INTERVJU MILOŠ ŠOBAJIĆ: Konceptualizam kao NATO art

Miloš Šobajić potiče iz ugledne srpske porodice u Crnoj Gori, koja je u XIX veku donela prvu čitaonicu, pozorište, orkestar, novine i časopise, prvo kulturno-umetničko društvo, „Zahumlje“, prvu robnu kuću u Crnu Goru. Njegovi preci bili su pisci, pesnici, grafičari, diplomate, lekari, etnolozi…

Imao je više od osamdeset samostalnih izložbi i izlagao na preko četiristo dvadeset grupnih izložbi po svetu. Njegova dela se nalaze u blizu četrdeset muzeja u svetu. O Milošu Šobajiću je objavljeno oko sedam stotina tekstova u francuskoj, italijanskoj, srpskoj, američkoj, japanskoj, grčkoj i nemačkoj štampi, kao i veliki broj televizijskih filmova i prikaza.

Smatraju ga najvećim srpskim živim slikarom.

Vaša platna predstavljaju naglo buđenje koje nas baca prema neplaniranom cilju, ostvarenju i osveženju misli.  

„Bilo bi prelepo da je realno to naše buđenje sa osveženim mislima. Alen Žufrua je napisao takav zaključak o meni pretpostavljajući da su jutra koja predlažem burna, ali pozitivna. Slikao sam buđenja koja su slična svakom čoveku pri prvim signalima svesti, koji nam potvrđuju da smo još uvek živi i da ćemo energično krenuti u dan. To je trenutak kad postajemo svesni svog beskonačnog ništavila, pokušavajući da se odredimo ko smo zaista. Danas živimo u posebno opasnom vremenu. Odnedavno se zapravo budimo svakog jutra u ratu, jer smo realno u specijalnom ratu koji se vodi protiv celog čovečanstva. Odnedavno sam postao svestan da je rat uveliko počeo i da je zlotvor uspešno sproveo svoju želju da blokira celu planetu, kao probni test za sledeći potez. Ovo je sasvim novi način ratovanja, bez avijacije i bez bombi.

Foto: RAS/Zoran Ilić

Svedoci smo sasvim novog sistema sprovođenja totalne diktature nad čovečanstvom. Takvu agresiju nijedna generacija pre nas nije doživela. Doživeli smo potpunu kapitulaciju pred strahom od smrti! Pristali smo da nas zaključaju u naše kuće, kao preplašenu decu! Strah od smrti, u obliku pretnje da će desetina miliona stanovnika planete umreti, pa povrh toga još dva miliona Srba, koje nećemo znati gde i kako da sahranimo, učinilo je od nas kukavice, spremne na sve, samo da spasemo naše bedne živote.

Povezane vesti - INTERVJU JARMILA VEŠOVIĆ: Razbijanje formi i normi

Čak je i naša Crkva prihvatila strah od smrti kao razlog za kapitulaciju. Bil Gejts izjavljuje da je velika šteta što nije bar jedan milion mrtvih kako bi se svet ubedio u neophodnost njegove vakcine, koja će spasti svet. Od čega? Od njega i od njih? Ali, pored svega, ta vakcina treba da se svakako sprovede milom ili silom. Tako zahteva duboka država. Tako je zahtevala i u doba svinjskog gripa. Dakle, silovanje našeg tela mora biti sprovedeno u svakom slučaju, pod bilo kakvim okolnostima! Zašto? Zato da bi gospodari sveta počeli da sprovode totalnu kontrolu svetske populacije sa ciljem njenog smanjenja. Direktorka MMF izjavljuje tim povodom da u svetu ima suviše penzionera i da to goruće pitanje mora biti rešeno! Kako? Eutanazijom preko vakcinacije ili nekom još boljom metodom? Realno, trebalo bi da se suprotstavimo ruganju našoj inteligenciji i kriminalcima koji vode ovu planetu.“

Strast u konfrontaciji sa drugima, koja postoji u Vašem životu, na Vašim platnima se javlja kao podsticaj da se ona fizički izdvoji.

„Intelektualna konfrontacija je neophodna i potrebna. To je neophodan demokratski duel ideja. Dijalog nikad nije postojao između gospodara i potčinjenog, što pokazuje i današnji trenutak. Svedoci smo fundamentalne podele ljudske rase na one koji vladaju i na milijarde onih koji trpe tu vlast. Mislim da je svima najzad postalo jasno o čemu se zapravo radi. Oni koji još ne žele da prihvate činjenicu da pripadaju populaciji koja je u programu za nestanak, pomažu eliti da sprovodi svoje nedelo, skrivajući se iza teze o ’zaveri’. Zato mi je čast da pripadam delu svetske populacije, proglašene kao višak, jer ću skupo prodati svoju kožu. Nema dijaloga ni u ovom presudnom trenutku za čovečanstvo. Postavljamo najlogičnija pitanja za naš opstanak, bez odgovora, jer je gospodarev odgovor arogancija i sila.“

Gledanje Vaših slika čupa iz neprekidnog ponavljanja svakodnevnih radnji, iz mlitavosti i tromosti, odnosno gluposti.

„Glupost je veličanstvena. Najgore je što nismo svesni koliko smo glupi. ’Te bolne činjenice da sam glup svesna je samo naša okolina’, reče jedan pametan čovek. Slikarstvo je intelektualni posao pre svega, te je teško da može da se s njim uspešno bavi neko sa smanjenom inteligencijom. Ali i glupaci se masovno bave slikanjem. Prepuni smo ponude te vrste tzv. štafelajskog slikarstva, koje je tužni odraz slike na platnu, netalentovanog čoveka koji želi da se izrazi. Što se mene tiče, slikam da bih pobedio svoj strah. Dok slikam, imam utisak da sam u molitvi i da tražim spas, očekujući da mi onaj koji je nevidljiv pomogne da uđem u stanje svesti koje će mi omogućiti da uradim šta sam naumio.

Danas se prvi put postavlja pitanje da li će čovek ostati čovek ili ćemo pretrpeti još jednu genetsku promenu, znajući da smo prvu promenu doživeli u genetskom stvaranju Adama i Eve. Možda zato predstavljam fragmentarno ljudsko biće, u očekivanju nekakvog sasvim drugačijeg organizma?

FOTO: TANJUG/ TANJA VALIC

Sposobnost čovekovog rasuđivanja je do sada bio glavni problem u sprovođenju apsolutne vlasti nad njim. Čovek koji misli, a samim tim i stvara, nepodoban je za novi sistem vlasti. Podanik sa ograničenim mentalnim sposobnostima je idealna pojava kojoj streme naši gospodari. Genetski promenjena, ta nova osoba nipošto ne može biti stvaralac, a ponajmanje umetnik. Taj novi čovek, potreban novom svetskom poretku, trebaće da bude poslušan i neobrazovan, sa izraženim osećajem beznačajnosti i nepripadnosti bilo kojem narodu osim gospodarevoj teritoriji. Takvom čoveku će se omogućiti da se ludo zabavlja infantilnim zabavnim programom za dečji uzrast.

Jak Rive pominje to Vaše „stalno kretanje napred“. „Kretati se znači približiti se zabranjenom.“

„Jak Rive je značajni intelektualac u Francuskoj, koji je davno pisao o mom slikarstvu, stalno tražeći u njemu filozofsku građevinu. On je pokušavao da intelektualizuje ono što sam spontano slikao, bez želje da stvaram filozofske konstrukcije. Zapamtio sam kad je u jednom tekstu o meni, uvek tvrdeći da su moje naslikane teritorije ratna stanja, pomenuo jednog generala iz pozorišne predstave Žana Ženea, kojeg nekoliko osoba dugo oblače u uniformu, da bi on najzad kompletno obučen za rat rekao: ’Gde je rat?’ Baš kao ovih dana, kad ne znamo gde je rat, ili gde je front, ali ga osećamo na svojoj koži.

Povezane vesti - INTERVJU GORAN JOVIĆ: Umetnik i njegov čin vere

Front je u našim kućama i po našim sobama. Taj nevidljivi rat je uveden među nas, u naše kuhinje i predsoblja, da bismo se plašili jedni od drugih, na zadovoljstvo sistema.

Jak Rive je video moje slike kao večni čovekov pokušaj kretanja prema našoj sudbini. Govorio mi je: ’Soba, to si ti. Zgrada, to je tvoja sreća. Put do nje je tvoj život i tvoja sudbina’. To je put prema sreći, a sreća je pod zabranom, te je put do nje pun zamki. Samo najhrabriji uspevaju da je zgrabe.“

Da li je ovo kraj istorije, kraj smisla i kraj svega?

„Ova teza bi bila objašnjiva samo u slučaju kompletnog uništenja populacije na planeti. Kraj istorije prizivaju oni koji bi želeli da najzad postanu apsolutni gospodari čovečanstva i tako zaustave bilo kakvu evoluciju. Ta Fukujamina teza o kraju istorije je interesantna kao vrsta apsurda, a nikako kao realnost. Sistem bi tu tezu sasvim rado inplantirao na ovoj planeti.

Samo je raj kraj istorije. U njemu je sve idealno, odnosno večno idealno, večno skamenjeno i večno nepomično. U njemu je postignuta apsolutna kontrola kraja istorije, jer u raju ne postoji pomeranje prema budućnosti. Najlepša priča o raju je ona iz filma ’Gladijator’, kad  gladijator odlazi u raj, odnosno vraća se u najlepši period svog života, gde će u beskonačnost da gleda svoju lepu ženu, koja će večno ostati lepa i istih godina. Gledaće večno svog malog sina koji će uvek imati šest godina i stajaće večno u istom žitnom polju, gde se ništa novo neće desiti. Takav bi bio kraj istorije.“

Gledao sam Vas kako na prvoj vatrenoj liniji odbrane srpskih zemalja obilazite borce i delite im cigarete, kako se pridružujete svom narodu za vreme bombardovanja. Da li je hrabrost sastavni deo ličnosti velikih umetnika?

„To je najmanje što sam mogao da uradim za one koji ginu na frontu za odbranu moje otadžbine. Umetnici su isto toliko hrabri, ili kukavice kao sav ostali svet.

Foto: RAS/Zoran Ilić

Vidite li profil naših boraca koji su zadržali daleko nadmoćnijeg neprijatelja na Košarama? Nema intelektualaca među njima. Nema umetnika. Obični mladići u odbrani svoje zemlje. To je identičan mentalni i fizički sklop onih koji su davno izginuli na Kosovu polju u bici protiv Turaka. To su heroji koji nisu imali nameru da postanu heroji, ali od kojih je situacija stvorila Obiliće. Opet da pomenem jedan divan film, ’Strogo kontrolisani vozovi’ od Jiržija Mencela, gde jedan neprimetni skretničar vozova, na jednoj provincijskoj železničkoj stanici, stidljiv i konfuzan, silom prilika postaje heroj, jer diže u vazduh celu kompoziciju vagona, punu nemačkih vojnika. Ako mene pitate za moju hrabrost, ja sam kukavica koja ume da suzbije svoj strah.“

Ničeg politički angažovanijeg nema od velikog slikarstva?

„Glorifikacija hrišćanstva kroz renesansno slikarstvo i barok. Socijalistički realizam u umetnosti zemalja koje su prihvatile komunističku dogmu. Bilo je tu velikog slikarstva, čak veličanstvenog, posebno u Italiji i Španiji. Nisam pristalica angažovanog slikarstva danas, odnosno angažovane umetnosti. Ne volim ni duhovito slikarstvo. To mi liči na pamflet i ilustraciju. Dobra slika je prevashodno likovno dobra. Ona govori svojom suštinom i snagom. Sve ostale rukotvorine u vezi s njom, a nelikovne prirode, oduzimaju joj suštinu. Ako ta rukotvorina sadrži i političke atribute i fabulu, onda ona prelazi u nešto sasvim drugo; postaje vizuelni efekat, ni manje, ni više identičan bilo kojem vizuelnom efektu koji nas okružuje.

Ceo život oko nas je jedan veliki vizuelni događaj. Pa kakvu su to toplu vodu izmislili i šta su onda to novo stvorili tzv. vizuelni umetnici, proizvedeni od sistema na nivo transavangarde?! Ovim pitanjem, koje je po meni fundamentalno, vraćamo  se na današnju situaciju u svetu, izazvanu ovim virusom.

Povezane vesti - INTERVJU JASNA OPAVSKI: Koji mit živiš?

Sve je počelo tako što je duboka država pre četrdeset godina izmislila tzv. vizuelnu i konceptualnu umetnost, kao početnu tačku za razbijanje ljudskog uma. Odabrala je da se inplantira u likovnu umetnost kao najpogodnije tlo za svoju akciju fundamentalne promene ljudske svesti, smatrajući da samo duhovno izmenjen čovek može da prihvati novi svetski poredak. Današnji čovek, po definiciji individualna ličnost, pa zato stvaralac, ne uklapa se u profil koji će biti rob sistemu koji su nam namenili. O tome bih nešto više rekao kasnije.“

Pripadate Parizu i Beogradu, čovečanstvu, dakle. Šta mislite o onome što se dešava na slikarskoj sceni?

„I Pariz i Beograd su moji rodni gradovi. U Beogradu sam se rodio, a u Parizu proveo najveći deo života, oko pedeset godina. Volim ih svaki na svoj način. U Parizu sam živeo u dva navrata. Prvi put, čim sam se rodio, već 1945. godine sam odnet kao beba, sa ocem vojnim atašeom. Drugi put sam otišao samoinicijativno 1972 godine, odnesen velikom željom da pokažem Parizu šta radim. Ništa me nije pokolebalo i išao sam kroz taj ogromni i prelepi grad kako sam znao i umeo. Prvu izložbu sam imao u galeriji ’Lamber’, nepuna tri meseca po mom dolasku u Pariz. Tako je sve počelo... Provodio sam dane slikajući, a večeri i noći sa prijateljima u obilasku pariskih galerija, na otvaranjima izložbi naših dragih kolega. Izlagali smo po pariskim salonima od Gran Palea do Mon Ruža i bili srećni što smo se svi našli u tom slikarskom centru sedamdesetih godina prošlog veka. Nije bilo izložbe koju nisam posetio, upoređujući se sa slikarima tog vremena.

Povezane vesti - INTERVJU NEBOJŠA ĐURANOVIĆ: Slika i mit

U jednom momentu sam se zasitio takvog intenzivnog gledanja tuđih slika i zatvorio se u atelje. Tako sam se izolovao od svih uticaja i krenuo svojim putem. Baš u to vreme, početkom osamdesetih su se značajnije pojavili u Parizu konceptualni umetnici, koji su svima izazivali osmeh na licu, kao nekakva efemerna pojava netalentovanih ljudi koji bi želeli da se bave umetnošću. Nismo imali pojma da je njihova pojava bila dobro organizovana sa najvišeg vojnog vrha sistema, sa ozbiljnom namerom da stvore zabunu o suštini umetničkog dela, odnosno o proceni šta je umetnost a šta nije umetnost, rušeći tako duhovnu vertikalu, građenu generacijama. To je bio početak subverzije na ljudski um, koji se vremenom pokazao kao realno i pogubno oružje protiv zdravog razuma.

Sve je postalo sasvim jasno tek nedavno kad NATO Art objavljuje pre par godina da je savet NATO oformio pre nekoliko decenija NATO Art, stvarajući konceptualnu umetnost! Dakle, NATO Art i njegov umetnički savet, sastavljen od devetnaest članica tog vojnog saveza, ukazom formira konceptualnu umetnost, kako kažu, ’zbog mira i stabilizacije u svetu’, namećući silom ovaj birokratski izum na planetarnom nivou.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…