INTERVJU IVANA ŽIVIĆ: Žudimo za slobodom

Ivana Živić sve više privlači pažnju likovne kritike, publike, kolekcionara, medija. Pripada slikarima koji su hrabro zagazili u 21. vek. Ne boji se novih tehnologija već ih koristi da priče o njenim slikama stignu do svih. Ona sigurno nije uspavana princeza koja čeka onog ko će je pronaći posle sto godina, već kroz gustu šumu ništavila konceptualizma hrabro krči put prezrenoj figuraciji. I to pod vodom. Moralo se čekati na razgovor sa njom, ali se isplatilo.

U Vašem delu prožima se realno s imaginarnim, klasično, akademsko, figurativno, realističko slikarstvo sa iracionalnim i fantastičnim.

„Fantastika na mojim slikama je predvidiva. Znate da ćete videti prostor ispunjen vodom i figuru koja levitira u njemu. I pored toga svaka slika je na svoj način iznova uzbudljiva. Gledajući u njih, imate utisak da je pred vama realan prizor. U svakom slučaju moguć. A u isto vreme znate da je sve to izmišljeno. Realističan, klasičan, akademski pristup pojačava sve te iluzije. U svom radu puno pažnje posvećujem samoj ideji. Dugo radim pripremu za svaku sliku. Ideja je ta koja je nosi. Ne tehnika, veština, zanat, već ideja. Šta je to na slici i kako je predstavljeno? Kroz kombinovanje tri osnovna simbola vode, enterijera i figure gradim slike i posmatrača vodim od vidljive realnosti do nadrealne dimenzije. Upravo stavljajući figure u stanje levitacije, lakoće, mira i sklada pokušavam da zajedno sa posmatračem osetim tu slobodu ili lepotu života.“

Povezane vesti - INTERVJU MILOŠ FILIPOVIĆ: Beogradski alhemičar

Slike su veoma zahtevne po rešavanju žablje perspektive, telesnom skraćenju i distorziji, optički uslovljene prelamanjem prizora u vodi.

„Figuracija je definitivno najzahtevnija disciplina slikarstva. Kada se u sve to pridoda prelamanje svetlosti, kretanje samog tela, lelujanje draperija i sceničnost prostora, dobija se tehnički vrlo izazovna situacija. Na današnjoj savremenoj slikarskoj sceni pronaći ćete puno aktuelnih motiva kao što su predimenzionirani portreti, ili aktovi u distorziji. Takođe veliki broj ljudi slika plivanje, vodu, bazen, zaranjanje, telo u distorziji svetla i boja. Ipak, niko u sve to nije uključio još i enterijer. Sa pojavom jasnih i preciznih ivica prostora, arhitekture i nameštaja scene plivanja i vode postaju nestvarne. Ali i neprijatne. Asocijacije se kreću od banalnih, kao što su davljenje, potop, utapanje i smrt, preko jednog simboličnog traganja za izlazom, prepuštanja emocijama, plivanja kroz život i okolnosti, prihvatanja i uživanja u lepoti…“

Više od telesne materijalnosti i fluidnosti vode, važni su klasični slikarski momenti – prostor i svetlost.

„Svetlost i prostor u mojim slikama su zakomplikovani detaljima. Rokoko i barok kao pravci koje odlikuje dinamična forma, kretanje, asimetrija često su ambijenti na njima. Prostor je nekad potpuno u bluru, a nekad ga mnoštvo dezena sa draperija i tapeta definiše. Ponekad su to oronuli, napušteni enterijeri koji su simbol naših oronulih, odbačenih delova ličnosti. Drugi put su raskošne palate ili sakralni prostori koji pozivaju na buđenje duha. Svetlost je data kroz boju. Ona oživljava i materijalizuje formu slike kroz svoja prelamanja.“

Posle stotina hiljada slikara u istoriji umetnosti uspeli ste da napravite nešto novo i drugačije, da pomerite tradicionalne postavke realizma a time i stvorite samosvojno delo.

„Možda je to preambiciozno reći, ali biti originalan u vremenu kopiranja nije lako. Danas retko ko želi da ima takav cilj. Pronalaženje sopstvenog izraza smatra se prirodnim procesom. Ipak, taj proces je praćen donošenjem raznih odluka. A iskreno pratiti svoj put je jedna od njih. Ono što smatram dobrim na svojim slikama, osim zanata i tehnike, jeste to što je njihova estetska poruka čista i jasna. Korespondira sa ovim vremenom, a ostaće takva i za buduća vremena.“

Smela izopštenja iz realnog poretka prostora i vremena od kojih hvata vrtoglavica prikazani su realnim sredstvima.

„Danas je aktuelno prikazivati segmente realnosti koje bukvalno i banalno opisuju sadašnje vreme. Pošto je korona, obavezno se negde to u slici jako naglasi. Da li kao portret s maskom ili na neki drugi način, nije ni bitno… Na mojim slikama toga nema. One su savremene, ali nećete nalaziti niti na jedno bukvalno obeležje ovog trenutka. Komotno bi mogle da pripadaju i nekim prošlim vremenima, a možda i budućim. Nemaju jedno iščitavanje, već mnoga. Ono što sam želela da prikazujem na njima jesu emocije. Naslikati izraz lica čoveka, nasmejanog ili namrštenog, i dalje je prikaz grimase. Emocija je suptilno i složeno stanje duše. Ona vas definiše. A njen vizuelni prikaz moguć je kroz simbole vode, kretanja, plivanja, prostora… U tom smislu cela slika je jedan presek emocija koji vas zapljusne.“

Povezane vesti - INTERVJU MAJA HERMAN SEKULIĆ: Ambasador srpske kulture

Precizan i jasan likovni rukopis, crtačka minucioznost, nadolazeće fabule, unapred podrobno osmišljene umetničke formulacije, sve Vas to odlikuje…

„Kompozicija, obrada forme, ali nadasve boja su moj leksikon. Boja je za mene esencija slike. O njoj pažljivo vodim računa. Izbor pigmenata kojim se koristim je jako velik. Ne svetlim i ne tamnim valere crnom i belom, već drugim bojama i to stvara utisak punoće, raskoši i likovnog bogatstva. Zbog boje, pre svega fotografija, fotomontaža i digitalna štampa nikad neće dorasti slici. Ta čarolija koju je moguće postići uljem na platnu i ličnom kontrolom boja je neprevaziđena.“

Vi se ne bavite neprijatnim temama sveta oko nas već boravite u svetu osećanja, predstavljenih kroz seriju visoko estetizovanih metaforičnih prostora kroz koje telo plivačice sa lakoćom prolazi, leti i zaranja.

“’Sloboda na dah’, naziv moje poslednje izložbe, jeste naslov koji nas u startu asocira na nekakvu borbu. I ovoj trenutnoj situaciji sa kovidom na svim nivoima ta borba je vidljiva. Nalazimo se pred izborom: strah ili distanca od cele situacije. Jasno je da je osećaj straha suprotan osećaju slobode. Nikada pre strah od smrti nije bio do ove mere kolektivan i bukvalan. Postojao je više kao psihološki alarm koji nas upozorava na bljutavo, mrtvilo površnog života koji vodimo. Alarm koji nam kaže da smo se udaljili od sebe, od prirode, od pravog smisla. A sada, strah od smrti diktira uslove, programira svaki naš korak, nameće nam se kao najvažniji. I kakav god stav zauzeli, na kojoj god poziciji bili, naša sloboda jeste ograničena i više nego ikad osećamo žudnju za njom. Ali zato, u odnosu na taj strah, u stanju smo, napokon, da najveću vrednost damo životu. Kao pozitivnu stranu svega vidim da ljudi u ovom vremenu imaju više sluha za umetnost. Nisu im više dovoljni banalni sadržaji, javlja se potreba za širim i slojevitijim razumevanjem sebe i sveta. Na kraju umetnost je tu i kao most za prihvatanje svega što se dešava, jer jedino ona sad može da daje odgovore koji mogu da zadovolje. Takođe, ovo je vreme produkcije jer sa manjkom konkretnih angažmana, umetnici napokon imaju to netaknuto vreme za stvaranje.“

Moglo bi se reći da ste sada umetnik u trendu. Likovni kritičari se utrkuju sa komplimentima, pozivaju Vas u TV emisije, izložbe su zapažene i ispraćene. Koliko je to bitno slikaru?

„Moj ideal savršenog slikarskog stila života je život Lukijana Frojda. On je bio milijarder koji je živeo u svom dvorcu sa poslugom i jedino ga je zanimalo da po ceo dan slika. Da ima dovoljno belih čaršava za brisanje četkica i da mu modeli ne kasne. Sve drugo ga nije zanimalo, čak je priznao svu decu od svih modela sa kojima je bio. Njih negde oko trideset… Kad nekom želim da dočaram šta je to slikarstvo i kolika je to strast, ljubav i posvećenost, koliko je jako i koliko je moguć savršeno srećan život samo u njemu, ispričam ovu priču.

Povezane vesti - INTERVJU VIKTOR KIŠ: Šta to beše publika

U njoj nema novinara, likovnih kritičara ni televizije. Za slikara oni si savršeno nebitni. Međutim, ne počinjemo svi na istim pozicijama. Da bi naš rad bio vidljiv, mediji su neophodni. Da bi se bolje približio publici i preciznije razumeo, kritičari i istoričari umetnosti su neophodni. Izložbe u galerijama fizički poseti u boljem slučaju, u proseku od 50 do 300 ljudi. Gledanost jednog jutarnjeg programa na RTS-u gde se pojavi reportaža o vašoj izložbi je oko 1.200.000 ljudi! Iako nije isto, ipak neko na taj način čuje za vas, zainteresuje se, poseti galeriju... Slikari treba da budu svesni ovih činjenica. Da prevaziđu tremu, pogrešna uverenja i da se pojave u medijima… Nije lako doći u fokus novinarima. Za to je potreban pre svega kvalitet, ali i kontinuitet u radu i izlaganju.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .