INTERVJU NENAD STANKOVIĆ: Boje radosne misli

INTERVJU NENAD STANKOVIĆ: Boje radosne misli

Nenad Stanković


Košmari u savremenim umetnostima, da li likovne, filmske i druge, namerno su projektovani da u nama izazivaju permanentan strah, da u nama kreiraju destrukciju i da nas udaljavaju i od vertikale i od božanskog principa i od kreacije – kaže Nenad Stanković, čiju sliku bi svako poželeo da ima u kući. Nije to ono sa čim se svakodnevno susrećemo u svetu straha i patnje. Naprotiv, Nenadove slike unose toplinu u svaki dom.

U svetu gde je ružno postalo vrhunski estetski imperativ, Vi  tragate za lepotom. To je osnova Vašeg pogleda na svet.

„U svetu u kojem živimo takođe je imperativ lepota, ali lepota operisanih silikonskih usana i silikonskih grudi. Moj imperativ jeste lepota, ali duhovna lepota, božanska lepota, jer čovek je stvoren po liku Božijem i on u sebi nosi božansku i kreativnu crtu. Problem savremenog sveta je poimanje šta je estetski lepo i šta je to lepota. Kada je Dostojevski rekao lepota će pobediti, on nije mislio na lepotu silikonskih usana i silikonskih grudi, nego je mislio na duhovnu lepotu prožetu hrišćanskom ljubavlju i božanskim osećajem za kreativnost. Vi možete danas slikati i blato i jad i čemer, ali ako ste prožeti božanskom iskrom, u svemu tome će se prožimati lepota postojanja i opstanka.

Povezane vestiINTERVJU NEBOJŠA SAVOVIĆ NES: Moja kamena misija

Dado Đurić, sjajan slikar, slika razne nakaze, ali u njegovom slikarskom postupku provejava likovna i slikarska crta lepote, znači ni on se u likovnom i kreativnom smislu nije odrekao lepote bez obzira na to šta slika. Lepota je na svakom koraku, lepotu vidimo u četiri godišnja doba, u pejzažima, u portretima, u arhitekturi i mnogim drugim stvarima na planeti, jer planeta Zemlja kao božanska kreacija je sama po sebi lepota. Bivstvujući na toj planeti, ja ne mogu a da to ne konstatujem kao slobodno i suvereno biće u činu kreativnog stvaranja.“

Vi ste čovek koji se igra, Homo ludens. Vaše slike su prožete Božijom promisli, nisu Vam slučajno poverili crkveni oci da oslikate i ikonopišete dve bogomolje.

„Umetnik po prirodi stvari je dete i ostaje do kraja života dete, jer mu ta detinjarija otvara vrata kreacije igre i stvaranja. Ta bezazlenost deteta u svakom umetniku otvara vrata stvaralaštva i zato je svako iskreno dečje stvaralaštvo na Božijem putu. Niko u stvaralaštvu i kreaciji nije iskreniji od deteta i bliži božanskom principu. U mnogim stvarima savremeni svet deformiše tako dete kroz film, kroz literaturu pa i kroz savremenu umetnost i stvara od njega suštu suprotnost. Sam Isus Hristos kaže: ’Ja nisam od ovog sveta i nisam došao da rušim postojeće, već da nadogradim’, u ovoj njegovoj poruci jasno je predočeno da je nama otvoren Božiji put, put kreativnosti, stvaralaštva, nauke. U tom smislu, tragajući za Božijim putem, sam Bog mi je namestio da oslikam dve crkve i da osetim draž i izazov tog stvaralačkog postupka i približavanja Bogu na taj način. To mi je, između ostalog, jako doprinelo u tim godinama, još kompletnijim sazrevanjem.“

U pohodima Beogradu 2019. 120x90

“U pohodima Beogradu”

Dar je od Boga i nepoštovanje svog dara je nepoštovanje Boga.

„Dar od Boga je svaki dar, svaka kreacija, ali savremeni čovek se odrekao toga. Savremeni čovek neoliberalnog materijalnog pogleda na svet i opredeljenja se odrekao i Boga, božanskog puta, kreacije i stvaralaštva. To se ogleda u umetnosti i savremena umetnost je dobrim delom prožeta nihilističkim pogledom na svet. Nažalost, tako je i u nauci umesto da naučna otkrića budu okrenuta u korist čoveka, ona su zarad sticanja materijalnog bogatstva okrenuta protiv čoveka. I savremeni čovek sa svim svojim prednostima i mogućnostima je postao nihilističko biće koje radi protiv sebe i protiv Boga. A sve zarad bolesne nihilističke grupice koja želi da drži sva bogatstva ovoga sveta u svojim rukama. Morate priznati da je to jako bolesno. Zamislite koliki je kosmos i koliko izazova pruža osvajanje kosmosa, ali uz pravilan i koristan princip življenja i postojanja. To se može postići samo tragajući za svojom ličnom vertikalom, sveopštom božanskom vertikalom.“

Vi otkrivate dečaka u sebi koji je zadivljen pčelom. Stojite obradovani ispred ptičjeg gnezda. Gledaoca terate da se vrati u detinjstvo.

„Tačno je, gospodinu Jevriću, i to ste jako lepo primetili da kod mene postoji nesvesna opservacija i vraćanje u detinjstvo. Psiholozi tvrde da je dete otac čoveka. Kako se kao dete formirate, takav ćete i čovek biti. Tako da slikanje gnezda, pčele, saća i svih drugih tema kojima se ja bavim, zapravo su iskre iz detinjstva koje su i te kako ostavile traga i pečata. Deca su Božija tvorevina i na svaki način se treba truditi i omogućiti deci da imaju srećno i radosno detinjstvo. Kad sam ovo rekao, nisam mislio da decu treba razmaziti, uskratiti za ljubav, autoritet i sve drugo. Jadne su one ideologije koje su ugnjetavale decu, mučile, iskorištavale i ubijale na najmonstruozniji način.

зетва

“Žetva”

Takva društva, države i narodi nemaju blagoslov od Boga niti ikakve šanse da postoje. Da biste imali srećno detinjstvo, morate imati časne i čestite roditelje, dede, babe, ujake i stričeve. Ja sam imao sreću da sam detinjstvo proveo u dvorištu Radovan kule Milića od Mačve u Belotiću, sa deda Radovanom. Mene su zapravo i markirale maštovite priče babe Desanke i solunske priče deda Radovana. Roditelji kao i svi roditelji su bili zauzeti svojim poslom i zato za svako dete je velika sreća ako su imali dede i babe. Kako dete stvorimo i vaspitamo, takvu ćemo državu imati i takav će nam narod biti. Što je čovek stariji, sve više mu isplivavaju slike detinjstva, a to je zapravo ono podsvesno u nama i neiscrpan izvor inspiracije i stvaralaštva.“

Vaše slike uvek mi izgledaju nove i uvek u njima otkrijem neki detalj, meni dosad nepoznat. Oduševljeni ste lilama. Tom slavlju dece. I Boga vatre. Deca odavno u velikom gradu nose baklje umesto lila. Tamo gde je navijačka baklja zamenila lilu, a igrice – starca sa planine koji priča bajke, počinje sunovrat u kojem odbijate da učestvujete.

„U tom kontekstu slavljenja deteta, slavljenja života postojanja, rada, stvaralaštva i kreativnosti 2012. obnovio sam Mačvansku lilu u Belotiću. Još za života stric Milić od Mačve je 1992. započeo ceremoniju Mačvanske lile. Zapravo, šta je Mačvanska lila? To je paljenje vatre u obliku lile 11. jula uoči Petrovdana. Vatra ili lila simboliše život, gde ima vatre, tu ima i života. Paljenje lila se događa uoči Petrovdana i time se na neki način obeležava kraj žetve. Taj praznik je jako prisutan u Mačvi, Semberiji, Hercegovini, zapadnoj Srbiji kao stari paganski običaj. A ko u stvari nosi lilu? Pa deca, koja su nastavljači svega onoga što su im preci ostavili. I zaista niko se više i iskrenije ne raduje lili vatri nego deca.

Povezane vestiINTERVJU METI KAMBERI: Zapis sa kaldrme

Savremena deca u svojim rukama drže navijačke baklje i to bi trebalo da budu vatre radosti, ali mahom te su vatre u službi destrukcije i nihilizma. Vatra kao jedan od četiri elementa je simbol života, a u savremenom svetu je iskorištena u službi nihilizma, destrukcije, naročito kroz film savremenog doba i naravno, tragajući za vertikalom, ja nisam na tom putu globalističke destrukcije. Dva možda najjača principa u kosmosu su volja, za životom, za radošću, za srećom, za radom, i strah koji nam se sve više nameće kao osnovni životni moto i princip postojanja. Moj srpski narod je stradao strahovito kroz istoriju samo zato što je hteo da bude slobodan i da ne bude rob straha. Jer strah i destrukcija nije od Boga – tamo gde je mir, tamo stanuju Bog i božanski princip, tamo gde je strah caruje đavo.“

Vi ne pripadate tom svetu, niti taj svet pripada Vama. Poput starih majstora, Vi  pletete mrežu od snova. Vaše slike su jastuci punjeni perjem anđela, koji omogućavaju da se sada prepustimo snu bez košmara.

„Ovo Vaše pitanje je toliko dobro naslovljeno da ne znam kako da odgovorim a da ne narušim suštinu i lepotu ovog pitanja koje je sve reklo. Tačno je, ja pripadam klasičnoj školi slikanja i razmišljanja i kao takav predajem na Akademiji klasičnog slikarstva u Sremskoj Kamenici. Kada se kaže klasično, to nikada ne podrazumeva nešto staromodno ili konzervativno, već nešto konstruktivno što treba uvek obnavljati, dopunjavati. Ovaj svet nije idealan i nisu sve stvari postavljene onako kako bismo želeli, ali mi smo tu da od ovog sveta, pa makar on bio i pakao, stvaramo nešto lepše, humanije i bogougodnije. To su moji jastuci puni perja koje izleće da oplemeni ovaj svet.“

рајски вртови

“Rajski vrtovi”

Pred Vašim slikama gledalac zaboravi na sve košmare i na NATO-art kojim je otrovano ono što sebe naziva umetnošću danas.

„Zamislite jednog titana kao što je bio Mikelanđelo, prožet božanskim idejama, i zamislite savremenog, kako vi kažete, NATO-art umetnika, koji oko sebe stvara haos, destrukciju i strah. Morate priznati da to nije svojstveno čoveku umetniku stvaranog po liku Božijem.“

U pedagoškom radu,  u odnosu koji se formira na relaciji majstor-šegrt, ko više dobija? Da li majstor dobije dodatnu stvaralačku energiju od onih koji počinju ili je samo daje?

„Bavim se i pedagoškim radom na Akademiji klasičnog slikarstva gde predajem tehnologiju slikarstva, fresku i pejzaž. Moram priznati da me je taj rad pedagoški jako oplemenio u svakom smislu – i kreativnom i ljudskom. Kada dođete u neke godine, imate određena iskustva, onda je sasvim prirodno i normalno da to prenosite mlađima i time produžavate vek onome čime ste se bavili celog života. Naravno, u tome postoji jako dobra korelacija između profesora i studenta i studenti koji su kreativni i te kako mogu da inspirišu i ponesu svog pedagoga. Kada su zdravi odnosi na toj relaciji, svi su na dobitku.“

Kako vidite srpsko slikarstvo danas i konceptualizam, dvorsku umetnost novog poretka, u kojem za Vas nema mesta?

„Diplomirao sam na srpskom slikarstvu 13. veka, ciljano i namerno. Time sam hteo da skrenem pažnju na srpsko slikarstvo koje je ispunilo prazninu evropske i svetske slikarske baštine. To je bila renesansa pre renesanse. Što se tiče srpskog figurativnog štafelajnog slikarstva, ono je bogato, sadržajno i to su slike koje će ostati u istoriji. Tu je Medijala odigrala veliku ulogu i mnogi od tih slikara su inspirisani Medijalom i to možemo nazvati beogradskom školom fantastike, prepoznatljivom i u svetu i kod nas.

Povezane vestiINTERVJU DEJAN MILIVOJEVIĆ: Ulazak u platno

Nažalost, niko od tih slikara figurativnih, štafelajnih već decenijama ne učestvuju na revijalnim izložbama tipa Prolećni i Jesenji salon. Ne zato što oni neće, nego zato što im inferiorne neznalice koje vode tu priču ne dopuštaju. I tako decenijama imamo revijalne izložbe koje u stvari nisu stvaran presek srpskog slikarstva i srpske umetnosti. Nažalost, od te konceptualne dvorske umetnosti neće ostati ništa jer to neće ni njihovu decu interesovati, a kamoli nekog drugog.“

Uprkos svemu, slikarstvo prožeto slovenskim duhom, maštom, figuracijom je preživelo i dobro se drži.

„Naravno da je slikarstvo prožeto duhom, maštom, figuracijom preživelo, i te kako bivstvuje i na našoj sceni i na svetskoj sceni. Jer oni koji su daroviti, vredni, oni se bave estetikom, stvaralaštvom, kreacijom i sa svojim radom pobeđuju. Naša likovna scena je izuzetno bogata dobrim slikarima. Pobedilo je ono srpsko, slovensko koje je prožeto slobodom u svakom smislu i kao takvo je uvek kreativno, maštovito, darovito i bogougodno.“

Na čemu sada radite, šta se novo sprema?

„U principu uvek radim više ciklusa jer to u meni otvara vidike, maštu i ne da mi da se zarobim na jednoj ideji, da odem u manir i da celog života slikam jednu sliku. Tako da radeći više ciklusa u toj vrcavosti i raznolikosti raspaljujem maštu i stvaralački princip. Ono čime sam sad opterećen i o čemu razmišljam i radim su pejzaži Srbije, možda ciklus gde ću se baviti lutanjem po kosmosu i slično. Postoji u stvaralaštvu jedan princip – kada o nečemu mnogo pričate i razmišljate, postoji opasnost da ideja izgori. Zato i ne mogu tačno reći čime ću se baviti jer to će se pojaviti spontano, iznenada i kao dar iz podsvesti.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar