EKSPRES U SRPSKOM SALEMU: Kako je ubijena Ševa, prva šumadijska veštica

Sačekaše seoske straže Ševu da naiđe putem od Svračkovice, ustaviše je s detetom i ubiše glogovim kocem i nju i to malo, vele da nije imala više od pet godina...

Piše&Putuje: Mihailo Medenica

Sjurili se planinski brzaci s Rudnika do oboda šume zaseoka Dumača, presekli uske šumske bogaze. Ljudi retko gaze ovim neviđbogom kuće Pavlovića. Sve je ovde za orlove lovina, šta god se miče šumom, jer ljudi „od tog" dana retko gaze ovu prokletu vododerinu, a i kad zakasaju, gledaju da prođu za dana...

- Tu smo, još malo - veli D

ragan Pavlović, jedan od čuvara amaneta iz kuće pravednika. - Malo ko i zna za ovo, a i oni koji znaju, trude se da zaborave. Zapravo, kuće onih koji su učestvovali u svemu, znali čitavu priču, odavno su satrte i zatrte - govori u koraku koji je teško pratiti kroz brzake, preko trupaca i trnovitog granja.

 

Šumom smo izbili uz potok, pa njom do nekošenog brega, opet uz ivicu šume. - Evo ga - proturi kroz dim duvana, pokazujući na kameni beleg u travi i ploču kraj njega.

- Tu su glogovim kocem ubijeni Ševa i njena ćerkica, na pravdi Boga i nepravdi ljudi - skinu kapu, prekrsti se i poče priču zbog koje smo natrapali u podrudničko selo Donja Vrbava, zaseok Dumača. Priču zbog koje je Vrbava vekovima bila „prokleta" i o kojoj se ćutalo, i ćutke odlazilo na ukope njenim vinovnicima, koji su zbog nje kasnije postradali...

- Više niko i ne zna koje se to godine tačno dogodilo, ali jeste negde s kraja 18. ili tek početka 19. veka, baš na ovom mestu. Sačekaše seoske straže Ševu da naiđe putem od Svračkovice, ustaviše je s detetom i ubiše glogovim kocem i nju i to malo, kazivanje veli da nije imala više od pet godina... - slušamo strašno kazivanje o odmazdi neukih nad nesrećnicom koju je zapatio glas veštice i vampirke.

Legenda o Ševi

Jedan od poslednjih, ako ne i poslednji zabeleženi, odnosno upamćeni slučaj u Srbiji. - Ne pitajte za ime, niko joj ne zna, osim da su je zbog lepog glasa prozvali Ševa. Bila je mlada i, kako su govorili, lepa žena, ali uboga, prosjakinja bez igde ičega i ikoga osim tog deteta koje je vukla sa sobom po selima, proseći. Bila je odnekud iz Gruže, ni to više niko ne zna tačno dakle, ali nije ni važno, ovde je skončala pa je otud gde joj je grob - a, grob, kao i njena sudbina, tužan, usmaljen i zaboravljen.

Pred kamenim belegom jedan manji, jedva vidljiv od trave, godina i poricanja koji su ga zgrizli, pod njim kosti deteta koje je dozivalo majku dok i nju nisu kocem zakovali. - Išla je po selima, prosila i zahvaljivala pesmom. Pojavila bi se niotkud i nestala netragom, pa se tako jednog dana, o crvenom slovu, obrela i kod nas u Vrbavi. Kumila je i molila za pomoć, negde bi joj dali šaku hrane, negde ne, ali je svima jednako uzvraćala pesmom, ali...

Misteriozne smrti seoske dece

Ne prođe mnogo, počeše po selu da umiru deca... Jedno, drugo, peto, sedmo, deseto..., dotad zdrava i jedra. Neko se seti Ševe, proneo se glas od kuće do kuće, i u toj muci i patnji brzo joj seoski „sud" i presudi: „Veštica! Ona je kriva za sve! Urokljivim pogledom i veštičjom pesmom proklela je decu da venu i svenu"!

Kazna se znala, oko za oko, izvršioci takođe, muške glave iz kuća koje su ostale bez poroda - kuća Pavlovića nije se odazvala pozivu na linč, naprotiv, pokušavala je da odgovori seljane od jeresi i uzimanja pravde u težačke ruke, zaludu. Bila je seoska litija u Svračkovici, Ševa je s detetom čitav dan pevala pred kućama darodavnih domaćina, pa s prvim mrakom pošla stazom kroz šumu, ka Gornjoj Vrbavi.

Glogov kolac za dva srca

- Prekoračila je potok i prenela već umorno i usnulo dete preko njega, kad su iz čeke poiskakali seljani, oborili ih na zemlju i dovukli do ovog mesta. Zapomagala je, moleći da barem poštede dete, a dete je vriskom zvalo majku da je otrgne iz stiska dželata koji su joj držali ruke i noge... - legenda veli da se šumom proneo takav vrisak da se čuo do najdaljih kuća. I onih koje su bile protiv bezumnog čina, ali iz straha nisu ništa činile da ga osujete.

Zatvorili su prozore, moleći se da vriska što pre umine, i da više niko nikad ne pomene Ševu, niti zađe tamo gde je jama u koju je bačena bez opela i belega.

-Znam ko je zamahnuo kocem i probo dva nevina srca, ali vam neću reći ime, razumite. Majku, pa dete, spalivši potom kolac, a njihova tela pokopavši u golu rupu, kako već „vešticama" sleduje - međutim, ono što je potom zadesilo selo, strašnije je i od bezumlja kojim su nesrećnici učinili to što su učinili.

Smrt je nastavila da hara selom, silovitije nego ikad ranije. Umiralo se bez reda i onog poretka po kojem deca treba da sahranjuju roditelje... Polako su se zatirale kuće onih koji su učestvovali u ubistvu Ševe i njene ćerkice. Deca bi se rađala, pa ubrzo umirala, a ako bi koje i preteklo, nije zadugo. Skoro jedan za drugim poumirali su svi iz zasede, pa je selo češće bilo na groblju negoli kućnim slavama. Opustela su im ognjišta, a kuće zatravile, toliko da im se danas ne mogu videti ni temelji.

-Gde su bile, znamo samo mi koji smo ovde rođeni i čuli strašnu priču o kojoj se tek poluglasom govorilo, a i to samo kad se nekom omakne..., vraćamo se na ono što je dom Pavlovića odredilo za pravednike i učinilo čuvarima sećanja na žrtve straha i očaja.

- Još je moj pradeda postavio ova kamena obeležja nad njihovim grobovima, i zakleo svoju decu da ih nikad ne zaborave. Deda je amanet preneo na oca, a otac meni, zaklevši me da i kada budem delio imanje na sinove, ovaj deo ne dodelim nikome, već da ostane na staranje svim Pavlovićima da o Zadušnice i ovde upale sveće kao i svojim najbližima na seoskom groblju. Tako i činim! Što pred roditeljev spomenik odnesem, donesem i ovde. Sveće gore za ove nesrećne duše, koliko i za moje pretke. Nameravam da uredim i učinim ovo grobom dostojnim hrišćanskih duša koje nevine postradaše - savi se ljudina da poljubi nemog kamenog stražara nad humkama majke i kćeri. Orlovi još krstare nad krošnjama, posle svega, čini se, ne vrebajući plen, koliko čuvajući ovu stopu mučeničke grobne zemlje.

Legenda veli i da se o hladnim sutonima iz šume čuje jezivi vrisak majke koja doziva ime deteta, i dečji ropac dok pokušava ručicom da dograbi majčine skute... Dragan ćuti, o tome ni reč da progovori. Podiže palu voštanicu i prislanja na obožen kamen. Čuvar amaneta pravedničke kuće Pavlovića, i možda neke tajne više, koju će samo sinovima preneti. Za neznance je i ovo bilo dovoljno. Priča o prokletstvu sela i ovako nikada nije trebalo da izađe van njegovih međaša... Otuda gde orlovi čuvaju Ševu. Nad jedinim mestom gde im nije plen.

RUŽA I KRST NA CRNOM MERMERU

Pod kamenom je spomen- ploča koju je uz blagoslov Dragana Pavlovića pre šest godina postavio čovek iz sela nedaleko odavde. Nije mu rekao zašto to čini, nije ga Dragan ni pitao, niti je bilo potrebe za tim. Na crnom mermeru ruža i krst, a pod njim nekoliko preteških rečenica, kao lelek najbližeg: “Ovde je na svirep način ubijena žena po imenu Ševa i njena petogidšnja ćerka. Pod glogovim kocem skončaše poslednji dan kao dokaz velike zablude tadašnjeg vremena”!