REPORTAŽA, LISABON: Grad bez štikli, minića i silikona, u kome Beograđani odmore oči, a Bosanci dobiju šansu

REPORTAŽA, LISABON: Grad bez štikli, minića i silikona, u kome Beograđani odmore oči, a Bosanci dobiju šansu

Toplina i osmesi. U Lisabonu poželite da budete bolji nego što jeste


Zaboravite miniće, dekoltee, drečave boje, a kad spazite takvog nekog, sa 90% verovatnoćom možete da se kladite da je – stranac! Šminka je za ovdašnje cure suvišan detalj, a ako se negde i sretnete sa iscrtanim očima i usnama, onda je to diskretno i zatajno.

“Fado” i “obrigado” su prve dve reči koje naučite na portugalskom. I fakat, ovde u Lisabonu nekako sve stane u muziku i osmehe. Ne one španske, napadne i predvidive, već prave portugalske, isprva suzdržane, blage, ko ptica na grani dok ne prhne put visina.

Grad iz koga je Vasko de Gama 1497. zaplovio u nadi da će otkriti novi Put za Indiju danas otkrivaju turisti, kojih ima iz svih krajeva kugle zemaljske, od fanatičnih Japanaca naoružanim kartama i fotoaparatima, preko britanskih “bear drinkersa” & “hell raisersa” između 20-40 leta, koji ovde dolaze na ludi vikend-provod, pa do američkih penzosa sa štapovima i kačketima, koji se kreću u grupama ko marinci i ne skreću mnogo sa nacrtane staze.

Zamislite Beograd da je ceo crno-beo, od Vidikovca pa sve tamo do Mirijeva, pokriven sitnim kockama u te dve boje “grobarske”, kombinovane u više mozaika i šara – svaki deo grada ima svoju, prepoznatljivu. E, to vam je, rođaci, Lisabon. Ili Lišboa, kako ga speluju domoroci.

Grad u kome je umrla estetska hirurgija

portugal

Na strminama Alfame, tragom čuvene linije 28

Dok hodate tim kockama, koje se u talasima, sa sedam brda na kojima leži grad, slivaju prema reci Težo u podnožju, nema zapinjanja i psovanja, jer one imaju dušu za svačiju nogu, stopala se prosto lepe za njih, i vi plovite u susret…hm, videćete čemu.

Da li zbog tog arhitektonskog detalja ili nečeg trećeg, tek žene u Lisabonu ne nose štikle. Bar ja ne videh takvu. Lake ko antilope, skakuću u espadrilama ili nekim baletankama domaće i kineske proizvodnje, a stajling zaokružuju letnjim haljinama i lanenim pantalonama, koje ne otkrivaju ništa, a govore svašta.

Kad se već dotakoh mode…ono što ćete primetiti još na aerodromu jeste da je prestonica manje od dve države na Pirinejskom poluostrvu operisana od robnih marki i napadnih odevnih kombinacija. Mislim, ima toga u radnjama, ali ne i na ulici. Zaboravite miniće, dekoltee, drečave boje, a kad spazite takvog nekog, sa 90% verovatnoćom možete da se kladite da je – stranac! Šminka je za ovdašnje cure bezmalo suvišan detalj, a ako se negde i sretnete sa nacrtanim očima i usnama, onda je to diskretno i zatajno.

PROČITAJTE JOŠ: 
INTERVJU, PETAR BOŽOVIĆ: Dići ću treći srpski ustanak, potopiću njih umesto Gračanice
TESTAMENT ALEKSE ŠANTIĆA: Srpski patriota koji je voleo Hrvaticu, a katolike i muslimane smatrao za braću

I ne samo to, ovde nećete videti nijedno čudo estetske hirurgije, bar ne javno, na izvolte. Ni traga silikonskim sisama, usnama od kolagena, nada! Ukratko, odmor za oči.

Da se razumemo, balkanski sam bizgov kao i muški deo Vas koji ovo čitate, daleko od toga da mi smeta kad vidim žensko sa svim onim čime ga Bog obdari, ali moram priznati da mi je ova portugalska promena veoma prijala. Nije sve u mesu, ima nešto i u pakovanju.

Srbima s ljubavlju i saučešćem

Grad opuštencije: Urednik Ekspres.net u druženju sa bronzanim lokalcima

Grad opuštencije: Urednik Ekspres.net u druženju sa bronzanim lokalcima

Gostoprimstvo je, znamo svi, srpski specijalitet, ali ovi nas Južnjaci opasno ugrožavaju. U Lisabonu Vam se, recimo, može zdesiti da zalutate na strmom stepeništu, onom koje iz Alfame vodi ka zidinama Kastela Sveti Horhe (ovaj njihov ne ubija aždahu) i završite na – svadbenoj žurci! Portugalci nemaju instituciju “momačke” i “devojačke” večeri, već nedelju dana pred svadbu naprave parti negde na otvorenom, dođu gosti sa mladine i mladoženjine strane (ja se provukao kao konobarov intimus), peva se i pleše, jedu se masline i sardele, piju crno vino i muškatel (vinski liker nalik našem bermetu). Fiesta!

Marija, koja je završila arhitekturu, obraća mi se kao da izjavljuje saučešće, brižno i milo. U Beogradu je bila 2000.godine, dok je još vidao rane od bombardovanja, pa joj je ta slika i dalje u glavi. Kad je pitam šta je najveća sreća portugalska, ko iz topa će:

Zato što nismo imali rat! Salazar je bio diktator, narod ovde je živeo bedno, decenijama, ali nije ginuo, Portugal je ostao neutralan u Drugom svetskom ratu. I to je najbolja stvar po kojoj ćemo pamtiti diktaturu. Salazar jeste bio fašista, ali nije bio lud, i hvala mu na tome. Verovatno smo zato bili i ostali tako opušteni. Ali Vi u Srbiji ste preživeli strašne stvari, ja sam bila pa znam, ali ljudi ovde to ne mogu da shvate, sažaljeva ona i dalje dok ja pokušavam da objasnim kako se može ginuti i u miru.

Fado, seta kao takva

Fado za 4 osobe, 40 evra: Ali osećaj tuge uživo - neprocenjivo!

Fado za 3 osobe, 30 evra: Ali osećaj tuge uživo – neprocenjivo!

“Od danas biću pažljiviji,
da živim svaki momenat
u svakom ćošku
Jer jedino se vidim
u tvom zadovoljstvu
Jer gorčinu i čežnju
razume onaj ko je živi
Al život za mene je večan,
dok osećaj za tobom ne zamre…”

Fado, ah, fado. Kako ga opisati? To vam je, npr, kao kad patite što Vas je devojka ostavila, pa kada Vam se ona konačno vrati u naručje a Vi je lepo sednete za sto pa joj ispovedite kako je teško i zajebano bilo bez nje. Znači, imate sve, i jare i pare, ali opet ste nekako u daunu, jerbo…takav je život. Zvuči komplikovano?! Oke, onda nađite Marizu na youtube, kupite neko portugalsko vino i – ožeži!

Kako se spušta noć tako se bulumenta turista polako spušta niz strme ulice Alfame (sećate li se grupe “Madre deuš” i Vendersovog filma “Lisabonska priča”?), prestoničkog kvarta u kome se nalaze najpoznatiji fado klubovi. U malim drvenim stolicama mesta je malo, a guzica uvek u višku. Preko veze upadamo u najbolji, “Clube de Fado”, čiji je vlasnik čuveni portugalski fadista, gitarista, koji vodi krčmu i ujedno zabavlja goste.

Fado za 4 osobe, 40 evra: Portugalci cene svoje vrednosti

Portugalci cene svoje vrednosti

Kad muzika krene, utihne klepet escajga, čak i gladni Nemci za stolom prekoputa ostavljaju brancina da se ladi, a mesto zuba rastu im uši. Drogirao sam se svojevremeno nekim izlizanim diskom Amalije Rodrigez, portugalske nacionalne heroine, slušao Terezu Salgeiroš i nešto manje Marizu, ali osećaj kada to čujete uživo je nešto sasvim drugačije. Treba na to navići, i stomak i uho. Prvi šok od visokih dramatičnih tonova vremenom prolazi, a vi ostajete zapitani da li je i ova setna i melanholična muzika nastala pod utiskom vladavine istog onog Salazara, kod koga se, istina, nije ginulo, ali se umiralo na činove, po notnim partiturama.

Kad smo se malo dozvali sebi i istreznili, više pijani od fada nego slatkog vina, stigao je i račun. Fado za 3 osobe=30 evra. Nema šta, Portugalci znaju da cene svoje vrednosti. Skidam kapu, rispekt!

