Greh predaka i njihovi duhovi

Alek Braun nije našao najtačnije reči kojima bi preveo naziv knjige Bore Stankovića „Nečista krv“. Ili se bar njemu činilo da ljudi u nekom drugom svetu to neće najbolje razumeti. Knjiga je 1932. na engleskom objavljena s naslovom Sophka, a originalni naslov smatran je nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački jezik 1934. Na veliko platno, 109 godina nakon što je knjiga objavljena, stiže film koji nosi rediteljski potpis Milutina Petrovića, "Nečista krv – greh predaka".

Čekajući premijeru filma „Nečista krv – greh predaka“, i priča o scenariju za film postala je jedna filmska priča. Zašto ste insistirali baš na njemu?

"Taj scenario sam pronašao zato što me je zanimalo šta je Voja Nanović napisao. To je nekako ostalo zagubljeno, a Miša Radivojević nam je rekao da je on scenario čitao davno i da je genijalan, pa me je prosto radoznalost terala da vidim šta je tu istina. Pomalo sam sumnjao da Miša malo preteruje, on voli da zamasti priče i uopšte Miša mnogo lepo priča. Kad, međutim, scenario zaista genijalan. Inače obožavam istoriju filma, u stvari i istoriju umetnosti i samu istoriju, a Nanović je tu jako zanimljiv i kao pionir kinematografije i kao umetnik, a takođe kao istorijska ličnost. Kada se kao nekim čudom scenario ponovo pojavio i kada smo ga pročitali, niko više nije imao nikakve dileme o tome da treba insistirati na realizaciji te priče."

Poslednji intervju Minje Subote za "Ekspres": To je prevara

Intervju

Intervju

U fokusu 13.07.2021. 07:00

Poslednji intervju Minje Subote za "Ekspres": To je prevara

"Ne treba tražiti nove razloge za podjele"

INTERVJU Ema Bregović

INTERVJU Ema Bregović

Scena 08.07.2021. 10:24

"Ne treba tražiti nove razloge za podjele"

Mnogi smatraju da je upravo film Vojislava Voje Nanovića „Tri koraka u prazno“ najava „crnog talasa“ u našoj kinematografiji. Gde počinje i gde se zapravo završava taj „crni talas“ ili još traje, samo ga više ne prepoznajemo?

"Uh, to je duga priča i nisam siguran da je ovo prilika da o tome pričamo, ali svakako to je veoma važna tema. Na neki način o tome sam i snimio dokumentarni film ’Cenzura nekad i sad’ za Al Džaziru. U životu sam imao tu privilegiju da se družim i razgovaram i sa Makavejevom i Brankom Vučićevićem i Žilnikom, Jocom Jovanovićem, Jocom Živanovićem, Lazom Stojanovićem, Dragoslavom Lazićem... Žika Pavlović mi je predavao scenario na akademiji.

I, naravno, mnogo sam o tome razmišljao. Ukratko, mogu da kažem dve-tri stvari. Prvo, ideološki i estetski, priča o ’crnom talasu’ – to je sukob na levi- ci. Neslaganje među marksistima u tumačenju moderne umetnosti. Veoma duboko i veoma intelektualno neslaga- nje. Nezamislivo za današnje pojmove rasprava o umetnosti.

Taj sukob uprljan je raznim budaletinama iz komunističke birokratije, onima koji su bili zaduženi za kulturu, ali i „ukrašen“ autoritetima kao što su Oto Bihalji Merin, Dušan Matić ili Antonije Isaković. Kako to obično biva, malo je sve i pogurano sa raznih strana od službi koje vode geopolitičku bor- bu za teritorije i ljudske duše. Međutim, artefakti te gungule obeleženi su genijima autora koji su zaista napravili nekoliko remek-dela i mnogo izuzetnih filmova. Duboko ih obožavam i smatram ’ravnoapostolnim’ sa Godarom ili Piterom Votkinsom ili Hendriksom i Morisonom. S druge strane, ne verujem u tu legendu o disidentima. Stalno govorim studentima – niko ko je snimao dugometražne igrane filmove nije bio disident. Voja Nanović je bio na neki način žrtva onih koji su postali doajeni ’crnog talasa’, a ja obožavam njega isto kao i Maka ili obojicu Jovana. Ali kažem vam, to je jedna važna, ali duga priča, možda to da ostavimo za nekad kasnije."

Koliko je srpski film moćan ili nemoćan poslednjih desetak godina? Šta je prevagnulo – kvalitet ili podilaženje ukusu publike?

"Znate šta, ja zaista nisam ni pozvan ni vlastan da pričam o srpskom filmu. Nit me ko o tome pitao, nit sam učestvovao u taktičkom ili strateškom građenju njegove moći ili nemoći.

Tu sam ja u poziciji autsajdera. Nisam bio ni u jednoj komisiji, ni u jednom upravnom odboru koji se time bavi na institucionalnom nivou. A stvarno ne bih da budem ko oni ’dobrovoljci’ po jutarnjim programima koji imaju mišljenje o svemu i svačemu. Ima ko se brine o moći srpskog filma, a to nisam ja.

Ono što sam ja radio jeste da sam baveći se svojim poslom živeo i usput uspevao da nekako, a uglavnom nekim sporednim kanalima, napravim neke filmove. Ti filmovi deo su savremene srpske filmske baštine, ali sve što sam imao rekao sam filmskim jezikom. Tu se može pročitati sve što mislim, ali nije pristojno da sad nešto ja tumačim sopstvene filmove. Naravno da mnogo i sa bolom razmišljam i o moći filma i o ukusu publike, ali to je pre sve- ga jedan planetarni proces, nešto kao globalno otopljavanje. S druge strane, tu ima puno elemenata srpske kulturne politike, ali o tome neka vam pri- čaju ministri kulture i predsednici upravnih odbora, a ne neki ’radnik na terenu’, što je moja pozicija."

Zašto su istorija i ratni odjeci i dalje dominantne teme? Ko su žrtve, a ko heroji naših filmova?

"Znate šta, to što zovu umetnost, to je jedno mesto koje je idealno za sve moguće mangupe, prevarante i lezileboviće da se tu uvale. Zatim, čak i kad je neko istinski i pravu u svom poslu, opet je to sam po sebi posao za one koje ja zovem – tamburaši. Koliko god se pravili važni, ipak mi svi sviramo onako kako gazda kaže i kako publika voli. Od kada postoji ta stvar koju zovu s velikim U, a na starom srpskom se to lepo zvalo veština, veštaštvo, tu se stvari odigravaju tako što Mikelanđelo radi grobnicu Medičijima, a ’Kleš’ potpiše ugovor za CBS. Dakle, to je jedan jako komplikovan algoritam u kome se neke stvari dešavaju u skladu sa tekućim pravilima civilizacije, a samo neke od tih stvari ostaju velike, kao nekim čudom, van vidljivih pravila. Mene zanima samo to čudo, ta tajna ’kula pesama’ i moram da pazim da ne uznemirim duhove koji me povremeno tamo puštaju da uđem.

Zato moram da vodim računa šta pričam. Zbog duhova,  a ne zato što sam kukavica ili zato što nemam mišljenja koja se brbljaju u političkim TV emisijama. E sad, teme filmova, antagonisti i protagonisti, to su elementi veštine kojom se bavimo svi mi koji pričamo priče u nekom od tih jezika – filmu, pozorištu, književnosti... Svako od nas ’tamburaša’ to radi kako zna i ume. Daje najbolje od sebe. Dosta retko, samo ponekad taj tamburaš je Hendriks ili Koja, Mak ili Joca Jovanović... Ali na kraju sve je baš onako kako treba da bude.

Važno je da se snimaju filmovi koji, koliko mogu, utiču na to da ne bude ratova i žrtava, a ne obrnuto."

Šta je naš greh predaka kada govorimo o kulturi u Srbiji?

„Greh je koncept koji današnji ljudi vole da ne vole. To jest, moderno je, ili što bi rekli savremeno, ili ’naučno’, da se greh izbacuje iz sistema kojim mislimo o sebi i svetu. Kao – koncept greha su izmislili neki glupi ljudi, a mi pametni se rukovodimo eksperimentima, istraživanjima i dokazima, koji se onda svode na rejtinge, broj klikova i šerovanja. Greh je ’apsolit’ kao stari operativni sistem na kompjuteru. E pa ja ne mislim da su nekada ljudi bili gluplji nego sada. U stvari siguran sam da je upravo obrnuto.

Bilo bi dobro da o grehu jednog od dvanaest apostola Jude Iskariotskog misle današnje vladike, o držanju fariseja pred Pilatom, današnji sinodi. O tome što je Platon imao robove, današnji filozofi, o tome da je Dostojevski upotrebljavao reč ćifut ili Mark Tven reč niger – današnji pisci. Na primer, ja sam živeo u gradu u kom nije bilo reklama i bilborda kao u gradovima koje sam video u američkim filmovima.

Smetalo mi je to što preko zgrade ’Albanije’ visi veliki portret Marksa, a na drugim ulicama i trgovima nema ništa od reklamnog šareniša Njujorka.

Onda sam se borio da dođe do promena i sad sam užasnut na šta liči moj grad, ceo zagušen neonskim i reklamnim đubretom koje oglašava imena raznih budalaština. I tek sad mi je došlo iz dupeta u glavu da je ipak taj čija slika je visila preko cele fasade bio filozof. Ej, filozof! Znači, živeo sam u civilizaciji koja je filozofa držala na bilbordu i borio sam se protiv nje. I verovatno bih opet. To je priča o grehu, a ne niz nekih pravila koja služe da bi neka svemirska saobraćajna policija mogla da naplaćuje kazne za prekoračenje brzine. Zato neka svi predsednici i svi ministri kulture razmišljaju šta je ostalo iza njih i da li su tražili da se oslobodi Baraba, a Isusa poslali na krst. Ali stvari su jako komplikovane i nije jednostavno osuđivati postupke svakoga ko je o nečemu odlučivao. Mislim da je to upravo jedna od najvažnijih stvari o kojima govori naš film ’Nečista krv – greh predaka’. O složenosti toga kako se za nešto bori, kako se donose odluke i vuku potezi u nameri da se opstane ili u želji da bude bolje.“

Šta očekujete da publika spozna u Vašem filmu, da su Borini junaci i dalje tu negde oko nas ili da smo postali bolji od njih?

„Publika će se suočiti sa jednom složenom i dubokom pričom, posle koje će dugo kontemplirati o tome zašto je svet postavljen baš ovako i zašto se stvari odigravaju na takav način. I bez obzira na to što će moći da sve posmatra kao nešto iz daleke prošlosti, danima će razmišljati o sebi i svojim postupcima. O dobru i zlu, kako se to stereotipno kaže. Ali to je smisao te moćne filozofske alatke koja se zove ’pričanje priča’. U pričama su važni odgovori i saznanja, ne u atomima. Bora je jedan čudesni čarobnjak, veliki stanar te ’kule pesama’, i tek će se razmišljati o tome što je on nama ostavio. Hvala Voji Nanoviću što je uspeo da pojasni to nama današnjim neznalicama, tako da i mi ponešto shvatimo i nadam se dobro ispričamo deo tih Borinih priča o ljudima.“

Šta bi danas značio film o običnom čoveku i ko je zapravo taj običan čovek?

„Filmom se bavim zato što ne volim obične stvari. Moja drugarica Maja stalno citira rečenicu koju sam izgovorio jednom u nekoj polusvađi – ne volim realnost, volim Merilin Monro. Dakle, filmom se bavim da bih izbegao svet, da bih pravio stvari koje su ’veće od života’. Realnost moraš da uokviriš i amplifikuješ da bi postala estetska vrednost. Hičkok je rekao – film, to je život iz kog su izbačeni dosadni delovi. A sem toga ne postoje VIP ljudi i obični ljudi. Svaki čovek je kosmos. I filmovi koji čoveka stavljaju u ravan toga što bi se opisalo kao običan čovek u stvari ponižavaju ljude. Čovek na filmu – to je Merilin Monro. Na jedan način to je teško shvatiti, a opet svako to razume instinktivno, dovoljno je da vidi jedan kadar i da mu to bude blisko srcu. Film nije izmišljen da bi bio običan, film je veliko čudo. Zato ga svi toliko vole i drogiraju se njegovim utešiteljskim psihoaktivnim sastojcima.“

Da li je kratak metar uspešniji kad je reč o angažovanom filmu?

„Pa moguće, možda zbog toga što je kratka forma osuđena na jednostavnije i očiglednije stilske figure pa je češće da se neki stav oštrije iskaže. Nešto kao karikatura. Ali više volim kada angažovanost ima format ’Gernike’. Za mene je ideja angažovanog filma ’Vrata raja’ Majkla Čimina ili ’Sweet movie’ Dušana Makavejeva. Oba su sklonjena zato što su bili zaista angažovani.“

Zašto veći deo filmske produkcije ostaje u senci diskusija i polemike javnosti oko toga koji film šaljemo u Holivud?

„Sasvim sigurno to naglašava propagandnu vrednost filmske umetnosti. Ali nismo mi to izmislili, nego je to tako od kada postoji film, a onda i masovni mediji. Nije problem što se vode polemike, nego je problem što rezultati nisu bolji. Može se reći da Srbi baš imaju problem sa načinom na koji se predstavljaju, specijalno u tom nekom propagandnom smislu. Meni se to i nekako sviđa u onoj meri u kojoj ’loša slika’ o nama ide na dušu te svetske ’publike’. Tada to na neki način pokazuje neku našu veličinu, naše nepristajanje da budemo samo ’tamburaši’ na svetskim svadbama. To je na primer alegorijska pozicija Novaka Đokovića. Ali kad smo već možda pomalo i veliki na taj način, moramo samo da više treniramo i imamo bolje rezultate na turnirima, a ne da probamo da igramo na jeftine marketinške trikove ili imitiramo one koji su ’tamburaši’ u svojoj srži.“

Da li je filmsko platno postalo samo najava onog što će se prikazati na televiziji i da li filmovi mogu da budu gledani, a da ne postanu i serije?

„Pa dobro, za čoveka mojih godina stvari izgledaju tako da su bioskopi ukinuti i ostali su samo tržni centri u kojima se prodaje onaj penušavi šećer na točenje i kokice. A opet televizori su postali mnogo veći i sa mnogo boljom slikom. Šalim se, postoji razlog zbog kog su serije postale tako važne na globalnom nivou. To je u vezi sa preuzimanjem velikih filmskih studija od strane korporacija i načina na koji njihov depersonalizovan menadžment zamišlja filmsku industriju i pravi računice u ’ekselu’. Zbog tog puta koji su veliki studiji izabrali, a to su blokbasteri koji ulažu u advertajzing filma više nego što su bili budžeti nekada velikih filmova, zbog toga su mnogi filmski stvaraoci utočište našli u serijama čiji budžeti su primereniji idejama, inovacijama, autorskim intervencijama. I realno serije su već dve decenije bolje od filmova, ako to može tako da se meri.

Kod nas je takođe postalo jako teško obezbediti budžet samo za snimanje filma, sve više je projekata koji podrazumevaju tu kombinaciju – i film i serija. Ali naš film je pravljen onako baš kao iz vremena kada se išlo u prave bioskope, nadam se da će ljudi uživati u tome da budu u mraku i gledaju film na velikom platnu, a ne da sede na kauču sa upaljenim svetlom i malo gledaju televizor, a malo instagram na telefonu.“