INTERVJU NEBOJŠA SAVOVIĆ NES: Moja kamena misija

Osim što pred tim velikim delima uživam, pokušavam da otkrijem mnogo toga što prosečan posetilac ne vidi. Divljenje starim majstorima me obogati, napuni, osnaži, upotpuni… Ubedljivost forme i igra svetla i senki na draperijama tih dela nisu me uputili da budem samo vešt klesar, već te fragmente koristim u svojoj skulpturi na poseban način kako bih izgradio jednu intimu dela prožimajući ih sa našpicanim geometrijskim formama - kaže Nebojša Savović Nes, majstor, zaljubljenik u kamen i čuveni vajar, autor mnogobrojnih vajarskih dela - spomenika Milanu Obrenoviću, Aleksandaru Karađorđeviću, Dragi Obrenović, Ljubici Obrenović, caru Lazaru, Nikolaju Krasnovu, vojvodi Radivoju Keroviću!

Vi ste primer kako se može skulpturi dati izgled koji će i te kako biti savremen, ali i klasično oblikovan.

„Umetnik je čovek koji deluje u svom vremenu. Koristeći iskustva prošlosti i klasične materijale, on ipak pripada svom dobu. Današnja umetnost, trgovi i objekti su drugačiji od onih iz vremena renesanse, baroka ili secesije. Zbog moje posvećenosti kamenu, na prvi pogled možete pomisliti na klasično. Tehnički pristup, besprekorna forma, ubedljivo izvođenje... Ako si svoj, onda te rukopis odaje. O tome su vrlo slično pisali različiti kritičari i autori tekstova. Ti sopstveni tragovi koje umetnik ostavlja su nešto po čemu se o njemu može suditi. Meni je drago da me prepoznaju.“

I najednom postajemo svedoci da je vajarstvo, ono klasično, sjajna mogućnost koju igra i šarm ideje čine vrlo prihvatljivim i modernim.

„Svakako. Umetnik uči na prethodnim delima, epohama… Čitave civilizacije upoznali smo zahvaljujući umetničkim delima. Kao studenta opčinio me Muzej azijske umetnosti u Parizu. Umetnici 20. veka umeli su da otkrivanjem starih vrednosti pronađu putokaz za sopstveni izraz. Savremeni vajar uvek ima šta da vidi i nauči u Firenci, na primer. Osim što pred tim velikim delima uživam, pokušavam da otkrijem mnogo toga što prosečan posetilac ne vidi.

Povezane vesti - INTERVJU METI KAMBERI: Zapis sa kaldrme

Divljenje starim majstorima me obogati, napuni, osnaži, upotpuni… Ubedljivost forme i igra svetla i senki na draperijama tih dela nisu me uputili da budem samo vešt klesar, već te fragmente koristim u svojoj skulpturi na poseban način kako bih izgradio jednu intimu dela prožimajući ih sa našpicanim geometrijskim formama. Ta novonastala forma mog rukopisa, nabijena emocijom, čini me zadovoljnim stvaraocem koji se ne ustručava da kaže kako puno uči od klasika.“

Autor ste mnogih samostalnih izložbi, monumentalnih spomenika i spomen obeležja, pokretač likovnih kolonija i simpozijuma.

„Kada se osvrnem, vidim obilje toga što ostaje iza mene. Pretpostavljam da bi mnogo više autorskih dela bilo u mom, ionako bogatom opusu da nisam toliko energije trošio na razne koordinacije, utemeljenja, osnivanja, rukovođenja… Uvek sam to smatrao neophodnom misijom kulture.

Govorio sam još na početku karijere kolegama da se moramo boriti za afirmaciju naše struke i da će na taj način i naša lična afirmacija uslediti. Sa istim žarom i odgovornošću radio sam Spomenik učesnicima balkanskih i oslobodilačkih ratova 1912-1918. u Novoj Varoši i Spomenik ruskom arhitekti Nikolaju Krasnovu u Beogradu. Nisam se štedeo stvarajući Bijenale minijaturne umetnosti u mom Gornjem Milanovcu podjednako kao i Simpozijum skulpture u dalekom i tada mi nepoznatom Plavu u Crnoj Gori.

Radije neću učestvovati u nečemu ako osetim da celim bićem nisam u tome. Zar sam mogao ostati ravnodušan prema Savincu gde u crkvi Svetog Save počiva srpska slikarka Mina Karadžić Vukomanović? Tako je nastala likovna kolonija u njenu čast i nije ni bitno da li će oni koji sada za to primaju platu da znaju kakav je bio početak. Iza mene je za sedam godina sedam izložbi ’Umetnost i vino’ koje sam potpisao kao autor koncepta i selektor, ali i sedam mojih kamenih autorskih dela koje sam napravio u čast ove teme, deleći radost sa kolegama učesnicima i šumadijskim vinarima. Biti umetnik znači biti posvećen svom delu i svojoj misiji. Tome učim i svoje studente u Kragujevcu.“

Nebojša Savović Nes; Foto: privatna arhiva

Zaslužni ste za obnovu i u materijalnom i u duhovnom smislu stare dobre skulpture.

„Na našim prostorima skulptura nema dugu tradiciju osim dekorativnih, mahom reljefnih prikaza u crkvenoj arhitekturi. Zbog toga i kažemo da su Petar Ubavkić i Đorđe Jovanović pioniri srpske skulpture. Osvrnimo se na prostor Italije gde je vekovima kontinuirano prisutna skulptura. Ipak, imamo sjajne vajare koji su ostavili trag u srpskoj umetnosti. Meni je kao mladom vajaru u Srbiji nedostajalo skulpture u kamenu. Bila je očigledna dominacija bronze kojoj su se pridružile i betonske forme.

Potrebno je da volite kamen i da razumete njegovu prirodu, da u izražavanju poštujete njegov karakter. Moji mermerni spomenici vojvodi Milanu Obrenoviću, knezu Aleksandru Karađorđeviću i vojvodi Živojinu Mišiću bili su pravo vizuelno osveženje i spomenička oda kamenu. To je podstaklo, možda je bolje reći ohrabrilo druge vajare, svakako i investitore. Meni je žao kada u malim mestima širom Republike Srpske vidim iskrene, ali diletantski kreirane kamene spomenike u najgorem grobljanskom maniru. Žao mi je pre svega zbog tih junaka kojima su spomenici posvećeni, ali i pogrešno tretiranog kamena. Dakle, kamen kao materijal nije garancija uspešnog oblikovanja monumenta. Nekada i najobičniji natpis, ploča ili skromno obeležje može biti kreirano na pravi skulptorski način, onako kako to dolikuje i struci i nameni.“

U svojim skulpturama dodajete i potrebnu obojenost, drugim materijalom, kako bi se posmatrač našao u potpunoj opsadi čula.

„Isti kamen različitog stepena obrade ima drugačiju obojenost, a kamen različitih boja je posebna priča. Kamen potiče iz prirode od koje uvek učimo. Divim se vodi koja je najbolji vajar kad je kamen u pitanju. Obilje oblutaka obalama daje čudesan šarm. Deo tog prizora zadenuo sam u svoja dela, praveći detalje u kamenu raznih boja. Ti obojeni akcenti su poput začina u jelu. Kamena arhitektura priobalja naučila me teksturi i geometriji skulpture, a darovi prirode upotrebi zaobljenog, obojenog, gotovo organskog detalja…

Povezane vesti - INTERVJU DEJAN MILIVOJEVIĆ: Ulazak u platno

Uzbudljivi prizori nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, što znači da sam uspeo svoju stvaralačku emociju da podelim sa drugima. Posetioci mojih izložbi u Beogradu, Kragujevcu, Užicu ili Puli imali su isti osećaj pred mojim delima, zatečeni lepotom obrađenog kamena, ali često se pitajući i kako je to tehnički izvedeno. Izuzetnu pohvalu sam svojevremeno na otvaranju svoje izložbe u Blok galeriji dobio od velike vajarke Ane Viđen: ’Dragi Nes, ovo je sve izuzetno izvedeno u kamenu, sve je besprekorno, znalački… Ali ova emocija koju si napravio je najvrednija jer posmatrač svaku ovu skulpturu poželi da ima’.”

Uradili ste i skulpture Milana Obrenovića, Aleksandara Karađorđevića, Drage Obrenović, Ljubice Obrenović, cara Lazara, Nikolaja Krasnova, vojvode Radivoja Kerovića…

„Jesam, puno portretnih spomenika sam uradio, pretežno u kamenu. Neka dela su iz vremena kada sam bio mlad i sa ove distance, natovaren iskustvom, ne mogu ništa loše da kažem. Svako delo je nastalo u određenom vremenu i ono mora nositi pečat tadašnjeg nadahnuća. Cilj mi je bio da svaki posmatrač, stručnjak i laik oseti i razume skulpturu, a nikako da se zadovolji pukim prepoznavanjem ličnosti. Skulptura mora biti dobro saglediva, da ima odgovarajuće svetlo, dimenziju... Belina kamena dobro stoji u parkovskim ambijentima i to jako ’navodi vodu na moju vodenicu’.

Moj brat Saša je fotograf u Muzeju rudničko-takovskog kraja. Zahvaljujući njemu postoji obilje foto-dokumentacije tokom izrade i sa otvaranja tih spomenika. Njegova fotografija je imala značajnu ulogu i u pripremi koncepta svakog spomenika jer sam često koristio kostimirane modele u razradi. Svakako da je svaka od tih skulptura zahtevala dobru pripremu izvođenja i suočavanje sa masom od nekoliko tona mermera. Volim timski rad i uvek sam imao dobro odabrane saradnike, marljive, sa posebnim afinitetima za pojedine specijalnosti. Sve je važno, od prvog obilaska lokacije do montaže skulpture. Iza bleštavog rezultata stoji obilje napornog rada: tekstova, fotografija, projekata, razrade, proračuna, modela, kamene prašine, znoja, slatkog umora... Svaka od tih skulptura vezuje me za prijatelje koji su u realizaciji učestvovali ili za one koje sam stekao tokom stvaranja dela. Ponekad prođe nekoliko godina od ideje i prvih kontakata, do same realizacije. Nekada ostane samo na tome. Trenutno se neki moji projekti krčkaju i čekaju svoje vreme.“

Nebojša Savović Nes; Foto: Mario Leone Bralić

Skulptura je postala oslobođena, ne samo u materijalnom smislu veći i u duhovnom. Kakvoj će se igri posvetiti vajar danas, pitanje je od životne važnosti.

„Skulptura može biti galerijska, intimna, ali ona vapi za prostorom, spoljašnjem ili unutrašnjem. U graditeljskoj ekspanziji i stvaranjem profita, zanemarujemo urbanističku logiku naspram investitorske. Čitave ulice nemaju niti jednog drveta zasađenog, nema malih parkova, platoa… Bilo bi dobro da država propiše humanizovanje tih prostora oplemenjavanjem raznim sadržajima, takođe i skulpturom. Bilo je nedavno nekih, za vajare omalovažavajućih pokušaja. Kad cenom skulpture opteretite ogromnu površinu stambenog i poslovnog prostora, jasno je da ispred svake zgrade ili u njenom velikom holu može biti bar jedno vajarsko delo većih dimenzija. Taj trošak po metru kvadratnom je zanemarljiv.

To država svakako svojim pravilima može investitore da obaveže, poput obaveznih parking mesta, iako je poređenje neumesno. Mnogi vajari se ne bave svojim poslom, to je surova realnost. Vajari se takođe snalaze i da raznim jeftinim materijalima održavaju kontinuitet stvaranja da bi učestvovali na izložbama gde participacijom finansiraju čak i štampanje kataloga. U kulturu je potrebno ulagati da bi ona kasnije višestruko uzvratila našim pokolenjima. To je i jedan od načina da se odupremo najezdi kvazivrednosti, kiča i najprimitivnijeg populizma.“

Koji materijal je najbliži Vašim duhovnim projekcijama?

„Kamen. Ne moram to da ističem jer oni koji znaju moj rad vezuju me za taj materijal. Zahvaljujući kamenu više od šesnaest godina kao vajar prisutan sam na gradilištu Hrama Svetog Save, jer su tu tražene spretne ruke, ali i razumevanje Derokovih zamisli. Sve ove godine, dobar deo života, posvetio sam vrlo specifičnoj reljefnoj mermernoj ornamentici Hrama, trudeći se da po uzoru na naše srednjovekovne klesare ostavim trag savremenog stvaraoca. Tu sam upoznao velike ljude, mnogo naučio i stekao puno prijatelja. Izložba pre nekoliko godina u Galeriji RTS, uz promociju knjige ’Pogled u Hram Dragomira Acovića’, svedoči o toj ’kamenoj misiji’. Istovremeno sam radio i druge značajne projekte, stvarao, izlagao… Umetnik ne može i ne sme da miruje.

Povezane vesti - INTERVJU MILAN CILE MARINKOVIĆ: Trag onoga što će se tek dogoditi

Drago mi je što sam mnoge mlade kolege ohrabrio da se bave kamenom, naučio ih, uputio i opremio, uključio u saradničke timove dajući im priliku da budu deo velikih projekata. To se ne uči u knjigama već isključivo u praksi. Sećam se koliko sam bio srećan kada je u dvorište tada izuzetno mladog vajara stigao veliki komad mermera iz Venčaca za izradu dvoglavog orla, tokom rata srušenog završnog elementa spomenika na Rudniku. Bilo je teško pronaći alat. Pokušavali su da ga iskuju majdanski kovači po mojim zahtevima. Od majstora raznih profesija mnogo sam naučio i postao tehnički potkovan. Vajar deluje u radioničkom ambijentu i mora znati čime i kako da svoju ideju pretvori u delo. Kod kamena je to izuzetno važno.“

Šta čeka skulpturu u 21. veku?

„Obilje raznolikosti, svakako. Tehnički napredak ili bolje reći dostupnost tehničkih postignuća znatno će uticati na skulpturu novog doba. Osim novih materijala, onima koji stvaraju u klasičnim materijalima biće znatno lakše u realizaciji svojih dela. Tri D štampači u najrazličitijim materijalima pokazaće svoju moć i omogućiti plodotvorniju scenu skulpture. Istorija nas uči da su bogata društva omogućavala da na svakom koraku imate skulptorska dela. Pariz, Beč, Budimpešta, Rim…

Čak i u nekim malim sredinama Italije i Austrije, na primer, viđao sam obilje skulptura na svakom koraku, starijih i modernih. Tu nije bilo reči o kampanji već o kontinuiranoj potrebi za umetničkim delima u prostoru trgova i parkova. Verujem da će se to izjednačiti, da će skulptura biti jednako prisutna svuda, jer je savremenoj arhitekturi i urbanom prostoru to potrebno. Ta skulptura mora biti utkana u jezgro prostora, nikako nametnuta kao izložba na otvorenom. Nedavno su neke kampanje u Evropi nakratko oskrnavile postojeće stare i vredne spomenike umetnosti i arhitekture usiljenim uguravanjem gumenih čamaca, na primer, ukazujući na migrantske nevolje i tu pojavu uopšte. Moderan umetnik mora da poštuje delo prethodnika. Na tim temeljima učimo i napredujemo. Skulptura 21. veka i umetnost uopšte mora se vratiti čoveku. Za otuđenje od prirode već plaćamo visoku cenu.“

"Bahus"; Nebojša Savović Nes

Na čemu sada radite?

„Svakodnevno umetnik stvara. Nekada je to konkretan posao a vrlo često razmišljanje i smišljanje o skulpturi i sa skulpturom. To je moj život. Sa dragim prijateljima, slikarkama Jasnom Opavski i Bisenijom Tereščenko i vajarom Ljubomirom Lackovićem, pripremam izložbu ’4x4’. Četvoro umetnika će izložiti po četiri svoja rada. Biće to divna celina različitih oblasti i materijala u slavu figuracije koja nam, imam utisak, puno nedostaje u poplavi raznoraznih dosetki i nerazumljivih kreacija…

Naravno, neću poput dežurnih nadobudnih mrzana da veličam delo jednog opredeljenja pljuvanjem po drugima. Beskrajno se radujemo zajedničkom nastupu prepuštajući svakome da se sam izbori sa stvaralačkim izazovima i nedoumicama. Pojavićemo se krajem godine u Beogradu, odmah potom u Novom Sadu… Biće zanimljivo videti reakciju publike i struke u regionu jer ćemo tokom naredne, 2022. godine imati neku vrstu turneje u nekoliko zemalja oko nas. Okupiran sam izradom svoje četiri mermerne skulpture za tu izložbu. One zahtevaju puno rada, iskrene posvećenosti… Ta aktivnost ne sme da ugrozi redovnu delatnost u ateljeu. To bih istakao kao najnovije, ali postoji mogućnost da ožive neki stari projekti, oni koji su u toku… Realizacija skulpture uvek zavisi od mnogo toga. Kada se sve poklopi, ona je tu, pred nama.“