INTERVJU IVANA FLEGAR: Delo ima moć samolečenja

U Galeriji „Atrijum“ izlaže Ivana Flegar koja je na sebe skrenula pažnju specifičnim pristupom grafici. Inovacijama koje otkrivaju i sakrivaju jedan novi, nama potpuno nepoznat svet likovnosti. Njene radove videla je publika u Italiji, Japanu, Španiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Indoneziji, Tajvanu, Egiptu, Bugarskoj, Americi.

Šta je to kolagrafija?

„Početkom XX veka razvoj kolaža kao umetničke forme doveo je do ideje da se predmeti (objekti kao što su komadići papira, tkanina, pesak...) lepe na štamparsku ploču, nabojavaju i štampaju. Njen uspeh je dobrim delom omogućen velikim skokom ka apstrakciji, multimedijalnoj umetnosti i kolažu u XX veku, kulturološkoj interakciji Evrope i SAD, proizvodnjom akrila i lakova i najviše zahvaljujući inovacijama i trudu pionira ove tehnike. Kolagrafija je relativno nova grafička tehnika u kojoj se štampajuća površina izrađuje pričvršćivanjem (najčešće lepljenjem) različitih materijala na podlogu po izboru. Tako pripremljena kolagrafska ploča – matrica može se otiskivati metodom duboke ili visoke štampe. Može se praviti i njihova kombinacija. Ona može, takođe, biti otisnuta i bez boje u tehnici slepe štampe (blind druck).

Štamparska ploča (matrica/kliše) može se praviti skoro od bilo kog materijala iz okruženja bez obzira na to da li ga je pravio čovek ili je uzet direktno iz prirode. Vešte ruke od tih materijala stvaraju novi oblik, koji se potom štampa. U procesu izrade doktorskog umetničkog projekta pod nazivom ’Kolagrafija – eksperimenti u grafici’ napravila sam veliki broj teksturnih primera materijala uzetih iz običnog, svakodnevnog života. Pripremila sam ih i štampala u dubokoj i visokoj štampi kako bih sagledala njihove mogućnosti za dalju primenu. Dakle, napravila sam jednu vrstu baze primera koja bi olakšala biranje materijala budućim praktikantima.“

Vaši izloženi radovi se mogu podeliti u tri ciklusa: Grafički radovi, Mini-monoprintovi i Kolaži.

„Na izložbi u Biblioteci grada Beograda ’Od kolaža do kolagrafije i nazad’ predstavljena su sublimirana iskustva stečena tokom rada na doktorskom umetničkom projektu ’Kolagrafija – eksperimenti u grafici’. Cilj projekta je definisanje i sistematizacija kolagrafske tehnike koja se kod nas smatra grubom, slabo kontrolisanom i nedovoljno istraženom. Međutim, kolagrafija ima neslućene mogućnosti širenja eksperimentisanjem i transformisanjem matrice. Omogućava izuzetno suptilne tonove za izvođenje preciznih crteža.

Povezane vesti - INTERVJU MILOŠ ŠOBAJIĆ: Konceptualizam kao NATO art

Izloženi radovi se mogu podeliti u tri ciklusa: Grafički listovi galerijskog formata, Mini-monoprintovi i Kolaži.
Najveći deo radova prikazanih na ovoj izložbi rađen je u tehnici kolagrafije. Za dobijanje otisaka većeg formata, iz prve grupe, nisu korišćeni tradicionalni (grafički) materijali (cink, bakar, drvo, kamen...). Umesto njih, korišćeni su svakodnevni materijali koji nisu upotrebljavani za ručnu štampu. Takođe, tamo gde je to moguće, tehnika rada je prilagođena okolini i prelazi na vodenu bazu pretvarajući kolagrafiju u netoksičnu vrstu štampe.
Drugi ciklus je nastao po završetku rada na doktorskom umetničkom projektu. Predstavlja nastavak istraživanja mogućnosti koje ova tehnika pruža. Fokus je prebačen s velikog na mali format. Svaki od otisaka je jedinstven i nije deo tiraža. Matrica, u tradicionalnom smislu, ne postoji. Elementi (različiti materijali) nabojavani su, slagani poput slagalice direktno na fundament prese i odmah otiskivani. Samim tim što matricu ne čini jedinstvena celina, proces se ne može ponoviti.
Treći ciklus zatvara krug i vraća se kolažu od koga je sve i počelo. Otisci lošijeg kvaliteta kao i probni otisci koji su nastali u toku rada na grafičkim listovima iz prvog ciklusa. Ovde je na delu svojevrsna reciklaža. Elementi prolaze proces reformacije i stvaraju nove, drugačije celine. Ništa se ne baca. Ti stari, neuspeli otisci se kadriraju i sklapaju u novu celinu, kolaže.“

Imali ste preko stotinu kolektivnih izložbi u gradovima Srbije. Da li ste zadovoljni kako je publika primila Vaše radove?

„Pod pojmom umetnička publika podrazumevamo onaj veoma mali deo populacije koji ima razvijene kulturne potrebe i učestalu kulturnu praksu. Zadovoljna sam reakcijom tog sloja ljudi. Radovi ih ne ostavljaju ravnodušnim. Uvek ima interakcije publike sa mojim radovima i na tome sam jako zahvalna. Uvek je dobro saslušati mišljenje publike kao i asocijacije koje imaju u dodiru sa mojim radom. Interesovanja imaju presudnu ulogu u razvoju kulturnih potreba, pa samim tim i potrošnje. Umetnik danas teško može da živi od svog rada i to nije dobro. Prinuđen je da troši energiju, ne na stvaranje već na preživljavanje. Usled trenutne situacije umetnici su se našli u još težem položaju. Umetnička udruženja osnivaju fondove solidarnosti kako bi pomogli samostalnim umetnicima... I ranije je umetnost imala nezavidan položaj. Кoristeći se rečima Gija Debora postavljamo pitanje: kakvu šansu ima umetnost u odnosu na svetlucavu spoljašnjost spektakla u ovom modernom društvu u kojem dominira težnja ka opštoj banalizaciji?“

Povezane vesti - INTERVJU VESNA ANTONIĆ: Platna zaboravljene slobode

Volite da istražujete, da eksperimentišete, kakav je Vaš odnos prema tradiciji?

„U tradicionalnom smislu grafika je zajednički naziv za sve tehničke postupke umnožavanja slike (crteža) i teksta pomoću matrice, putem otiskivanja u određenom broju što istovetnijih otisaka na nekoj površini. Deli se na umetničku (originalnu) i reproduktivnu grafiku.
U izradi tradicionalne umetničke grafike razlikujemo dve faze rada: izradu matrice i njeno otiskivanje. Matrica može biti izrađena na razne načine. Grafika je uvek išla u korak s novim tehnologijama, tako da i danas, s tehničkim napredovanjem, dolazi do promena u umetničkoj grafici. Кoriste se nove metode za izradu matrica (na primer, lasersko sečenje) i eksperimentiše se s podlogama na kojima se vrši otiskivanje.
U postupku tradicionalnog otiskivanja matrica je onaj elemenat na koji se nanosi boja i koja u kontaktu s podlogom (najčešće papirom), a uz dejstvo odgovarajuće sile, tu boju prenosi na podlogu. Sastoji se od štampajućih površina koje prenose boju na podlogu i od slobodnih površina koje ne učestvuju direktno u otiskivanju.
Površine koje nose boju na matrici mogu biti ispupčene, udubljene ili ravne, pa tako imamo visoku, duboku i ravnu štampu. Postoji i propusna (sito) štampa, koja kao bazu koristi forme od svile, najlona ili poliestera, koje se presvlače nepropusnim slojem. Кao osnova za izradu tradicionalne matrice koriste se kamen, drvo, tanke metalne ploče (od aluminijuma, cinka, gvožđa, bakra), a u skorije vreme i linoleum, koji se u početku koristio kao zamena za drvo, u tehnici drvoreza, pa je i sama tehnika dobila naziv – linorez.

Čovek neprekidno uvodi novine u svoju egzistenciju stvarajući i otkrivajući. Umetnik, kao deo tog sveta, ne može ostati po strani, već mora težiti za inkorporiranjem novih elemenata u svoj duhovno-umetnički život. Tempo života se znatno promenio i ubrzao, pa savremeni čovek, posebno ako živi u velikom gradu, ima sve manje slobodnog vremena. Ako niste samostalni umetnik, student ili profesor na umetničkom fakultetu, teže ćete odvojiti onoliko slobodnog vremena koliko bavljenje ručnom štampom zahteva. Treba tražiti načine koji će olakšati posao stvaranja kako bi se grafika približila današnjem načinu života. U toku istorijskog razvoja grafika je jednim svojim delom uvek težila pojednostavljenju procesa umnožavanja. I moja je želja da malo olakšam i donekle uprostim određene postupke u grafici. Grafika više ne mora da bude toliko teška za izradu i toksična za organizam.

Povezane vesti - INTERVJU JARMILA VEŠOVIĆ: Razbijanje formi i normi

Pripadate mlađoj generaciji umetnika, koliko je umetnost bitna u Vašem dobu?

„Mislim da je umetnost bitna u bilo kom dobu. Ona je, pored snova, izuzetna veza sa podsvesnim. Кroz tu vezu imamo moć samolečenja. Meni je pomogla da se izborim i izađem iz nekih mračnih faza koje sam imala u toku života. Izgubila sam dosta jako bliskih ljudi, a to ostavlja duboke brazde na srcu. Кroz rad na magistarskim studijama sam se, recimo, izborila sa melanholijom pa je i sam rad istraživao tu temu. Nosi naziv ’Melanholija – bolest duše’. Mi više vidimo i dublje osećamo pa nam je umetnost pre potreba nego izbor. Ta osećanja se moraju izbaciti na svetlost dana i na taj način osvestiti. Umetnici retko kada stvaraju kada su srećni. Ono pravo nastaje kada nas nešto tišti, muči, kada imamo neki problem ili želimo problem da rešimo... Sledeća faza u mom stvaranju se može povezati sa uzdizanjem (sazrevanjem i rastom) i prate je radovi iz faze ’Fire escape – protivpožarne stepenice’.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…