El-ema, bonda, hašiša, kokaina…!

Lisabon je grad u kome marihuana miriše na svakom ćošku, a na ulicama više ljudi prodaje drogu nego suvenire. Nakon što je vlada dekriminilizovala korišćenje svih opijata za lične potrebe, grad je oborio stopu kriminala, a turizam je procvetao.

portugal

Iz Lisabona sa ljubavlju

I tako, dok šetkate ulicama Bairo Alta, dileri, koji nepogrešivo nišane strance u noći, zuje za vama, kao ono nekad ciganke u podzemnom na Zelenjaku, samo što umesto “bonda, gospodžo, el-ema…” šapatom odjekuje: “marihuana, haššišš, kokainnn…!” Ako ste rasta sledbenik, ili prosto volite da se opustite na taj način, nemate nijedan razlog da to ne uradite. Najgore što može da Vam se desi jeste da Vam umesto trave uvale neke začine, mleveni korijander ili mirođiju. Ali, imate noseve, pa snifajte…

Ono što Lisabon odvaja od svih drugih evropskih gradova koje sam okadio je taj neki neobični “happy hour”, iliti siesta, koja ne pada u vreme ručka(kao kod Španaca) već počinje tu negde oko 17h, po isteku radnog vremena. Tada mladi i oni koje se tako osećaju, na povratku kujći svraćaju do lokalnih kafića ili još češće, običnih dragstora, pazare omiljeni im napitak i onako s nogu cirkaju, glasno pričaju i smeju se.

Ovaj običaj ima i svoju reprizu, negde oko tri ujutro, u već pomenutoj četvrti Bairo Alto. I niko, baš niko, ne sedi unutra, svi čekićaju na vazduhu, koji se guši u isparenjima alkohola i kanabisa.

Najgori bakalar i najbolji lik

“Bakalau o braz” – zapamtite to ime. I nikad ga ne naručujte, da Vas guja ne ujede. U Lisabonu bakalara spremaju na milion načina, a ovo je definitivno najgori koji sam probao. Usoljena dimljena riba u fronclama pomešana sa jajima, lukom i krompirom, takođe ufronclanim, kad se malčice oladi, dobija ukus zagorele kajgane sa lukom. Ako preferirate ribu, tražite da vam je spreme celu ili u komadu, sa mešavinom začina, ili u nekoj njihovoj varijanti brodeta, ovo gorespomenuto je neka varijanta sirotinjskog jela koje treba izbegavati.

PROČITAJTE JOŠ: 
MALO POZNATI KNEZ MIHAILO: Kojoj ženi je srpski vladar napisao pesmu “Što se bore misli moje”?
EKSKLUZIVNI INTERVJU, RENE BITORAJAC: Kako sam preživeo medijski linč u Hrvatskoj

Ali, život je takav, negde uzima, a negde daje. Da ne bi tog rđavog bakalara, ja ne bih sreo Žozea, pozamašnog vlasnika prčvarnice na ćošku, negde u lavirintu uskih uličica Chiada. Bivši gastarbajter vratio se iz Nemačke u rodni kraj, sa nešto ušteđevine otvorio lokal, i – uživa!

Fabrika kolača: Nekad manastirska menza, danas pekara u kojoj prave najbolje

Fabrika kolača: U bivšoj manastirskoj menzi danas prave najbolje “pastel de nata”

– Mogao sam još da ostanem tamo, bio sam popularan kod devojaka (hvata se za stomak i smeška)imao sam dobar posao, platu, ali šta će mi to… I Ronaldo ima više para, ali ja se nikad ne bih menjao s njim. Jedan je život, a ovo je moj grad, rođen sam tu, u kući iza ćoška, i hoću ovde da umrem, kao da čujem Neleta Karajlića dok peva “Fikretu”.

Kad već načeh ovu priču oko klope, da ne ostanem na glavnom jelu, već da završim sa dezertom. A tu ni slučajno nemojte da preskočite pastel de nata. Pecivo punjeno smesom od vanile, zapečeno u rerni, posuto šećerom u prahu i cimetom je nezaobilazan specijalitet. Prave ih u celom Lisabonu, ali se na par mesta može naći onaj zaista vrhunski. Naravno, važno je da ih jedete dok su sveži, topli, ne vrući.

Bosanske glave u lisabonskom loncu

Lišboa je grad koji Vas prosto tera da činite dobra dela, budete bolji nego što jeste, okajete neke grehe davno počinjene. I da usput ispadnete glupi u društvu, poput mene, koji sam pokušao da jednom slepom čoveku koji je sedeo na klupi kraj mene skinem sa ranca etiketu, veoma nalik onoj koju Vam zalepe pri čekiranju na aerodromu, ne kapirajući da je na ovoj njegova adresa i telefon (?!?) Eto, i to se dešava kad se bosanska glava upari na lisabonskom suncu.

portugal

I za Bosance ima mesta: “100 Maneiras”

Da bosanski, malo pomereni mozgovi, ipak dobro prolaze u Portugalu svedoči i slučaj Ljubomira Stanišića, izbeglice iz Sarajeva, koji je postao prva zvezda lokalne gastronomske scene, a na večeru u njegovom restoranu “100 Maneiras”(ima ih ukupno četiri) čeka se i rezerviše po 15 dana unapred. Ali, nije svako Ljubomir.

Ako ste baš fensi i imate para, možete iznajmiti dvosed kabriolet na električni pogon, pa prozujati gradom ne derući đonove. Ako mene pitate, noge su ipak nezamenjivo prevozno sredstvo kad je razgledanje Lisabona u pitanju, jer ukoče kad im se oće, komanduju im oči, a ne semafori… A može da Vam se desi da tako nabasate i na Francuskinju iz Normandije koja ne zna slovo engleskog i kojoj treba vodič. Razumete me, uvek je bolje biti na svojim nogama, pogotovo ovde :)

Na dokovima Vaska de Game

Malo dalje od grada, na okeanu, leži Keškeiš, nekada malo ribarsko selo, a sada lisabonsko Dedinje na moru. Prepune plaže na kojima svoje mesto pod suncem traže crna, bela, braon tela, tiskaju se mahom u plićaku, jer zbog atlantske struje nije preporučljivo plivati daleko, na pučinu. Restorani, od onih turističkih “give&go” pa do luksuznih, smeštenih u vilama odakle pogled puca na beskraj plavetni. Isti onaj koji je dole, iz pristaništa, durbinom gledao Vasko de Gama, onog jutra kada je sa lađama krenuo u nadi da će baš on pronaći put do Indije, u vreme kada su kopneni putevi zbog arapskih bandi postali neizdrživi i neisplativi za evropske trgovce.

Na dokovima Keškeiša, sa ribarima i mrežama

Na dokovima Keškeiša, sa ribarima i mrežama

Baš na tom doku, na kojem su mornari istovarali prve tovare bibera i cimeta, prozborih po koju za Žezusom (Isusom, po naški), lokalnim ribarom. Kaže mi, na skromnom engleskom, da je ribarenje u krizi, i da su mere EU neizdržive za one koji žive od mora.

– Kompaniz tuk evriting, ol mani, Žezus finiš!, jada se on, uz karakterističan rez palcem ispod grla. Kapiram, zemljače, nisi jedini koji se tako oseća.

U daljini se pruža pogled na preko 17 kilometara dugačak most koga su krstili imenom slavnog moreplovca, a koji izdaleka stvara iluziju kako u jednom trenutku uranja u vodu, pa se onda diže iz talasa i spaja dve obale, sekući ušće reke Težo u okean.

Zemlja koju je izgradila EU

Portugalci nisu bogata nacija, daleko su od toga (prosečna plata 900 evra, jedna od najnižih u EU), ali im je Bog dao more, sunce i perfektnu klimu, pa ćete retko čuti od njih da se žale i kukaju na svoj status. Oni su jedna od zemalja i naroda koji zaista mogu da kažu kako im je ulazak u Uniju dramatično popravio standard.

Tone u more: Most Vasko de Gama, dugačak preko 17 km, ponos Portugala

Tone u more: Most “Vasko de Gama”, dugačak preko 17 km, ponos Portugala

Naime, do pristupanja Evropskoj ekonomskoj zajednici (tako se to zvalo 1986.godine, kada su dve susedne zemlje, Španija i Portugal, opterećene traumama fašističkih režima, ušle u društvo država koje se tada i moglo nazvati probranim) Portugal nije imao ni jedan kilometar autoputa, nacija je živela od primitivne  zemljoradnje, ribolova i pomorstva, a veliki deo stanovništva je bio nepismen. Iz fondova EEZ finansirani se prvo infrastrukturni projekti, pa Portugalci dobijaju kilometre autoputeva, luke, stambene blokove, mostove… 

Žizus iz Rija, triput veći ali lažnjak!

U ovom gradu se nalazi i replika onog Žizusa iz Rio de Ženeira, sa brda Korkovado, statueta triput veća od one brazilske, ali ipak – plagijat! Ako se ložite na te monumentalne fotke, kojima se posle kurčite na fejsbuk, vi izvolte, ali će vas put, razgledanje i povratak koštati izgubljenog dana, a nećete videti ništa što već niste na razglednicama. Dakle, ne preporučujem, naročito ako vam aranžman traje 4 dana, kao što je meni.

Žoze Saramago za sladokusce: Nije lokalac, ali dobro dođe za turizam

Saramago za sladokusce: Nije lokalac, ali dobro dođe za turizam

Za Vas koji, poput moje malenkosti, volite Žozea Saramaga, na obali, baš tu ispod Alfame, smeštena je njegova kuća-muzej. Čuveni pisac, inače, nije rođeni Lisabončanin, ali ko kaže da ne može da se iskoristiti u svrhu obogaćivanja turističke ponude(?!)

Nuno je ugostitelj, a di-džejisanjem se bavi iz hobija. Dok elektronski zvuk odzvanja na krovu jednog noćnog kluba u četvrti Santos, Nuno obrće ploče, namešta sluške i šmeka preplanule curice koje se uvijaju ispred bine. Inače je partner našeg zemljaka Ljube i kaže mi da je puno slušao o Srbiji, o zlatiborskom siru i kajmaku, i da mora doći to da isproba. Dogovaramo jul kao termin. Baca kosku i nastavlja da rimuje semplove.

Eto, dođosmo do kraja. Smorih Vas sa Lisabonom, al ne žalim. A nećete ni vi, ako krenete mojim stopama. Svaki putnik na svom putu nađe nekakav Rt dobre nade, čkiljavi svetionik na uzburkanom moru, koji ga, kao što je našeg druga Vaska (de Gamu) onomad, osnaži i okuraži da krene dalje, da luta i traži, sve dok ne shvati da je svako putovanje zapravo krstarenje spostvenom dušom, u potrazi za nekakvim smislom.

Tako sam i ja ovaj put, sasvim slučajno i bez preporuka, pronašao Lisabon, prvi grad posle Njujorka u kome sam poželeo da skrasim kosti i u kome me nostalgija za Beogradom, bar mi se tako čini, ne bi toliko tresla. Obrigado, Lišboa, vidimo se soon!

PROČITAJTE JOŠ:
KAKO JE UĆUTKAN DUŠKO RADOVIĆ: Rečenica koja je došla glave najvećoj legendi Beograda

EKSPRES NA OPROŠTAJU OZIJA OZBORNA I BLEK SABAT: Njihov đavo je ipak bio dobar lik, Kardašijane ćemo im oprostiti

PORODIČNO BLAGO ĐOKOVIĆA: Na putu do vrha Novakova porodica preživela pakao, zelenaši stavljali nož pod grlo ocu Srđanu} else {

8 komentara

Dodajte Vaš komentar
  1. 2
    Sting

    Bejah i ja tamo…2x… 1om 7 dana pa Porto Algarve i svasta nesto pa u povratku jos 3 dana. Sveukupno mi je tada mlado tijelo je provelo mesec dana u Portugalu… i opet bih jer je VRH… e da… Sintra… grad kraljeva mmmmm

  2. 3
    Milan

    Potpisujem sve receno.. Obisao sve navedeno i jos pomalo, kupanjac na Costa da Kaparica, Kaskais, Sintra, itd.. Jedina drzava i grad gde bih mogao da zivim bez nostalgije. Portugal zakon!

  3. 4
    Vladan

    Divni ljudi, divan grad. Bio tamo pre dve godine na finalu L.S. Lisabon vas razoruza svojom opustenoscu, ljudima koji se ponasaju prema vama kao da ste rodjaci, karakteristicnom arhitekturom. Preporucujem!

  4. 5
    Jovana

    Bila na bracnom putovanju. Ima dusu, cak i nazovi fancy delovi grada. Proveli smo 8 dana, smešteni u Alfami, posetili Kaskais, Sirtu, Estrila-u, itd. Topla preporuka, samo smeštaj i avion rezervisite makar mesec dana unapred i ispadne veoma povoljno.

+ Ostavite komentar