INTERVJU METI KAMBERI: Zapis sa kaldrme

INTERVJU METI KAMBERI: Zapis sa kaldrme

Meti Kamberi


Tolstoj nije pogrešio kada je rekao da sve srećne porodice liče jedna na drugu, dok je svaka nesrećna porodica, nesrećna na svoj način. Isto važi i za pojedince, u ovom slučaju Metija Kamberija. Dvadesetogodišnji pisac nepravedno je jako mlad spoznao svu surovost koju život nosi. Još u najranijem detinjstvu život ga je primorao da spozna šta znači istinsko preživljavanje, leći praznog stomaka, koliko niška kaldrma ume da bude bolna čak i kada te jedina miluje. Na takav život osudila ga je sudbina, ista ona koju je odlučio da uzme u svoje ruke. Prvom prilikom kada mu je život pružio priliku, ščepao ju je oberučke i zakleo se da je nikada neće ispustiti. Iako je tek sa 12 godina naučio da čita i piše, svega sedam godina kasnije napisao je svoj prvi roman „Grad bola“. Između je neopisiv trud i odricanje kojih je samo on svestan.

U autobiografiji sa elementima fikcije Meti je čitaocima deo svog života ponudio kroz lik Amirage i grad Emilmet. Otkrivati više o „Gradu bola“ bilo bi nepravedno prema samom ostvarenju, ali isto tako ništa ne bi dovoljno dobro predočilo dubinu i pozadinu knjige osim da se čitalac sam upusti u ovo putovanje. Ipak, za one koji nisu pročitali roman, možda će biti od značaja da kroz ovaj intervju prvo upoznaju Metija kako bi bolje razumeli Amiragu.

Razgovor započinjemo pitanjem koliko mu je hrabrosti bilo potrebno da život pretoči u roman i da deo svog života svesno ponudi čitaocima.

„Dao sam ljudima da čitaju ono što me ne povređuje i ono o čemu pred celim svetom mogu da govorim. Ono što me boli ne bih nikada ponudio drugima. Smatram da ne treba svako da te poznaje u potpunosti. Na kraju krajeva, koja je svrha života ukoliko nemaš intimu.“

Pišući knjigu svesno ste pristali i da se ponovo suočite sa bolom i strahovima iz ranog detinjstva. Od mračnih ulica, preko hraniteljske porodice, do doma za decu bez roditeljskog staranja. Za to je takođe potrebno dosta hrabrosti.

„Knjiga je dosta čudna. U ‘Gradu bola’ bio sam više karaktera, nisam bio samo Amiraga. Na taj način sam želeo da sve svoje strahove isteram iz sebe. Amiraga nije neko ko je mnogo dobar. On je sve po potrebi u datom trenutku. Ali mislim da je prvenstveno hrabar. Pre svega zato što je bio u situaciji da mora da bude hrabar. U nekim trenucima sam bio i najnegativniji lik.

Mislim da je mnogo teži put napisati knjigu i postati Meti nego roniti dublje u krađe, lopovluk, nemoral. To je mnogo lakše. Potrebno je hrabrosti da se dohvatiš grane koja je dosta visoka i da pokušaš da napraviš nešto od sebe. Sa ciljem da ne postoji šansa i mogućnost da u tome ne uspem. Uložio sam veliki trud. Ne govorim samo o napisanoj knjizi. Bio sam spreman da umrem za to. Bio sam gladan tog cilja. Prikovan za njega. U pojedinim trenucima sam pomislio da ludim koliko sam mu bio posvećen. Kada nisam pisao, ja sam čitao, kada nisam čitao, ja sam mislio o tome konstantno. Zato sam i uspeo, ali mi je sve to donelo dosta novih životnih okolnosti. Mislim da me je sve to nateralo da još više sazrim i da još više upoznam sebe. Došao sam do zaključka da čovek nikada u potpunosti ne poznaje sebe. Verujem da niko sebe ne poznaje dovoljno. Ja sam ono što ti u meni budeš probudio.”

Meti Kamberi

Šta Vam je bio prvobitni motiv da napišete knjigu?

„Da nisam napisao knjigu, verovatno bih uradio nešto drugo. Potrebu za pisanjem sam osetio jer sam smatrao da imam šta da kažem. Bio sam pun toga. Jednostavno sam seo i rekao sebi da ne moram da imam 50 godina da bih napisao autobiografiju. Važno je koliko sam zreo u glavi i koliko imam potencijala u sebi. Prepustio sam se pisanju i toliko sam mu se dao da knjigu u štampanom izdanju nisam ni pročitao. Kada bih je pročitao, ponovo bih prošao kroz sve to.

Povezane vestiINTERVJU MILAN CILE MARINKOVIĆ: Trag onoga što će se tek dogoditi

Takođe, znao sam da mi nije mesto tu gde sam se nalazio. Antoni de Malo je u jednoj od svojih knjiga opisao orla koji je odrastao sa kokoškama. U jednom momentu je mladi orao podigao glavu i na nebu ugledao orla kako leti. Bio je sav potišten i život je proveo misleći da je kokoška. Na kraju je u tom uverenju i umro. Ja sam znao da mi nije mesto tu gde sam se nalazio. Mislio sam da mogu više. Hteo sam da dokažem prvenstveno sebi pa i drugima da sam sposoban da razgovaram sa raznim profilima ljudi – od profesora, književnika, do običnih ljudi sa ulice. Hteo sam da srušim predrasude. Mislim da sve što radimo, činimo zbog sebe samih. Imam želju za dokazivanjem. Mislim da čovek ima pravo da govori i misli sve dok ne ugrožava druge.“

Knjiga je doživela četvrto izdanje. Prodata je u skoro 4.000 primeraka. Šta je bilo od presudnog značaja da roman doživi toliki uspeh?

„Smatram da je tome doprinela prvenstveno moja upornost. Knjiga je u istoj meri i ohrabrila i slomila mnoge. Za sve to je zaslužena iskreno napisana reč. Verujem u zakon privlačenja, u kosmičku silu. Prošlu Novu godinu sam proveo sam i u toku pisanja sam izašao na terasu i glasno izgovorio zbog čega želim da napišem knjigu i zbog čega želim da me univerzum pogura. On mi je to i omogućio. Ja verujem u to.“

Vaš život i knjiga su još jedan dokaz da papir trpi sve. Dok ste pisali i ponovo proživljavali sve te emocije, da li ste se osećali da skidate deo tereta sa svojih leđa i duše? Da li Vam je lakše nakon napisane knjige?

„Mislim da sam sve to u sebi samo još više produbio. Rane koje diraš ne mogu da zarastu. Produbio sam razne emocije. Osetio sam i najbolji trenutak u životu, ali i momenat koji razara dušu.

Kada sam napisao knjigu, imao sam sve. Onda sam rekao sebi – okej, imao si cilj da napišeš knjigu koja će se čitati. Imam ljude oko sebe koje volim, počeo sam da zarađujem. Šta sada?

Celog života sam bio okružen izazovima, navikao sam na njih. Navikao sam na neudobnost, navikao sam da razmišljam kako da sutra dođem do novca, kako da se prehranim. Da žudim za stvarima. I onda dođeš u stanje kada pomisliš da ti je Bog sve dao. Dođeš u stanje kada si srećan i kada imaš sve. Ali kako dani prolaze, Bog sve više iskušenja stavlja pred tebe. I to ako preživiš, onda je to to.

Meti Kamberi

Meti Kamberi

Počeo sam da se nalazim na mestima i među ljudima o kojima sam oduvek maštao. Da upoznajem ljude čiju sam muziku slušao u najvećem bolu. Dolaziš do rascepa emocija, duše, misli. Uroniš u to i ne očekuješ posledice.

Suština svega je da kada bol pretvoriš u snagu onda ne postoji osoba koja može da ti stane na put i da te obeshrabri. Mnogo puta će nam u životu biti loše, mnogo puta će te obeshrabriti okolnosti koje su oko tebe. Pomislićeš da to što radiš nema smisla, ali onda dođeš do zaključka da nas možda Bog iskušava da bi video koliko nešto zaista želimo. Mislim da je čovek kreiran tako da sve što zamisli može da ostvari. Čim je zamislivo, onda je i ostvarivo.“

Kada ste postali svesni te misli?

„Dosta rano.“

Da li je ta misao dokaz Vašeg životnog optimizma?

Nisam ja optimista, ljudi se varaju kada to pomisle. Ja sam iskren pesimista. I mislim da nije lepo kada vidiš klinca od 20 godina koji je pesimista. Pesimista sam, ali iz tog pesimizma je i nastala dobra knjiga. Uvek sam mislio za sebe da sam onaj koji se izdvaja iz mase. Svako od nas je poseban na određeni način. Tako sam i ja za sebe mislio da imam komponente koje ne može svaki uličar da ima. Video sam sebe ovde gde sam sada. Sve sam ovo predvideo.“

Znači, očekivali ste uspeh?

„Vizualizovao sam ga. Ali ni uspeh neće sam doći. Potrebno je mnogo rada i odricanja. Ja sam neko ko će sam sebe da kazni da bi mogao da piše. Kada sam povređen, namerno ću otvoriti svoje rane da bih mogao da zađem u te dubine. Uostalom, knjiga je od mene to i zahtevala. Po prirodi ne volim da sam emotivan, ali sam pisanjem spoznao i tu svoju stranu. Sa druge strane, umem da budem i tvrd. Ulica je izbrusila moja osećanja. Kada si na ulici, nema mesta za emociju, ali mi je drago da nisam izbacio dobrotu iz sebe.“

Povezane vestiINTERVJU MAJA HERMAN SEKULIĆ: Ambasador srpske kulture

Rekli ste da ste uspeh vizualizovali, međutim, da li ste bili spremni na sve ono što će Vam on doneti?

„Trenutno se borim sa samim sobom. Nije lako da do juče hodaš bos u domu, u kolektivu i odjedanput ti se desi sve ovo. Nisam ni bio svestan te promene u jednom trenutku. Zapravo, možda je bolji izraz da ratujem sa sobom. Rat protiv drugih nije toliko opasan koliko sa samim sobom. Čovek može da ima saputnika kroz život, ali taj život ne može da živi niko umesto tebe. Uostalom, najveći deo dana razgovaramo sa samim sobom i ni sa kim više. Mislim da se u meni bore brojne ličnosti.”

Meti Kamberi

Da li Vas je knjiga promenila?

“Mislim da sam se promenio, ali i da se iz dana u dan menjam. Najgore je ostati isti. Svi se menjamo.”

Da li ste zadovoljni tom promenom?

„Nisam još uvek. Kada budem bio u Kanu na filmskom festivalu zbog filma koji će biti rađen po mojoj knjizi, onda ću biti zadovoljan.“

Spomenuli ste Kan, pripremate nastavak romana. Da li nekada razmišljate o tome koliku ste žrtvu spremni da podnesete da biste ostvarili sve što želite?

„Nemam šta da izgubim.“

Čak ni samog sebe?

„Do sada sam se toliko puta izgubio da sam shvatio da je suština čoveka da se izgubi da bi mogao da se pronađe. Da sam imao šta da izgubim, ne bih nikada napisao knjigu. Kada imaš šta da izgubiš, držiš se sigurne zone, u suprotnom, ideš do kraja.“

Povezane vestiINTERVJU MILENA GRUJIĆ: Gnevni smo jer nikog ne zanima šta imamo da kažemo

Da li ste razmišljali o tome da li Vam je knjiga u životu više donela ili odnela?

„Dobio sam samo novac, ništa više. Mislim da sam bio srećniji dok nisam izdao knjigu. Ali ne možeš u životu sve da imaš. Da sam znao da je ovakav osećaj, radio bih nešto drugo. Ali isto tako mislim da sam stvoren za ovo i da ne mogu da promenim sudbinu. U neku ruku volim što sam ovo. Mislim da je cela ova situacija izgradila jačeg, boljeg i emotivnijeg Metija. Sa većim samopoštovanjem sam izašao kada sam napisao knjigu. Ali ponavljam, ne možeš sve da imaš. Sreća je nešto što se juri, a onda kada staneš i kada se umoriš od trčanja da je nađeš, ona te gurne iza leđa.“

Verujete da pisana reč može da promeni tuđe živote?

„Ako je meni promenila, može i drugima. Ali isto tako smatram da pisana reč nije dovoljna. Mnogo sam se promenio, ali ulica je i dalje ostala u meni. To je nešto što će me vući za rukav ceo život. I to nije dobro, ali je život.“

Da sada sretnete osmogodišnjeg Metija, koliko Vaš junak ima na početku romana, šta biste mu rekli?

„Ne znam šta bih rekao malom Metiju kada bih ga video. Verovatno ništa lepo. Ćutao bih sa njim. Znao bih šta ga čeka, šta mora da prođe. Šta da mu kažem. Razumeli bismo se u tišini.“

Dugoročno čemu težite?

„Prvenstveno bih voleo da imam porodicu, nije važno kada. To bi mi bio najveći uspeh. Bio bih najbolji roditelj i suprug na svetu. Sve bih menjao za to da imam normalnu porodicu.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar