ČAROBNJAK FILMSKE MUZIKE: Nino Rota – melodije koje govore više od slika i reči…

ČAROBNJAK FILMSKE MUZIKE: Nino Rota – melodije koje govore više od slika i reči…


Istorija će pokazati da nijedan evropski ili američki filmski kompozitor nije imao hrabrosti da piše muziku na način na koji je to činio Đovani Nino Rota (1911. – 1979.)

Iako je celoga života komponovao klasičnu muziku, od opera i baleta, preko dela za orkestre i horove, ali i pozorišne muzike, Rota će ostati najupmaćeniji po svojim filmskim partiturama,

Sarađivao je sa eminentnim rediteljima: Albertom Lattuadom, Francom Zeffirellijem, Renatom Castellanijem, Luchinom Viscontijem, Francisom Fordom Coppolom, Renéom Clémentom, Edwardom Dmytrikom, Eduardom de Filippom… Ipak, najveći prijatelj među režiserima bio mu je Federiko Felini.

“Najdragocjeniji saradnik kojeg sam ikada imao, to mogu reći bez ikakvog oklevanja, bio je Nino Rota. Između nas je odmah zavladao kompletan i potpun sklad … Imao je geometrijsku imaginaciju, muzički pristup dostojan nebeskih sfera. On zato nije ni imao potrebu da vidi kadrove iz mojih filmova. Kada sam ga pitao o melodijama koje je imao na umu, jasno sam shvatio da se uopšte ne bavi slikama. Njegov svet je bio unutrašnji i stvarnost nije imala načina da uđe u nju”, izjavio je svojevremeno Felini.

Početak suradnje Rote s Felinijem obeležio je film “Beli šeik” (Lo sceicco biano).

Njegovi filmovi, poput “La strada” (1954.), “Le notti di Cabiria” (1957.), “La Dolce vita” (1960.), “Otto e mezzo” (1963.), “Amarcorda” (1973.) i drugih, podstakli su kompozitorovu maštu.

Felini je, kako je objasnio u svojoj knjizi “Kako napraviti film”, od čitavog posla koji prati nastajanje filmskog dela, najviše je voleo deo kada se u čitavu priču uplete muzika. I to ona koja govori više i od slike i od reči, koju je mogao da stvori samo Rota.

“Ima jedna faza u radu koju najviše volim. To je svečanost, nastajanje i snimanje muzike. Nino Rota! Sa Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući da tačno odredi neki motiv, pa pročisti muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim. Međutim, van posla, ne volim da slušam muziku. Ona me uslovljava. Uznemirava. Poseduje. Ja se branim odbijajući je, kao lopov kada beži od zgodnih prilika za krađu. Ne znam, možda je to jedna od posledica katoličanstva, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom, jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz koje si iskjlučen. Prognan. Muzika je okrutna, ispunjava nostalgijom i tugom, a kada prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna i da te boli. Ali eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli i to me nekakao teši”.

Međutim, rad sa Felinijem nije bio Rotin prvi susret sa filmskom muzikom, budući da je do 1952. napisao već šezdesetak filmskih partitura, stekao veliko iskustvo u saradnji sa različitim rediteljima i radom na različitim projektima. Do tada je već dobio i nagrade italijanskih filmskih kritičara Nastri d’Argento za muziku u filmovima “War and Peace” (King Vidor, 1965.), “White Nights” (Luchino Visconti, 1957.), “Romeo and Juliet” (Franco Zeffirelli, 1968.) i “Prova d’orchestra” (Federico Fellini, 1978.).

 

Često se služio tehnikom lajtmotiva i tu je tehniku duboko razradio. Poput mnogih drugih kompozitora i Rota je iste teme koristio u različitim delima, pa se u ‘Fortunelli’ pojavljuju tri motiva od kojih će dva ponovno upotrebiti u “La Dolce vita” i u “The Godfather”.

 

Muzika za Coopolinog “Kuma” (Rota je doživio samo prva dva iz 1972. i 1974., no Coppola je u trećem “Kumu” iz 1990. upotrijebio Rotinu ranije skladanu glazbu kako bi zvučno zaokružio filmski serijal) pripada skupu dela iz čije su teme zaživjele i van filmova. Svakako poseban je i način an koji je melodija “Speak Softly Love” upotrebljena u priči o životu nekoliko generacija mafijaške porodice…

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar