INTERVJU BRANKA PAVLOVIĆ: Sačuvano u realnom vremenu

INTERVJU BRANKA PAVLOVIĆ: Sačuvano u realnom vremenu

Foto: Aleksandra Odić


Dan koji nas je zarobio, godina koja nas je zabrinula, decenija koja nas je u nekom suživotu odredila. Ljudi i događaji koji su postali naše lične priče. Festival „Slobodna zona“ 16. put predstavlja autore čije su teme jedna svima prepoznatljiva realnost, ili kako kaže Branka Pavlović, filmove koji su jednostavno uzbudljiviji od bilo kakve fikcije i neuporedivo nas se više tiču.

Šta je danas na ovim prostorima angažovani film? Kako ga doživljavaju stvaraoci a kako publika i ko je uopšte publika u Srbiji za ovakve filmove?

„Mislim da je angažovan svaki film koji se bavi stvarnošću, svetom oko nas, problemima društva u kome živimo. Film koji polazi od sasvim ličnih, ’malih’ problema može u sebi imati zrno univerzalnog. Mislim da je to film u kome se ljudi prepoznaju, prepoznaju svoje probleme u pričama koje geografski i kulturološki mogu pripadati sasvim drugom kontekstu. Najpre to prepoznavanje između autorki i autora i njihovih junakinja i junaka, a zatim i osećaj koji publika stvara dok gleda film – osećaj da taj film govori nešto i o našim životima, da nam šalje neku poruku, da komunicira.

Verujem da je ključna reč komunikacija – mi kao festival se posebno trudimo da održimo taj odnos sa publikom i da ponudimo filmove koji uspostavljaju tu vezu – inspirišu na akciju, na promenu, na razmišljanje. U svom kraju, u svojoj okolini, promišljanje o stvarima na neki drugi način. Ti filmovi često dodirnu bolne tačke društva, mislim da publika to prepoznaje i ceni – tu nelagodu, ponekad čak i provokaciju koju stvarno dobri angažovani filmovi i autori imaju u sebi.

Povezane vestiINTERVJU IVAN RADOVANOVIĆ: Ubija nas psihologija gomile

Ako pogledate program našeg festivala, videćete da su i tematski i formalno-žanrovski filmovi jako različiti – od koncertnog nastupa Nika Kejva do dokumentarnog filma ’Dobro došli u Čečeniju’ u kome su lica glavnih junaka uz pomoć deepfake tehnologije i veštačke inteligencije zamenjena licima dobrovoljaca kako bi zaštitili njihov identitet i živote.

Ove godine u selekciji je nekoliko filmova koji se bave pozorištem, performansom, kontaktom i telom, telesnošću i dodirom – upravo onim što nam u vremenu fizičkog distanciranja i svetske pandemije najviše nedostaje.

Publika ’Slobodna zone’ je veoma raznolika – na svakom festivalu angažovano je u proseku oko 80 volonterki i volontera, to su mladi ljudi koji često i sami žele da se bave filmom ili ga već studiraju. Neki od njih su vremenom postali naši stalni saradnici. Tu su i polaznici radionica dokumentarnog filma ’Slobodna zona Jr.’ i srednjoškolci, članovi žirija 14 plus, koje sa festivalom vezuju naši projekti u srednjim školama. A tu su i ljudi koji nas prate od samih početaka, neka srednja i starija generacija, to je lepo videti kada najavljujemo filmove, tu raznolikost u sali. To nam daje nadu da nešto radimo kako treba.“

Koje teme su na ovogodišnjem festivalu u fokusu domaćih autora, a kakvim pričama se bave strani? O čemu razmišljaju i šta ih provocira?

„Selekcija Horizonti Balkana je koncipirana kao regionalni prozor u svet angažovanog filma. Moj kolega Ivan Bakrač je ove godine odabrao sedam igranih i jedan kratki film i ova selekcija se fokusira na teme (ne)pripadnosti i identiteta, tragičnog istorijskog i porodičnog nasleđa i konflikte koji proizlaze iz potrebe pojedinca da zauzme svoje mesto u svetu koji ne trpi individualnost.

Ti filmovi su izuzetno intimni. Autorka filma ’Nedelje’ okreće kameru ka svojoj porodici i svom ocu da bi razumela deo porodične istorije. Ona u isto vreme traži odgovore na pitanja o mogućnosti sreće i smislu života. I hrvatski autor Ivan Ramljak okreće se prošlosti u potrazi za odgovorima – film ’O jednoj mladosti’ uspeva da na filmskom platnu uhvati onaj neuhvatljivi trenutak kada mladost ustupa mesto zrelom dobu, trenutak kada se ’uozbiljimo’ i ’krenemo dalje’, te male izdaje koje neki nikada ne prebole. Film sveden u formi i beskrajno bogat sadržajem je omaž vremenu koje se nikada neće vratiti i filmska posveta najboljem prijatelju koja nas podseća na sve one koje smo izgubili na našim životnim putevima. I poetski dokumentarac srpske rediteljke Tamare Drakulić ’U slavu ljubavi’ povezuje intimno i društveno – rediteljka sama kaže da je interesuje odgovor na pitanje šta je to što nazivamo ljubav – u svakom smislu – od romantične do ljubavi u smislu solidarnosti i pripadnosti zajednici.

Branka Pavlovic (1)

Foto: Aleksandra Odić

Na programu festivala su i izrazito angažovani filmovi poput eko-trilera ’Šuma’, koji se bavi ilegalnom sečom šuma i spregom korporativnog kapitalizma i korumpiranih vlasti širom sveta koji u borbi za profit nepovratno uništavaju životnu sredinu i budućnost čitavih generacija. I veliki ovogodišnji festivalski hit, rumunski dokumentarni film ’Acasa – moj dom’ ima taj ekološki momenat – romska porodica je proterana iz raja – zelene i divlje delte Dunava nadomak Bukurešta i prinuđena da se navikne na život u urbanoj sredini kojoj ne pripadaju u i kojoj se ne snalaze.“

Kao zajedničke teme filmova najavljene su, između ostalih, želja za komunikacijom i potreba pripadanja zajednici. Koliki je uticaj angažovanog filma na veliko platno jer svedoci smo da su neke teme ovih filmova nakon nekoliko godina pobudile veliku pažnju i igranih filmova, i da li je angažovani film definitivno opravdao status „hrabrijeg brata“?

„Čini se da je igrana produkcija na neki način ostala bez ideja, dok su dokumentarni filmovi doživeli procvat i pokazali kreativnost i vitalnost i publika je to osetila. Ove godine u našem programu dominiraju dokumentarni filmovi kao i hibridne forme – kombinacija dokumentarnog i animiranog filma (’Moj najdraži rat’), dokumentarne forme koje na kreativan način koriste arhivske materijale („Šlingenzif – vrisak protiv ćutanja“, „O jednoj mladosti“) ili tehnologiju baziranu na veštačkoj inteligenciji (’Dobro došli u Čečeniju’). Takođe, dokumentarni film Džerija Rotvela ’Razlog zašto skačem je…’ odličan je primer iskoraka iz domena klasičnog dokumentarnog filma o mladima sa autizmom i njihovih porodica u pravcu audio-vizuelnog eksperimenta koji nas približava unutrašnjem svetu osoba koji žive sa poremećajima iz autističnog spektra.

Kombinacija literarnog teksta – odlomaka iz knjige koju je trinaestogodišnji autistični dečak napisao jer nije mogao da komunicira na drugi način – i vizuelne poezije koju reditelj pronalazi u detaljima koji nam često promiču a za autistične osobe način su na koji percipiraju svet oko sebe, jeste ono što dokumentarni film čini često uzbudljivijim od igranog. Osećaj da upoznajemo stvarne osobe i njihove svetove i da na trenutak postajemo njihov deo. Moć empatije da probleme drugih osetimo kao svoje i da se u njima prepoznamo je ono što filmove čini angažovanim – taj momenat kad kao gledalac shvatite svoje i tuđe zablude i poželite da nešto promenite svojim razmišljanjem i delovanjem.“

Holivudski filmovi, bez obzira na zarade, već odavno posustaju za evropskim kad je reč o kvalitetu. Šta Vi danas smatrate intrigantnim kad govorimo o temama koje biraju evropski reditelji?

„Ako pogledate, recimo, ovogodišnje nominacije za Evropsku filmsku nagradu (EFA), videćete da tim izborom dominiraju filmovi (nekoliko ih je i na ’Slobodnoj zoni’) koji se bave odnosom sistema i pojedinca, korupcijom, odnosom prema sećanju i nasleđu prošlosti, uzrocima i posledicama migrantske krize i rata u Siriji i Ukrajini, ali i veoma ličnim ili naizgled lokalnim temama.

Povezane vestiMAGIJA FILMSKOG DODIRA: Slobodna zona 16. put

Izuzetno dominantne teme su i preispitivanje nasleđa kolonijalizma, ekološke teme, erozija demokratije. Ti filmovi su jednostavno uzbudljiviji od bilo kakve fikcije i neuporedivo nas se više tiču. Velika većina holivudskih ’hitova’ je izgubila pravu vezu sa publikom i više su instant senzacije oslobođene prave suštine.“

Evidentna je sve veća popularnost do juče malih kinematografija, koliko su njihove teme zapravo neke neispričane angažovane priče?

„Veliki festivali su uvek u potrazi za novim imenima i mladim nadama, novim glasovima, kako se to često kaže. Međutim, bez velike finansijske i podrške producenata i distributera veoma je teško doći u glavni program nekog od A festivala. Često su zbog toga prateći programi bolji od glavnih, takmičarskih, jer su dovoljno otvoreni za ’male filmove’ i mlade autor(k)e i debitante. Što su selektorke i selektori otvoreniji za nove sadržaje i teme, za same autore i suštinu onoga o čemu ti filmovi govore i kako komuniciraju sa publikom, bez obzira na producentsku zaleđinu i velika imena, to su im programi bolji. Tako do festivala, nagrada i pred širu publiku dolaze filmovi koji bi ostali u okvirima svojih kinematografija i/ili govornog područja. Što se kvaliteta filmova tiče, ne postoje ’male kinematografije’, samo nedovoljno poznate ili neotkrivene. Ti filmovi su onda prava radost i istinsko otkriće i za selektore i za publiku.“

Šta smatrate najvećim doprinosom Festivala „Slobodna zona“, koliki je uticaj filmova na drugačiji doživljaj publike, a time i na stvaranje jednog drugačijeg gledaoca?

„Mislim da je naš doprinos u tome što smo tokom ovih 16 godina uspeli da stvorimo kontinuitet – publika festival željno očekuje i radujemo se jedni drugima svakog novembra. Tu su i različiti edukativni programi koji su tokom godina potekli i razvili se iz samog festivala. Pre svega projekti ’Slobodne zone Junior’ za korišćenje filma u nastavi, školski putujući bioskop i radionice angažovanog filma za mlade (iz Srbije ali i regiona) koje se održavaju od 2007. godine. Neki od polaznika/ca tih radionica su danas filmski stvaraoci i njihovi filmovi osvajaju nagrade i prikazuju se na festivalima, uključujući i ’Slobodnu zonu’.

Povezane vestiINTERVJU NIKOLA JOKSIMOVIĆ: Ne možemo svi da glumimo samo u Beogradu

Trudimo se da rastemo sa našom publikom, da se i sami menjamo – neprekidno smo u potrazi za novim formama komunikacije, širenja znanja i umrežavanja.

Od letos je u toku projekat za mlade od 15 do 26 godina ’Naše razlike su naša snaga’, koji razvijaju ideje za dokumentarne filmove od kojih će najbolji biti snimljeni i prikazani na sledećoj ’Slobodnoj zoni’. Već tokom mentorskog rada sa njima jasno je da ti mladi ljudi nepogrešivo osećaju probleme vremena i društva u kome živimo i mi im pomažemo da ih artikulišu kroz dokumentarni film. Svaki od tih budućih filmova u sebi ima tu autentičnu iskru angažovanosti – koja lične priče čini univerzalnim a lične borbe zajedničkim.“

Gde vidite srpski dokumentarni i angažovani film u evropskoj i svetskoj kinematografiji?

„Naš dokumentarni film ima tradiciju koja potiče iz jugoslovenske dokumentaristike i veterani dokumentarizma poput Želimira Žilnika su i dalje izuzetno aktivni. Tu je i neka srednja i mlađa generacija dokumentaristkinja i dokumentarista koji imaju puno uspeha na evropskim i svetskim festivalima. Uzbudljivo je što su njihova interesovanja, likovi i priče kojima se bave veoma raznovrsni – od kritičkog promišljanja jugoslovenskog nasleđa do tema odrastanja u malim sredinama, tema nasilja i zlostavljanja u porodici pa do dokumentaraca koji se bave suočavanjem sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji, ali i ekološkim i klimatskim aktivizmom.

Raduje i okretanje hibridnim formama i poetskom dokumentarcu, kao i veća, odnosno kontinuirana finansijska podrška FCS-a dokumentarnom filmu. Na filmskim školama u Srbiji, ali i u okviru nekoliko privatnih inicijativa već sada stasava nova generacija filmskih stvaralaca kojima je dokumentarni film sve bliži i sigurna sam da ćemo ih uskoro viđati i na domaćim i na svetskim festivalima.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar