Scena
07.03.2021. 20:54
Dušica Anastasov
INTERVJU ADAM DEVENPORT: Filmska umetnost nije samo zabavni film
Rođen je u predgrađu Čikaga, u jednom od najsiromašnijih krajeva u SAD. Prevazišao je mnoge prepreke u mladosti i uspeo da diplomira sa pohvalama na Univerzitetu Jejl. Za režiju filma „Ponoćni sin“, u kojem glume Melisa Leo i Dejvid Harbor, dobio je nagradu Novi filmski stvaralac kompanije „Panavižn“ (Panavision New Filmmaker Award).
U svojim dvadesetim pisao je scenarije koje je prodavao brojnim producentima u Holivudu, nakon čega se preselio u Njujork i počeo da studira glumu kod Miltona Džastisa, koji je podučavao glumce kao što su Mark Rafalo, Benisio del Toro i Keti Bejts. Njegova koleginica Sali Kirkland, dobitnica Zlatnog globusa, kaže da je „karakterni glumac u telu glavnog glumca“, a on je odlučio da neke dobre uloge odigra na drugom kraju sveta.
Mnogi žele da odu iz Srbije, a Vi ste odlučili da baš ovde živite. Da li je posle svih ovih meseci to i dalje Vaša odluka ili Vas je ipak nešto pokolebalo?
„Živim u Beogradu već četiri meseca i vrlo sam srećan ovde. Zanimljivo je da sam se ovde brže snašao nego, na primer, kada sam se doselio u Los Anđeles ili u Njujork. Nikad se nisam plašio da se upustim u nešto novo i nepoznato jer sam kroz to sazrevao – i kao čovek i kao umetnik. Ovde mi je odobren privremeni boravak do kraja godine, pa ću videti šta će mi doneti 2021. godina.“
Povezane vesti - INTERVJU NEDELJKO KOVAČIĆ: Misterija o nekoj ženi je uvek dobra priča
Kako planirate da se ovde bavite svojim poslom?
„Ubrzo nakon što sam stigao u Beograd odobrena je moja molba da držim časove glume i dobio sam radnu dozvolu. Podučavam ljude kroz svoj glumački studio TIAS (The International Acting Studio). Držim četiri vrste časova: dva za odrasle, jedan za mlađe od 18 godina i onlajn časove za ljude širom sveta. Takođe, glumiću protivnika glavnom junaku u filmu ’Lični trener’, koji producira Marko Čkonjević iz ’FAME Solutionsa’.“
Da li mislite da će Vam jezik biti jedina prepreka na kastinzima?
„Ne mislim, zato što i ovde imam prilike da glumim na engleskom. Bio sam na nekoliko audicija u Beogradu prošlog meseca. Mnogo holivudskih filmova se snima u Srbiji jer postoji poreska olakšica od 25 odsto. Učim vaš jezik i vremenom ću naučiti dovoljno da mogu da glumim i na srpskom. Glumci dijaloge uče na isti način, bez obzira na to koji je jezik u pitanju. Kada sam bio student prve godine na Univerzitetu Jejl, pogledao sam film ’Sofijin izbor’ i bio oduševljen time kako je Meril Strip besprekorno govorila poljski i nemački. To me je inspirisalo i jedan od razloga zašto živim u Evropi je baš taj što ću ovde možda imati prilike da glumim na jeziku koji mi nije maternji. Ako bi mi bila ponuđena uloga stranca koji govori srpski, mislim da bih mogao to da izvedem. Tako da, ako neki producent čita ovaj intervju, neka me ima na umu.“
Da li ste gledali srpske filmove i šta mislite o našoj kinematografiji?
„U celoj bivšoj Jugoslaviji ima mnogo odličnih glumaca i kinematografa. Na Jejlu sam učio o Kusturici i na taj način sam se upoznao sa vašim filmovima. On je zaista jedan od velikih reditelja. Voleo bih da radim sa njim, Bože, to bi bilo fantastično. Vaši filmovi imaju određenu autentičnost koja me podseća na američke nezavisne filmove iz sedamdesetih godina. Čak i kad gledam neki srpski film bez titla, primećujem i cenim nijanse u izvedbi. Dobra gluma je dobra gluma i jako cenim srpske glumce.“
Kako razbiti predrasude u američkim filmovima i serijama o Srbima kao lošim momcima s obzirom na to da nas Vi doživljavate kao, kako ste jednom izjavili, najljubazniji narod?
„Predrasude možete otkloniti samo ako vam se predoči nešto suprotno toj predrasudi. Rekao bih da holivudski producenti koji su podržavali takvu predstavu o Srbima nikada nisu upoznali nekoga iz Srbije. Verovatno su videli samo ono što im je bilo predočeno u medijima. Jedno od rešenja bi bilo omogućiti američkim i srpskim umetnicima da više sarađuju. Moramo dobiti priliku da zajedno stvaramo. Tako će nastati priče koje će strancima stvoriti pravu sliku o Srbima. Na primer, mogla bi da se organizuje razmena studenata filma između Srbije i SAD-a. Svake godine bi moglo da se pošalje 50 glumaca, scenarista, reditelja i producenata u SAD, a 50 njih da dođe ovde. Treba početi sa mladim ljudima jer će oni kreirati filmsku industriju u budućnosti. Industrija postaje sve mlađa, ne starija.“
Povezane vesti - INTERVJU OGNJEN AVLIJAŠ: Traži se slučajni čitalac
Šta mislite o evropskoj kinematografiji i da li će filmovi socijalnog žanra preuzeti popularnost holivudskih akcionih?
„Moji omiljeni reditelji su Evropljani. Najbolji filmovi koje sam pogledao poslednjih 20 godina snimljeni su u Evropi: ’Sirovo’ Džulije Dikurno, ’Otvori vrata pravom’ Tomasa Alfredsona, ’Plavo je najtoplija boja’ Abdelatifa Kešiša, ’Prorok’ Žaka Odijara, ’Gomora’ Matea Garonea i ’Učiteljica klavira’ Mihaela Hanekea. U Holivudu jednostavno nema ovakvih priča. Ovo su veliki autori. Evropske glumice kreiraju suptilnije uloge nego njihove koleginice u Holivudu. Primeri za to su Izabel Iper u filmu ’Ona’ i Šarlot Rempling u filmu ’45 godina’.
Postoje filmovi, a postoji i filmska umetnost. Filmovi vas razonode a umetnički filmovi vas nateraju da se zapitate. Akcioni filmovi su zabavni, to im je funkcija i postojaće još dugo jer donose zaradu na bioskopskim blagajnama. Posebno dobro prolaze u Evropi jer ne moraš dobro da razumeš engleski da bi umeo da ceniš kvalitetnu akcionu scenu. Bez obzira na to što često prevrćemo očima zbog nekih dijaloga ili neiskusno napisanih scenarija, umetnost je snimiti tehnički zahtevnu scenu u akcionom filmu. To je posebna vrsta filma i treba da ima svoje mesto. Sve priče imaju određenu vrednost i svaka ima svoju publiku.“
Bavite se podučavanjem glume, šta je u 21. veku važnije za glumca - harizma ili izgled?
„Ni jedno ni drugo. Harizma i lep izgled mogu da pomognu u karijeri, ali za glumca je najvažnije da bude svestan sebe. Lepota i harizma ne mogu da ti pomognu da razumeš kako neka uloga treba da se odigra, kako da uverljivo odigraš neki lik koristeći elemente sopstvene ličnosti ili kako da odbaciš neke delove svoje ličnosti koje lik nema. Neki od najvećih glumaca nisu ni lepi ni harizmatični, ali imaju samopouzdanje koje potiče od poznavanje sebe i razumevanja lika.“
Šta mislite o diktaturi mladalačkog izgleda, da li je realno da na platnu svi izgledaju kao da imaju tridesetak godina?
„To je nerealan i nezdrav pritisak koji sebi namećemo. Ljudi stare. Mi glumci postajemo sve bolji što smo stariji, pa zašto da se borimo protiv starenja? Možete li da zamislite kako bi izgledali Entoni Hopkins, Meril Strip ili Džudi Denč kada bi bili opsednuti time da zadrže mladalački izgled i koristili botoks, na primer? O, Bože! Nikad nisam koristio botoks i ne planiram jer bi mi to ograničilo pokrete lica. Razumem da je to biznis i da moraš da izgledaš dobro jer si ti svoj brend. Ne bih da zvuči kao da nešto reklamiram, ali mogu da preporučim ljudima druge proizvode koji usporavaju starenje a zdraviji su za kožu.
To su, u suštini, svi preparati koji podstiču stvaranje kolagena i retinola. Ja imam 36 godina i mnogi se iznenade kad saznaju da imam preko 30. To je zato što brinem o sebi i ne ostajem dugo na suncu, na primer. Ali kada bore budu počele da se pojavljuju, neću se boriti protiv njih, naprotiv, prihvatiću ih jer sa njima dolaze i bolje uloge. Kad si glumac, tvoje lice je instrument. Kad vidim da neko koristi injekcije da bi sačuvao mladalački izgled na uštrb mogućnosti da koristi svoj instrument, to mi govori da ta osoba više ceni fizički izgled nego umetnost. Ne osuđujem nikoga ko želi da stavi botoks, svako neka radi šta želi, ali na glumce to utiče negativno.“
Povezane vesti - INTERVJU METI KAMBERI: Zapis sa kaldrme
Uporedite život glumca u Njujorku i Beogradu. Gde je lakše dobiti ulogu i preživeti do sledećeg honorara?
„Da ne živimo u vreme pandemije, definitivno bi se moglo reći da u Njujorku ima više posla. Postoji Brodvej, Of Brodvej, snima se barem 40 serija, a tu su i reklame, nezavisni filmovi i studijski filmovi koji se snimaju cele godine. Mogao si da dobiješ i ulogu u nekom drugom gradu, na primer u Los Anđelesu. Lokalno tržište je uvek bilo puno akcije. Ali svet je danas mnogo drugačiji. Njujork nije isti grad kakav je bio pre godinu, godinu i po dana. Mislim da trenutno ima smisla što sam ovde. Troškovi života su ovde znatno manji. Moj jednosoban stan na Menhetnu je koštao 3.400 evra mesečno, a ovde plaćam mnogo manje od toga.“
Koliko je za glumca važno pozorišno iskustvo ili je dovoljno da te kamera voli?
„Mnogi glumci su dobili svoje prve uloge bez prethodnog iskustva u pozorištu. Nazvao bih to srećom. Najbolji glumci poput Meril Strip, Marlona Branda, Bet Dejvis, Vajole Dejvis, Denzela Vošingtona, Izabel Iper, Džudi Denč, Kristofera Vokena, Al Paćina su svi ispekli zanat na pozornici. Rad u pozorištu te nauči disciplini neophodnoj za glumca. Naučiš kako da pamtiš dijaloge, kako da proučiš scenario, kako da budeš dosledan i kako da ostaneš prisutan u sceni sa drugim glumcima. Igrao sam u pozorištu u Njujorku godinama pre nego što sam počeo da dobijam uloge u filmovima i zahvalan sam na tome jer sam naučio mnogo toga o procesu rada. Da nisam igrao u tim predstavama, ne bih bio spreman. Sada sam spreman za ono što sledi.“
Komentari
