KAKO JE POKLEKAO VLADIKA ARTEMIJE

Prežalio je i tron episkopa raško-prizrenskog i obitavanje u toj eparhiji, ali nije mogao preći preko nasilnog odvajanja dece od sebe. Zato je povukao sve izjave o povinovanju odlukama SPC i obznanio raskol sa SPC

Vladika Artemije je odluke Svetog arhijerejskog Sabora i Sinoda o njegovom uklanjanju, razrešenju i promeni prebivališta prihvatio, iako se, kako je to naglašavao, s njima nije slagao. Na njih se nije žalio, na šta je imao pravo i što je na izvestan način bila njegova obaveza. On je očito izabrao dobrovoljno stradanje i trpljenje nepravde. To je dobar izbor, jer se smatra da je podvig trpljenja kanonske nepravde veći od mučeničkog podviga. Vladika Artemije, međutim, taj podvig nije doveo do kraja. Poklekao je kada je došla na ispit njegova najveća ljubav, odnos prema duhovnoj deci. Artemije je prežalio i tron episkopa raško-prizrenskog i obitavanje u toj eparhiji, ali nije mogao preći preko nasilnog odvajanja dece od sebe. Ovo duhovničko-kanonsko čvorište razrešavalo se tamo gde je Artemije i izlegao svoje monaštvo, u manastiru Crna Reka.

U prošlom broju nedeljnika „Ekspres“ preneli smo iz knjige „Prilog izmirenja raskola episkopa Artemija“ autora arhimandrita dr Nikodima Bogosavljevića iz Valjevske eparhije detalje o nekanonskim odlukama Svetog arhijerejskog (SA) Sabora i Sinoda od Artemijevog razrešenja do izopštenja iz Crkve, a u ovom tekstu ukazaćemo na nekanoničnost odluka vladike Artemija i njegove duhovne dece.

Na samom početku slučaja došlo je do razmimoilaženja između Artemija i njegove duhovne dece: vladika Artemije, koji se tada nalazio u Sremskoj eparhiji, u manastiru Šišatovac, bio je spreman da trpi i da se povinuje odlukama s kojima se ne slaže, dok njegova čada ne samo da se nisu slagala s tim odlukama već nisu želela ni da im se povinuju.

1. Odmah posle privremenog uklanjanja vladike Artemija s trona eparhije i postavljanja penzionisanog vladike Atanasija Jevtića za administratora, bratstvo Crne Reke se, 23. februara 2010. godine, obratilo pismom patrijarhu Irineju smatrajući prvu odluku nekanonskom, i odbijajući da prihvati drugu:

„Odbijamo da prihvatimo kao administratora Eparhije ra­ ško-prizrenske bivšeg zahumsko-hercegovačkog episkopa Atanasija jer on u tor naše eparhije nije ušao po kanonima i važećem Ustavu SPC. Zato on u našim očima nije pastir, nego po nelažnoj reči Gospodnjoj lopov i razbojnik. Po svim merilima pravde Božije, mi smo ovce vladike Artemija, samo njemu otvaramo vrata, i samo njegov glas poznajemo. Za tuđinom nećemo po­ ći jer ne poznajemo glas tuđinaca. Celu eparhiju je pokrio oblak tuge i nemira. Gubici na duhovnom planu su već neuporedivo veći od nedokazanih finansijskih pronevera. Bolno podnosimo činjenicu da je naš vladika i duhovni otac u kućnom pritvoru i da ispovest i duhovne razgovore s njim možemo obaviti samo u mestu njegovog zatočenja.“

Arhimandrit Nikodim: „Ovde vidimo necrkvenu i nekanonsku izjavu monaha Crne Reke. Oni imaju pravo da se sa odlukom viših crkvenih vlasti ne slažu, ali nemaju pravo da joj se ne pokore. Bratstvo je imalo pravo da se na kanonski propisan način žali na odluke Sinoda, a nikako nije imalo pravo da sud uzima u svoje ruke, što čin odbijanja izvršavanja odluke upravo znači. Niko u Crkvi nema pravo da prisvoji sebi sud.“

2. Sličan primer je bio i posle prestroge i surove odluke SA Sinoda o zabrani duhovnog rukovođenja njegovih duhovnih čada vladiki Artemiju. U obraćanju javnosti od 30. maja 2010. godine, bratstvo Crne Reke izjavljuje da je za njih navedena odluka neprihvatljiva i objavljuje ultimatum da će napustiti eparhiju, sa kanonskim otpustom ili bez njega: „Dalji boravak bratstva u manastiru Crna Reka i uopšte u eparhiji ne donosi duhovnu korist. Bratstvu je nemoguće da ostane u kući iz koje je proteran naš duhovni otac, tim pre što ju je on iz temelja obnovio, preporodio i udahnuo u nju svetopredanjski duh. Proterati njega bez dokazane krivice zna­ či proterati nas, njegova verna čada. Tražimo da kanonski napustimo eparhiju i potražimo prijem u eparhiju u kojoj će se nalaziti vladika Artemije. U slučaju da ne dobijemo kanonski otpust, bratstvo će i bez kanonskog otpusta kolektivno napustiti manastir.“

Arhimandrit Nikodim: „Saosećajući s težinom krsta na leđima crnorečkih monaha, mora se reći da jedino pravo koje su oni imali bilo je pravo da se žale regularnim putem unutar Crkve. Umesto toga, oni se obraćaju javnosti, koja nije pravni subjekt u upravno-pravnom telu Crkve. Po svom pravnom značenju i vrednosti, već sam ovaj akt ima formu i sadržaj razlaza, raskida i raskola sa Crkvom. Njega prati i pojačava čin samovoljnog i nekanonskog uzimanja suda i pravde u svoje ruke izjavom o bezuslovnom napuštanju manastira i eparhije.“

S druge strane, mitropolit Amfilohije, koji je tada bio administrator Raško-prizrenske eparhije, kao iskusni duhovnik nije ništa učinio da mudrošću i ljubavlju predupredi duhovnu pogibiju monaha Crne Reke i ostale duhovne dece vladike Artemija, nego se opredelio za administrativne mere koje su uslovile definitivan raskol u Crkvi.

3. Nakon odlaska monaha Crne Reke bez kanonskog otpusta, oglasio se vladika Artemije otvorenim pismom mitropolitu Amfilohiju: „Ipak, ne možemo mirno i nezainteresovano gledati i slušati šta se događa s našom duhovnom decom koju smo decenijama s mukom rađali i odgajali - monaštvom iz manastira Raškoprizrenske eparhije. Zabrane činodejstva, uskraćivanje pri­ češća, pretnje crkvenim sudom i još težim kaznama vre­ đanja i klevetanja od Vas i mnogih drugih zbog samovoljnog napuštanja manastira, rušenja kanonskog poretka Crkve, jesu najblaže rečeno neosnovani. Vi, i ne samo Vi, vrlo dobro znate zašto su to oni učinili. Sigurno ne iz nekog hira ili što su neposlušni Majci Crkvi, već zato što ste Vi, i još neki s Vama, načinom rešavanja našeg montiranog slučaja već narušili i razrušili svaki kanonski i crkveni poredak, uneli pometnju i razdor u monaštvo, sveštenstvo i verni narod, ne samo na Kosovu i Metohiji nego i u celoj SPC, kako u otadžbini, tako i u dijaspori, pa sada tražite da monasi poštuju taj kanonski besporedak kao crkveni poredak. S kojim pravom?“

Arhimandrit Nikodim: „Vladika Artemije je imao pravo kao episkop SPC da, ako je smatrao da Amfilohije kr­ ši crkveni zakon i pravila, podigne pred SA Sinodom tu­ žbu protiv njega, potkrepljenu valjanim dokazima. Crkva ne zna za pravne ustanove saopštenja za javnost i otvorenog pisma. Artemije opravdava i samovoljno napuštanje manastira crnorečkih monaha, a mitropolitu prebacuje što im nije dao kanonski otpust, nego im preti sudom i kaznom. Činjenica je da mitropolit nije pretio monasima zbog traženja kanonskog otpusta, već zbog toga što su bez istog napustili manastir i eparhiju. Ovim otvorenim pismom mitropolitu Amfilohiju vladika Artemije javno blagosilja kretanje svojih čada u raskol.“

4. Usledio je zahtev Sinoda od 9. jula 2010. godine vladiki Artemiju da pozove odbeglo monaštvo da se vrati u svoje manastire u Raško-prizrenskoj eparhiji. Artemije, međutim, razvodnjava, relativizuje i obezvređuje molbu Sinoda i piše: „Ako su odbegli monasi tek samo naša dosadašnja deca, a ne i sadašnja, kako se može očekivati ili čak zahtevati da im mi nešto na ređujemo (povratak u manastire) ili zabranjujemo (javno izražavanje ili učešće u pojedinim medijima). Bilo kako bilo, mi upoznasmo naše monaštvo, našu duhovnu decu, sa odlukom SA Sinoda pozivajući ih da prihvate sinodsku odluku i po njoj postupe.“

Arhimandrit Nikodim: „Kako ih je pozvao, tako su ga i poslušali. Vladika Artemije nije bio iskren. Ubrzo je usledilo upozorenje SA Sinoda: ‘Vi ih, dragi brate, mo­ žda još uvek ne uvodite u raskol, ali ih nesumnjivo trujete raskolničkim, anticrkvenim duhom, koji, istraju li u tome - neminovno završava raskolom’. I konačno, vladika Artemije nije izdržao u svom dobrovoljnom stradanju, zbacio je krst trpljenja i u svom pismu Sinodu od 13. septembra 2010. godine objavio raskol: ‘Pokajnički priznajemo da nismo dobro činili kada smo naglašavali da se Vašim odlukama povinujemo, ali se s njima ne slažemo. Naše povinovanje pred Vama nije donelo očekivani mir u SPC. Naprotiv. Posle svega toga dužni smo da povučemo sve naše izjave o povinovanju, jer vidimo da za njih moramo Gospodu da odgovaramo... Zato s pravom tražimo da nam vratite otetu katedru episkopa ra­ ško-prizrenskog, čime i u SPC vraćate kanonski poredak i mir. U protivnom, ovim obznanjujemo da se od sada pa ubuduće oslobađamo osećaja sopstvene krivice zbog ranijih povinovanja, jer smo mi u Crkvi i pred Bogom doživotni arhipastir Eparhije raškoprizrenske. U tom svojstvu, nikakvoj se ubuduće Vašoj nekanonskoj odluci nećemo povinovati, posebno imaju­ ći u vidu da su i sve prethodne donete po diktatu necrkvenih, političkih i neprijateljskih činilaca.’ Tako su Artemije i njegova verna čada krenuli putem koji je nepovratno vodio van Crkve - nekanonske odluke SA Sabora i SA Sinoda su ih pokrenule, podstakle, a van Crkve su ih izvele i dovele njihove strasti.“

Tako je i nastala Raškoprizrenska eparhija u egzilu, na čijem je tronu vladika Artemije, a koja danas ima i tri horepiskopa, oko 150 sve­ štenika i monaha i više od 30 bogoslužbenih mesta, u kojima se iz dana u dan moli sve više vernika. Postavlja se pitanje da li je moguće da do­ đe do pomirenja između SA Sabora SPC i vladike Artemija. Više je nego jasno da je su­ ština problema netrpljenje kanonske nepravde i da eventualnom pomirenju mora da prethodi poništenje svih nekanonskih odluka i jedne i druge strane.

Raskolnici ne zaslužuju pažnju

- Onaj ko pravi raskol u SPC ne zaslužuje nikakvu pažnju - kratko je za „Ekspres“ odgovorio dr Aleksandar Raković iz Instituta za noviju istoriju, na zahtev da prokomentariše postojanje Raško-prizrenske eparhije u egzilu, na čijem se tronu nalazi raščinjeni vladika Artemije.

Uklonjen je jer nije plaćao reket

Teolog i verski analitičar Draško Đenović kaže za „Ekspres“ da je očigledno da je bivši episkop raško-prizrenski Artemije smenjen pa raščinjen zato što je nekome zasmetao.

- Artemije kao učenik Justina Popovića jeste malo krut za neke stvari. To je onaj klasični kaluđer, što bi naš narod rekao metar i žilet, koji se savio pod bremenom monaškog života, ali je uvek gledao šta je važno za Crkvu kao zajednicu vernika. On je taj koji je okupljao narod na Kosovu i Metohiji i obnavljao crkve, koji je radio jevanđeljski posao na Kosovu u vreme kada je Kosovo služilo za političko razračunavanje, a Srbi više služili političarima nego što je njih zaista bilo briga za narod. Sasvim je moguće da na takvoj teritoriji nije odgovarao jedan Artemije, čovek od integriteta, koji je imao ugled u narodu, među monaštvom i sveštenstvom. Imajući u vidu kako je urađeno njegovo razrešenje, imam utisak da je nekome samo bilo bitno da Artemije nestane. Ono gde se taj neko prera- čunao jeste što nije očekivalo da će monasi i sveštenstvo masovno krenuti za Artemijem - objašnjava Đenović.

Zašto protiv Artemija u SPC nije sproveden nijedan sudski postupak?

- Ako se pokrene postupak, čuće se obe strane. Da biste podigli optužnicu, morate imati i dokaze. Vrhu SPC je bilo bitno samo da se Artemije skloni. Ponekad mislim da su se nadali da će ga strefiti infarkt ili šlog i da će ga se tako rešiti prirodnim putem. Međutim, on je i u osmoj deceniji izdržao svu golgotu, i za ovih desetak godina podigao je više od 30 crkava i manastira.

Da li je zaista poseta Džozefa Bajdena Visokim Dečanima bila razlog za smenu Artemija?

- Da se ne lažemo, Bajdena baš briga za Dečane. Mislim da je ta priča o Bajdenu više bila priča za široke narodne mase. Bajden je bio potpredsednik najmoćnije države na svetu, ali nisam siguran da ga je pogodilo to što mu Artemije nije dao blagoslov da poseti Visoke Dečane. Pre bih rekao da je Artemije smenjen zato što nije nekome u Beogradu, ili na nekoj drugoj lokaciji, dao dovoljno para.

Kako to mislite?

- Možda je neko očekivao da će on od raznih donacija odre- đeni procenat dati nekome. Znate kako, to je neoporezovani novac, Crkva je oslobođena PDV-a. Ili se možda Artemije nekome zamerio što eparhijska firma „Rade Neimar“ nije kupovala građevinski materijal baš od određenih osoba. Možda je on sprečavao nekoga da radi neke nečasne radnje. To je sve teško reći, ali način na koji je uklonjen navodi na sumnju. Su- đenje bez procesa, s presudom. Čak su i komunisti dali pravo Draži Mihailoviću da se brani.

Kako ocenjujete izjavu episkopa Atanasija da su artemijevci sektaši?

- Sekta je neko ko se odvojio od nekoga. Prvi sektaši u Novom zavetu su hrišćani, koji su se odvojili od judaista. To što kažemo da je neko sektaš u negativnom smislu, ne mora da znači da je tačno, jer to odvajanje može biti pozitivno. Atanasije Jevtić je sjajan profesor patristike, ali ne mora da znači da je uvek u pravu. On mora da štiti instituciju od koje živi.

Šta će se dešavati s Raško-prizrenskom eparhijom u egzilu?

- Tu postoje dve opcije, ili će s vremenom doći do pokušaja kanonskog prevazilaženja rascepa ili će Artemijeva eparhija sve više jačati i biti neka vrsta alternative zvaničnoj SPC. Ustav Republike Srbije garantuje slobodu veroispovesti i moje je pravo da odem kod sveštenika kod koga ja hoću.

NE PROPUSTITE:

RASKOL KOJI NIKO NE PRIZNAJE

PROPAO PUČ AMFILOHIJA RADOVIĆA

SINOD SPC FALSIFIKOVAO POTPIS PATRIJARHA PAVLA

AMFILOHIJE, ATANASIJE I IRINEJ BULOVIĆ SU IZDALI CRKVU I PRAVOSLAVNU VERU

ŠTA DONOSI PREDLOG NOVOG USTAVA SPC: Novi naziv “Srpska pravoslavna crkva – Pećka partijaršija”, lakši izbor patrijarha i uzdizanje 13 episkopija na nivo mitropolije