih bio je pun para, ostaci Ante Markovića, valjda je svako u kući imao neke zalihe, a onda su počele sankcije. Svi su bili spremni na neku drugu muziku. Imao sam sreću pa sam potpisao ugovor sa "Poligramom", zapalio u Grčku i počeo nešto da radim. To je već bila 95, u suštini sam bio na neki način i zabranjen. RTS mi više nije ni puštao muziku, teško se živelo, žena tek završila medicinu i počela da radi kao ginekolog, besplatno. Dete malo, ništa od posla, niko ne ferma muziku. Nakratko smo otišli u Južnu Afriku i svaki put kad sam gledao Beograd bio mi je sladak i sa 15.000 kilometara nekako ti se čini super. Međutim, stalno neki izbori, nešto se dešava, Sloba opet našao neku foru kako da pobedi. Začarani krug.

Kako je baviti se muzikom i od nje živeti?

- Nisam siguran da se mnogo ljudi obogatilo od muzike. S druge strane, pre 35 i više godina počeo sam da živim od muzike. Sa 14 godina smo već imali bend koji je svirao neke igranke i zarađivali smo lepu lovu od prodaje ulaznica po Trinaestoj gimnaziji, Hemijskoj školi, dođe 500 ljudi, puta 10 dinara, mi to delimo, imali smo svoju opremu. Ogromni su usponi i padovi, muzičari su obično ljudi koji vole da putuju, da menjaju mesta, ako se to ne dešava često onda im inspiracija bude slabija kad se zakucaju u jednu ulicu. Moraš da radiš svake godine, da smišljaš neki novi stih. Što kaže Bajaga: "Jao, šta ćemo sad." Sve smo snimili, toliko albuma, ajde nešto novo da kažeš, nije to lako. S druge strane, ako ne kažeš novo, onda ne postoji kredit. Otkriju te posle 25 godina kao Ipčeta!

Pomenuli ste svoju povratničku turneju, kako je sve to izgledalo?

- Bio sam u Australiji s bendom "Men at work", sedeo u studiju, snimali smo nešto i zezali se, kao neki demo, da bi nastala pesma "Te noći smo se potukli zbog nje" i tekst i parče muzike za "Kako si lepa". Nisam verovao da ću je ikad snimiti. Sve je bilo vrlo utopistički. To ti je kao kad bokser sa 45 godina uđe u ring. Međutim, u muzici izgleda da je sasvim suprotno. Biće sigurno kod nas nove muzike, mislim da čitav region ima neku eksploziju u sebi i nešto se dešava, neka socijala, svi su nezadovoljni, od Makedonije do Slovenije svi imaju isti problem. Prošle godine sam bio u nekom žiriju Demo festa koji je skupio 820 radova iz celog regiona, vidiš da su stvarno dobri oni koji pevaju o tome kako žive. Od Slovenaca do Hrvata, neki bend iz Primoštena, pankeri, pričaju baš ono što ja mislim, kako većina normalnog sveta misli.

Da li je moguće da muzika promeni region?

- Loš život nam je valjda ušao u DNK. Sećam se kad sam 81. radio pesmu "Ne veruj u idole", par nepar, nema benzina, nema kafe, moraš po farmerke u Trst. A to te praktično prati, sa kratkim periodima sreće, celog života. Onda se dese neka bombardovanja... S druge strane, čini mi se da je nedovoljna snaga te generacije koja priča o buntu, pa odu na matursko veče i puste neki treš. Meni je to čudno, ne možeš da obučeš smoking i dole sandale ili da nosiš sandale i neke čarape kao Poljaci nekad, pa smo im se smejali. A to se očito može, jedeš škampe i ćevape, jer niko ih nije naučio da to ne ide jedno s drugim. Nisu oni krivi, uzimaš sve što ti život pruža. Kapiram da ih taj ludački ritam narodne muzike u stvari tera na nešto, uz alkohol se stvori neka iluzija.

Da li će to da se prevaziđe?

- U celom svetu taj novi rok postoji, ali fali mu rol. Taj rol je nestao, taj pokret je vremenom otišao i to je to.

Kruži priča da si ti dobri dečko rokenrola.

- Generalno sam druželjubiv, lako sklapam prijateljstva i retko se svađam. Bili smo svi na otvaranju Taša, pet bendova: "Orgazam", Đule, "Riblja čorba", "Galija" plus "Brejkersi", Bajaga. Svi smo navikli da poštujemo jedni druge i pomažemo jedni drugima i to je lepo. Došli smo valjda u te godine da možemo da jedni drugima budemo korisni. Mislim da rokenrol ima u sebi to nešto humano, generalno nisu ljudi alavi da traže preko hleba pogače.

PROČITAJTE JOŠ:
Mile Kekin zapalio društvene mreže novom pesmom “Ja nisam vaš”
FRANCUZI ODMENILI SRBE: Celo Kosovo tuguje zbog poraza albanskih fudbalera
JESI LI SE ZALJUBIŠKA: Po čemu će sve deca i odrasli pamtiti Mandu