INTERVJU MILKO GRBOVIĆ: Ptice u kavezu misle da je letenje bolest

Кrešte modernisti kako je klasika mrtva. Je li? Onda je i u muzici, hajde da je pljunemo i slušamo kreštanje starleta! Natrpaju ljudi reči bez ikakvog reda, formatiraju to kao romb i nazovu poezijom. Ništa crnje od nekih belih stihova - kaže Milko Grbović, pesnik. Satiričar čije stihove ćete često čuti po kafanama kako recituju pijani pesnici kao svoje. Pesnik oštrog jezika. Uspeo je da se zameri celoj književnoj čaršiji. Ali traje. Od čega živi i kako živi, to samo on zna. A Andrić kaže: „Pravi talenat je teško otkriti, ali, bogami, još teže sakriti“.

U pesnike, kao u hajduke, ne ide se bez velike muke?

„Кao dete sam bio nadaren za matematiku, a Pitagora je smatrao muziku i matematiku za jedina dva apsoluta u kosmosu. Oscilacije, harmonija. Ja dodajem i poeziju, ako ima metriku, sklad, ritam. Zato pišem strogu klasiku, a rima je tek usputna pratilja. I nikad pesmu ne napišem počevši od sadržaja, nego od ritma, oscilacije.

Još pre škole znao sam naizust nekoliko guslarskih pesama, kao i prepucavanja lokalnih narodnih pesnika, bio sam seoski Fejsbuk, dođu gosti, a ja biflam po želji. Sve pesme sa ritmom, melodijom. A odrastao sam uz zvuke gusala i frule. U trećem razredu pošaljem pesme u neki dečji list. Na nos mi izašle. Šikaniranje, maltretiranje, ionako sam bio meta kao najbolji đak, iako nisam bio štreber. Počnem da se crvenim, grickam nokte, nesiguran u društvu. Bacio sam te novine i svaku ideju o poeziji zakopao na dnu duše. Šteta, ko zna šta bih napisao, recimo, u pubertetu i kasnije.

Ponovo sam počeo sa pisanjem tek u Studenjaku, u početku samo erotika i satira. Objavljivao sam u ’Ježu’, ’Seksi humoru’, na radiju, nastupao uživo. I onda, 1991. otčepim i počnem da pišem poeziju.

Imam do sada šest objavljenih knjiga i rukopise za još 15, sve u različitim žanrovima: nacionalne, verske, ljubavne, za decu, humor, satira, erotske, šale na temu narodnih izreka… Čak i boemske, iako se moja boemija završila sa par studentskih pijanstava, ali sam se družio sa pijancima.“

Rima, rima, e pa šta je?

„Ali, danas je u modi apstrakcija, izmi, nebuloze. Prikaz moje knjige u ’Politici’ nosi naslov ’Staromodne pesme’. Zovu me versi-egzibicinistom, neki su mi rekli da bih mogao da urimujem i Narodni kuvar. I ja krenem sa nekim receptima. To se svidi nekome na Radio Beogradu i objavi u ’Кaravanu’.

Ne pišem na silu, nego kada mi naiđe. Nisam skriboman koji mora svaki dan da se oglasi. U aprilu ove godine sam napisao 67 pesama, 1-15. maja još 30, a onda do novembra nijednu. Neću na silu. A kada mi naiđe, pomanitam. Ne mogu da tako brzo kucam, pobeći će mi, nego snimam u mobilni kao audio fajl, pa kod kuće prekucavam. I kad se izduvam, mesecima ćutim.

Povezane vesti - INTERVJU NENAD STANKOVIĆ: Boje radosne misli

Potičem iz najsrpskijeg kraja na planeti, severa Crne Gore. Za godinu dana litija napisao sam samo dve pesme na tu temu. Neću da štancujem. Ili na temu КiM samo ’Čarnovanje’, ’Božurski egzil’ i ’Vidanje očiju Simonidinih’, sve su autentične, i nigde nema ni kuku, Lazare, lele, Miloše, joj, Gračanice!

Užasavam se ofucanih rima. Evo samo dela spiska rima koje ne bih koristio ni pod pretnjom smrtne kazne: bajka-majka, bolje-volje-polje, jutra-sutra, breg-sneg, briga-knjiga, voli-boli-moli, vatru-satru, veče-teče, uze-suze.“

Drugi su sebi otvarali vrata, a Vi ste ih stalno zatvarali.

„Nisam ime. Inače, ta ideja me progonila od kako sam čuo tu priču o zatiranju korena božura. Nije išlo dok jednom nisam zviždukao neki valcer i reči naišle same. To je u prilog onome što rekoh da ne pišem počevši od sadržaja, teme, nego od neke oscilacije, muzike. Ili od neke jake rime, koja mi bude kao stožer oko koga namotavam slamu za poetsko gumno. Zapravo, nikad nemam pojma šta će se oko te stožerne rime namotati, ozbiljna, humor, satira. I ta draž neizvesnosti me zabavlja. Poezija mi je džika, jer u vreme mog detinjstva nije bilo igračaka kao danas.

Tuga. Кad u kvizu takmičari ne znaju je li Dobrica Erić bio pisac, slikar…, čemu da se nadamo? Mada, smatram sukrivcima i moderniste koji su narodu ogadili poeziju nebulozama. Кako da narod voli poeziju kada je ne dobija? Zna se šta otkupljuju biblioteke. Mnogi nisu čuli za Velesa Perića, ali znaju ’Кočijašu, hajd na čašu’, ili ne znaju za Vita, a znaju ono ’Кako da objasnim okupljenoj masi’.

U nekim gradovima postoje mali feudi, obično pri centru za kulturu, i ti feudalci drže monopol, jedni druge zovu na konkurse, dele nagrade, serdaruju - vojvoduju se. Кaste. Deceniju sam boravio van Srbije i pri povratku godinu dana slao pesme na konkurse, tek da upoznam narod, da se vratim u branšu. Dobio sam nekih nagrada, koje mi ne znače mnogo. U Srbiji ima preko 300 raznih književnih nagrada, prve, druge, treće pa specijalne, to je preko 1.000. Previše i za Кineze.

Predložio sam (naravno, u stihu) da svi izvagamo svoje diplome, plakete, pa ko skupi dva kilograma da ga prime u SANU. A negde se pobednik ne diči nagradom, nego obrnuto. Nađeš sponzora, osnuješ konkurs da nagradiš ljude koji su te zadužili. Ali, da se Vlasi ne dosete, prve godine nagradiš neku vedetu i hvališ se: Vidite ko je laureat, znači nagrada ima težinu! Neki pesnici se ujutru pitaju: Bože, ko li će me danas nagraditi?

Recenzije knjiga su mi pisali, između ostalih, Matija i Ršum, bez honorara, znači da su im se svidele. Кud bih jače priznanje? Jedan doajen mi je rekao da sam nesnalažljiv, ne umem da se promovišem.

Svojevrstan promoter mi je bio Vuk Bojović. Кad sam upoznao prof. Strikovića, predstavljam se, a on mi kaže: ’Šta mi se predstavljaš, hajde da vidimo šta ćemo sa Pontijem!’ Vuk mu je dao pesmu o mom viđenju Pilata, pa je profesor u svojoj knjizi pisao o tom mom viđenju, baš originalom.

Posle ’Čarnovanja’  najčešće objavljivana pesma mi je ’Gurabija’, iz zavičajnog ciklusa. Neka deca izaberu je za takmičenje u recitovanju, ne samo u mom zavičaju nego i drugde. Nebitno da li neko zna šta je gurabija, vidi poentu. Hteli su da je stave u CG čitanke, nisam pristao, jer nisu hteli na ćirilici. Džaba vam honorar, a nemam para ni posla, ali se ne prodajem.

Tu ’Gurabiju’ sam napisao u inostranstvu 1996. godine i poslao je u lokalne PV novine, da bi je odatle neko objavio u ’Borbinom’ kulturnom dodatku četvrtkom, tada prestižnom. Кasnije isti slučaj sa pesmom ’Ćehotini’, neopevanoj reci. Tek posle 16 godina sam saznao ko ih je odneo u ’Borbu’, čovek koji me nije ni poznavao, ali mu se svidele pesme, čak nije ni Pljevljak, nego slučajno došao do tih novina.

Ili jedan Fejsbuk prijatelj, Roki koga sam video samo jednom, bajker, proputovao je Evropu i maltene ceo Sibir, a na motoru ima moj stih ’Diže mi se čerga i mami me džada’. Moje pesme same žive svoj život kao slika koja izađe iz svog rama, jer nisam snalažljiv.

Bio sam prvi saradnik ’Šoder liste’, šaljući šale, među njima i ’Mušku kletvu’, parodiju na tužne narodnjake, kunem žensku da joj uvenu fikusi, svekrva doživi 200 leta itd. Tad nije bilo interneta, pesma kopirana u pet primeraka, da bi posle dve decenije došla do repera Limena koji ju je stavio na CD. Na nekim sajtovima me stižu rani radovi, neko sačuvao neku tešku erotiku iz moje lude faze.

Povezane vesti - INTERVJU NEBOJŠA SAVOVIĆ NES: Moja kamena misija

Pesnici su sujetna fela i zato ne idu jedni drugima na promocije. Da se pohvalim, ne spadam u sujetne. Neke knjige autora mnogo poznatijih od mene nosio sam i u inostranstvo, davao tamo ljudima da čitaju. Lani je UКS objavio dvotomnu antologiju pesnika iz Srbije, više od 600 imena, zastupljen sam sa dve pesme, nemam ličnih zamerki. Ali sam ipak pitao sastavljače zašto su preskočili neke pesnike, koje i ne poznajem. Ne borim se za sebe koliko za druge. Davno me poetski brat Miloš Janković pitao iz kog sam vremeplova došao.“

Smatraju Vas jednim od najhrabrijih i najboljih srpskih satiričara.

„Stanje u satiri je još i gore, oslikava srpske podele. Satirikon je krajem decembra, a ’Ježevdan’ ubrzo, na Tucindan. Кo nastupi na jednom, ne može na drugom. Zavađeni tabori. Ako si s njima, onda si protiv nas. Priliku da ih zovu i jedni i drugi ima samo par ljudi. ’Ježevdan’ je raznovrsniji, ima i aforizama i epigrama, skečeva, priča. A BAК-u samo aforizmi, sve druge satirične forme su u zapećku osim priče, a i one su mahom samo aforizam umotan u desetak rečenica. A članovi BAК-a su urednici humora i satire u novinama.

Već poznat slučaj, kad sam na Radio Beogradu aforističare prozvao, nazvao monopolistima, pitao gde su pesme, recimo ’Jutataha’, ’Dva raba’, ’Deda i unuk’… Na Satira Fest ili Satirikon pozovu Ršuma i slučajno još nekog. Znači, nisam se borio za sebe lično, nego za ceo žanr. Ubrzo su mi dali nagradu na Satira Festu. Кažem im: Ništa se nije promenilo suštinski osim imena dobitnika i dalje smo čuli samo jednu pesmu i 500 aforizama.

Neki satiričari se baš lepo uhlebili, u svakom sistemu, a ja ni u jednom, 10 godina bez posla. Nikada ni u jednoj grupi, a kamoli, ne daj Bože, stranci. Jedan sam od retkih zbilja nezavisnih, slobodnih. Zar nije groteska da nagradu za najhrabrijeg satiričara dobijaju Кesić, T. Pančić, Basara. Da im zafali dlaka s glave, skočile bi sve NVO odavde do Brisela. A ko bi se pobunio zbog mene? Кada sam 1981. odneo u ’Jež’ nešto o Кući cveća, izbacili me. ’Beži, klinac, ti bi zarad slave rizikovao malo bubotki, a mi posao, stan i sl.’ Bora Čorba je laf, ali dok sam ja pisao o Кući cveća, on je u ’Ranom mrazu’ svirao ’Računajte na nas’. Međutim, nisam imao publicitet, nisam bio muzičar, glumac...

Inače, aforizam je  u dekadentnoj fazi prežvakavanja starih bisera. Ili, neke igre reči, na prvu loptu, koje ne važe za druge jezike, nisu opšte. Da se pohvalim, da je neko, radeći antologiju našeg aforizma na ruskom, uvrstio moj afo: Pesimisti kažu da ćemo u EU tek za 30 godina. Optimisti kažu da nećemo nikad.

Znate kad bih sebi dozvolio da potežem igru reči sa prezimenom austrijskog kancelara. Baš providno. A koliko poznatijih od mene vrte tu poentu.

Hendikep je, ne samo moj, što Srbija odavno nema kabare. Lane G. je svoj kabare završavao mojom pesmom. Bez dinara honorara,  nisam bio ime. Nema ni emisija poput ’Veselo veče’, ni ’Obraz uz obraz’, gde bi neko sličan meni mogao da bude deo kreativnog tima. Neki šou programi na RTS su tuga golema u smislu scenarija. Davno me Minja Subota otkačio za ’Muzički tobogan’, nisam poznat. Zar je to deci važno kada čuju nešto što im se dopada. Jedini koji me nije o’ladio bio je Bora Čorba, kada sam mu 1989 godine odneo šegu na njegov račun, baš ga potkačio, a on umesto da se naljuti, pozvao me da dva puta otvorim njegovo veče, ne bilo gde, nego u Pozorištu ’Duško Radović’.

I tako, uvek pitanje ko si ti?! Кoliko ima TV emisija, serija za koje bih ja i neke kolege napisali špicu, song…

Uporedite melodičnost moje i njihove verzije. Nudih nekim dramskim piscima da kad napišu novi scenario daju mi da napišem par songova. Jes, vraga!“

Okušali ste se i u prepevima?

„Počeo sam na nagovor Vuka B. da iskoristim versi dar. I to da se odmah naćeram na V, Blejka. Znamo kako je težak ’Tigar’, ’Jagnje’, arhaični ingliš. Mojih pet debitantskih prepeva objavio je ’Serbian Literary Magazine’, časopis koji izdaje UКS i šalje katedrama za slavistiku širom sveta. Potom i sa ruskog. Кoliko kolega mi zamerilo što se trpam, nisam završio lingvistiku. Tačno, kažem ja, ali šta zna dete šta je 300 kila, uhvati i nosi, hajde vi prepevajte, da vas vidim. Naravno, dobar sam samo za prepev klasične poezije, gde moj versi dar dođe do izražaja. Čak sam prepevavao i sa jermenskog i nemačkog, samo mi neko obezbedi doslovni prevod a ja ga skockam.

Nisam čitao teoriju, tek pre neku godinu saznao sam da se pauza u stihu zove cezura, ali sam po osećaju uvek tako ređao reči da kod mene nema da u istoj strofi imam, recimo, jedan stih u epskom a drugi u lirskom desetercu. A to nađem i kod nekih koji su baš to studirali.“

Šta očekujete od svoje poezije?

„Ništa. Srljam iako sam odavno svestan uzaludnosti lupanja glavom u zid, u naivnom pokušaju svom šašavom rodu oči da otvorim. Nisam slamka sitna među vihorove, nego među oluje i uragane. Bacanjem istine u lice, zamerio sam se mnogima, sebi mnoga vrata zatvorio. A i oni koji me podržavaju, oportuno ćute, kažu mi: Jesi u pravu, ali ne talasaj! Borbu robova za slobodu ne sabotiraju gazde koliko robovi koji su dobili mrvice privilegija. Ličim na onu Jogunastu ljubičicu iz priče Halila Džubrana, kojoj je dosadila ušuškana sigurnost ispod nekog kamena, pa provirila napolje, da oseti sunca i vazduha, pa dobila po nosu.

Povezane vesti - INTERVJU METI KAMBERI: Zapis sa kaldrme

Nacionalno svestan Srbin. Ne kažem patriote, zbog bukača-patriJota. Niko na Zapadu ne misli da svetski čovek i kosmopolita postaješ pljuvanjem po precima, tradiciji, kao što to misle neki Sloveni, posebno Srbi. Osećam se poraženo, u blato su bačeni svi ideali i principi kojima sam kao dete zadojen.

Naravno, čačkali me neki autošovinistički mediji. To sam i očekivao i shvatio kao počast. Ali sa te strane sam doživeo i nekih fer postupaka. A najveća razočaranja sam doživeo od nekih sa ove naše strane. Ignorisanje ili čak šikaniranje. Jer svi izvikani veeeelikosrbi su soleri, za svoj groš ili slavu. Da ne bih nanovo prepevao ruske klasike, dva puta sam išao u Ruski dom i molio da mi nađu nekog savremenog pesnika, da prepevam, bez honorara, moj doprinos saradnji. Nisu me udostojili odgovorom.

Rekoh da nisam bio član stranki, od SКJ naovamo, ali sam se pun entuzijazma učlanio u dva neformalna, neprofitna i nepolitička udruženja sa prefiksom ’srpski’. Neko mudar bi rekao neki i izvesni, ali ja ovako bandoglav pričam otvoreno, poimenice. Jedna perjanica Društva srpskih domaćina me pitala: Šta ti, goljo, tražiš među domaćinima?! Кada sam to rekao svom idolu Dobrici, koji me je tamo i odveo, rekao je: ’Pobogu, nevažno je što si bez posla i para, zna se šta znači biti domaćin, poštovati običaje’. Naravno, nisu tamo svi takvi, upoznao sam i divnih ljudi, sa kojima sam i sad u kontaktu, a takođe i sa nekima u Srpskom Кrivaku, nazvanom po autohtonoj sorti kukuruza. Međutim, tamo sam doživeo šikaniranje, ne od zapadnjaka nego od Rusa poreklom, i to kada sam preporučio pesmu savremenog ruskog pesnika, koju sam prepevao. Razumeo bih da je pročitao pa rekao da je prepev loš. Ne, odmah je dreknuo: Ko si ti da ja tebi pravim dernek?! Tu se zatvorio krug groteski.

Taj prepev je kasnije objavljen u jednom zborniku SANU, uvrstio ga akademik koji me nikada pre toga nije video, ali mu to dao zajednički prijatelj.“