INTERVJU JASNA OPAVSKI: Koji mit živiš?

Jasna Opavski slika žensko telo. Žensko telo je Božjim promislom određeno da rađa, žensko krilo da simbolizuje najsigurnije mesto, a njena lepota da pruža najveće uživanje i nadahnuće. Jedan od njenih prvih crteža iz detinjstva predstavljao je ženski akt. I dalje je motivisana da pronikne u tajnu njegove privlačnosti.

Da li slikar bira temu ili ona izabere njega?

"Likovno izražavanje je integralni deo mog ličnog razvoja. Od ranih dečjih crteža težim figuraciji. Predstavljanjem ljudi na slici doživljavam sebe kroz identifikaciju sa društvenim ulogama, kroz otkrivanje svojih osećanja u zamišljenim situacijama i upoznavanje tajanstvenih sfera svoje duše. Pri tom, uzbudljivost same kompozicije pojačava doživljaj. Tragovi mog samoupoznavanja jesu slike, koje podsećaju na scene iz antičke mitologije. Prepoznatljiv je uticaj mitologije stare Grčke, kao balkanskog nasleđa, a prisutan je i dijalog sa hrišćanskim duhovnim tekovinama. Iako se antički mitovi ne žive kao nekad, oni se i dalje susreću u medijima. Njihova arhetipska moć pokreće našu maštu. Mitovi na mojim slikama jesu personalizovani i lični, ali sadrže opštečovečansku nit. Oni postavljaju pitanje publici, koje je sažeto u rečima Karla Gustava Junga: Koji mit živiš? Kroz slike i tekstove započinjem dijalog sa publikom, sa njihovom intimnom fantazijom i osetljivim pitanjem doživljavanja svog ličnog identiteta.

Povezane vesti - INTERVJU TIJANA KOJIĆ: Crveno je boja unutrašnjeg mraka

Pored svake slike izlažem zapis svog misaonog toka tokom rađanja ideje, nastanka dela i kontemplacije o njemu, sa ciljem da zadržim pažnju i više puta vratim pogled posetioca sa teksta na sliku. Želim da tema, kao i atmosfera slike, odjekne u duši onoga koji stane pred nju i da ga podstakne na prisniji odnos sa samim sobom. Ovaj svet kontemplativne imaginacije sam otkrila kroz nadrealistički postupak prepoznavanja figura u nekontrolisanim mrljama boje. Slikajući na ovaj način, rešavala sam Roršahov test u potrazi za svojom temom. Temu nisam odabrala ja. Ona je izabrala mene. Kada je novorođenim figurama iz mog nesvesnog postalo tesno među nekontrolisanim mrljama i ja sam se vratila slikanju četkom, zadržavajući tematiku koja mi se nametnula iznutra. Prva asocijacija pred mojim plastično izvajanim ljudskim telima, najčešće aktovima, jeste starogrčka skulptura. Smeštam ih u otvorene prostore, poput pozadinskih pejzaža renesanse ili De Kirikovih trgova. Moje slike su figurativne i mistične, tako da bi se najlakše mogle svrstati u fantastično ili metafizičko slikarstvo. Angažovane su psihološki, a ne sociološki. One čoveka pozivaju da se udubi u sebe i da da smisao i tumačenje vlastitim porivima. Tematiku, kojom se bavim, razvijam kroz čitanje antičkih i savremenih izvora, drama, poezije i teorije umetnosti. Između ostalih, izdvojila bih uticaj starogrčke mitologije i Karla Gustava Junga. Oni su mi pomogli da prepoznam sopstvene mitske ličnosti, personifikacije živih sila moje duše, koje se pojavljuju u mojim snovima kao i na mojim radovima. Veliki podsticaj pronalazim među figurativnim umetnicima na savremenoj likovnoj sceni Srbije.

Vidim da interesovanje za ljudski lik ponovo oživljava, kao i za realističan način prikazivanja, koji je dokazao da fotografija nije kadra da ga istisne iz likovne umetnosti, jer možda ona ima oko, ali nema ruku. Prisustvo humanog poteza i očiglednost dugog vremena uloženog u rad na slici zadržava pažnju publike i na taj način usporava napetost uzrokovanu bombardovanjem čula savremenog čoveka mnoštvom instant draži. Osim samostalno, najčešće izlažem zajedno sa kolegama koji se bave figuracijom i neguju filozofski ili psihološki koncept. Slikam tehnikom uljanih boja na platnu radi kombinovanja lazurnih i pastoznih slojeva, kao i produženog vremena sušenja, koje omogućava karakteristično stapanje poteza. Naročito mi je važno prosijavanje donjih slojeva boje kroz one gornje. To dovodi do mešanja boja, kakvo ne mogu da postignem samo jednim slojem. Plan mi je da svoju ideju o unutrašnjem pomirenju izrazim i kroz druge medije, kao što je video rad i performans, u čemu već imam iskustva. Slikajući doživljavam lične metamorfoze, koje ostaju zabeležene energijom koju nosi delo. Verujem da su lične metamorfoze temelj onih opšte društvenih. Umetnost podstiče i povezuje doživljajne i intelektualne kapacitete ličnosti kao retko koje ljudsko iskustvo. Umetnička dela jesu nasušna potreba savremenog čoveka, kao sredstvo za povezivanje sebe sa sobom."

Centralna tema Vaših slika je ženski akt?

"U svojoj knjizi "Homo Deus" Juval Noa Harari iznosi viđenje po kome je telo biološki kompjuter. Ono preko čula prikuplja podatke, nesvesno ih obrađuje, a zatim izbacuje rešenje. U prirodi, rešenje vrlo komplikovanih situacija nije broj, već osećanje. To je onaj osećaj koji nas ne vara.

U ovom pogledu je žena posebno nadarena. Svojom osećajnošću ona prima neobjašnjive uvide u tajnu života. Njeno telo je Božjim promislom određeno da rađa, njeno krilo da simbolizuje najsigurnije mesto, a njena lepota da pruža najveće uživanje i nadahnuće. Jedan od mojih prvih crteža iz detinjstva predstavljao je ženski akt. I dalje sam motivisana da proniknem u tajnu njegove privlačnosti."

Arheologija i mitologija govore da je kult majke i ćerke prethodio kultu Oca i Sina?

"Mi na Balkanu imamo čast da geografski, kulturološki i biološki pripadamo civilizaciji koja poštuje majčinstvo, i to naročito u duhovnom smislu reči. Naša plodna zemlja je vrlo rano bila nastanjena i na više arheoloških lokaliteta su pronađene figurine sa ženskim atributima. Možda je Vinča najpoznatija. U to vreme je sva umetnost bila ritualna. Arheologija i mitologija govore da je kult majke i ćerke prethodio kultu Oca i Sina. Tokom vekova eleusinskih misterija, najrasprostranjenijeg masovnog obreda starogrčkog sveta, najsvetiji predmet korišćen u inicijaciji bio je majčino krilo. I to nije pesnička slika iz čitanke za osnovnu školu, već temelj vrednosti prehelenističkog društva na Balkanu. To je sveta ideja naših predaka.

Povezane vesti - INTERVJU NEBOJŠA ĐURANOVIĆ: Slika i mit

Zajedno sa društvenim promenama i mitologija naroda se menja. Prema Robertu Grevsu, autoru knjige "Grčki mitovi", čuvena Meduza je u periodu matrijarhata bila poštovana kao Velika majka od koje potiču život, smrt i regeneracija. Dolaskom patrijarhalnog sistema, njena ženstvena moć je identifikovana sa silama haosa. Mit je preinačen i Meduza je opisana kao opasna lepotica, koja je isprovocirala Posejdona da je siluje, i zato je pretvorena u čudovište sa kosom od šištećih zmija. I sam pogled na nju pretvarao je živa bića u kamen. Zevsov sin, Persej, ubio ju je i instrumentalizovao njeno telo, tako što je koristio njenu glavu kao oružje kojim je okamenjivao neprijatelje. Kroz tektonski poremećaj priče o Meduzi, vidimo nešto o promeni društvenog položaja žene u periodu nastanka mita. Ja sam naslikala Perseja kako se Meduzi približava kao tajni prema kojoj oseća privlačnost i oprez. Žena je drugi svet, koji se ne može objasniti njegovim pojmovima. Jer, da bi muškarac znao ko je, potrebni su mu jači muškarac, slabiji muškarac i, neizostavno, žena."

Slikama se zalažete za ženski rodoslov?

"Majka je model daleko više nego učitelj svom detetu. Ona isijava atmosferu porodice i prenosi svoj doživljaj sveta. Ona je emocija i materija od koje je ljudsko biće stvoreno. Putem ženske linije prenosi se nasleđe povezanosti sa prirodom kroz svoju prirodu, a ne naspram nje. Priroda nije nešto izvan žene, o čemu ona saznaje na časovima biologije. Priroda su njeno telo, njena osećanja, njena tajna znanja. Ženska nasledna linija se ne tiče samo genetskog nasleđivanja, već i kulturnog. Tako se kaže maternji jezik za jezik na kome dete razmišlja, a u jeziku je duša naroda i nosilac koda ljudskosti.

Domaćinstvo je svemir u malom. Žena je kraljica kuće. Baratanje vatrom i vodom predstavlja rukovanje silama Sunca i Meseca. Muškarac osvaja svet, a žena jeste svet. Muškarac stiče znanje, a žena intuitivno zna. Neobjašnjivost intuitivnog mišljenja ga svrstava u kategoriju mističnog. Četrdeset godina mi je bilo potrebno da dopustim sebi drskost uverenja da znanje ne mora biti zasnovano na razumevanju. Majčino krilo, kao fizičko poreklo, jeste izvor mističnih znanja. Pčela ne uči da gradi košnicu, ptica gnezdo, dabar branu. Instinkt je mudrost. Ženstvenost je princip po važnosti jednak sa muževnošću."

Telo i duh na Vašim slikama?

"Duboko poštujem ljudsko, ne samo žensko telo. U njemu imamo arhetipski zabeležene i one stranice istorije koje niko nije zapisao ili su izgubljene ili čak uništene. Mi nosimo i više nego što znamo. Zato svoje kompozicije gradim od ljudskih i životinjskih tela u pokretu. Pravim scensku koreografiju. Tek u toku rada shvatam šta moje figure rade, a šta to znači nikada ne shvatim do kraja. Moje slike su scene za čudne svetlosti i poze, subjektivne prostore i neuhvatljive misli. Moja bića su moja nedefinisana stanja, koja su u nastajanju povezala magnovenja o životu, utiske o stvarnosti i odnos prema Bogu.

Povezane vesti - Sav taj džez

Pored mašte, koristim i fotografiju kao uzor za rad. Kompozicije započinjem idejom, koju razrađujem fotografišući živi model u pokretu. Tako beležim položaje u kojima niko ne bi mogao dugo da pozira, kao što su skok, pad ili izdržaj. Hvatam vrhunce koji u prirodi ne traju dugo. Umetnost je tu da izdvoji i zabeleži kulminaciju, kad već život ne može da je održi."

Često kombinujem ljudsko telo sa životinjskim elementima. Tada otkrivam neočekivane aspekte ljudskosti. Čovečanstvo je oduvek imalo potrebe da duhovni svet predstavlja himerama: kentaurima, sirenama, anđelima, serafimima...

"Već neko vreme se bavim kontroverznim likom čoveka sa glavom bika. U staroj Grčkoj bio je to Minotaur, ali se biće nalik biku pojavljuje i u Otkrivenju. Za mene je bik simbol instinkta, tela, materije. Instinkt ima taman toliko obzira prema našim odlukama koliko i cunami prema kupačima na plaži. Ali se snaga talasa može iskoristiti i kao čisti izvor energije ako se bolje upozna. Tako je i sa telesnim porivima. Slavni režiser Andrej Končalovski je uporedio kameru sa okom krave, koja gleda ne tumačeći. Pridev „objektivan" nastao je od imenice „objektiv". Značenje se dobija tek u montaži. Objektiv ništa ne montira. Narod kaže: „Blene kao tele u šarena vrata". Bik reaguje na signale, a ne na simbole. On ne razume i zato ga je nemoguće izmanipulisati idejama. Tako i telo ne možete prevariti, za razliku od psihe. Zato slikam telo u njegovom punom dostojanstvu."

"Vino je tečna ljubav", veli poslednji evropski mudrac Bela Hamvaš u knjizi "Filozofija vina". "Vino u čoveku budi ljubav a ne razvrat", jednom ste rekli. Branko V. Radičević i mnogi drugi srpski pesnici su pisali o vinu. Da li vino podstiče stvaralaštvo?

"Imam čast da već tri godine učestvujem na izložbi povodom Sajma šumadijskih vina u Topoli. Poslednje dve godine sam pisala i tekst za katalog, pa sam imala dodatni razlog da se udubim. Postoji veliki broj paralela između vina i umetnosti. Čudesan je višedimenzionalan doživljaj koji pruža dobro vino, a na degustaciji u Topoli sam shvatila koliko se taj doživljaj razlikuje od prostog napijanja. Ljubitelje vina ne sačinjava ista kategorija ljudi kao ljubitelje pijanstva. Postoji kultura pijenja radi lepote i istine. Hamvaš je napravio interesantnu paralelu između vinskog i rakijskog mentaliteta. Dok rakijski čovek pije da zaboravi, vinski čovek pije radi uživanja. To potvrđuje i činjenica da su vinogradarski krajevi idilični, kao Toskana ili Šumadija, a ljubitelji vina ujedno i ljubitelji umetnosti."

Da li je nevinost stid ili sloboda?

"Da li je nevinije potiskivati želje ili poštovati prirodne instinkte? Osetljivo doziranje čuvanja obraza i davanja sebi oduška je lajtmotiv mojih slika. U civilizovanom svetu kontrola ponašanja je osnova bezbednosti pojedinca u društvu, a time i društvenog poretka. Ipak, previše kontrole dovodi do neuroze i psihosomatskih oboljenja, a na društvenom nivou do rušenja sistema. Upoznala sam tajnu i nejasnoću kao lek za svoje sapete porive. Svaka tajna podrazumeva krivicu. Zato sam odlučila da svoju tajnu podelim sa onima koji imaju slične tajne, a to je umetnička publika. Pošto nas ima više, znači da smo normalni i opravdani. To je po Jungovom učenju smisao svake inicijacije. Kad moja tajna postane naša tajna, sa nje se uklanja stigma. JA može da bude krivo, ali MI je uvek nevino."

Povezane vesti - INTERVJU MILENA BOŽIĆ: Plašim se da ne postanem rob sujete

Kakav je odnos duhovnosti i greha?

"Motiv bebe sa krilima me je privukao kao jedan od načina prikazivanja anđela. Na neki način, beba-anđeo je biće kontradiktornosti. Osveštani nestašluk. Poznat je savet Isusa Hrista odraslima, da treba da budu kao deca. Deca imaju neku predvaspitnu vrlinu, koja se izgleda učenjem može potisnuti. Temi anđelčića posvetila sam ciklus akvarela. Akvarel, kao tehnika u kojoj se greške ne mogu sakriti, još jedan je način da ispitam pojam grešenja i greha. I moj metod slikanja uljanim bojama je od iskustva u radu sa vodom nasledio prozračne slojeve. Kod akvarela se greške ne mogu sakriti, jer je sve transparentno. Ali često se dešava da baš borba sa neželjenim efektom na slici dovede do originalnog rešenja. Pojam greške je relativan, pa je i pojam greha vrlo neodređen i opasan za ljudsko samopoštovanje. Možete primetiti da sam na strani prirode i da podižem glas protiv tesnih kalupa. Ipak, i dalje čuvam svest o važnosti kontrole i samokontrole, kako na nivou društva, tako i na nivou izvođenja slike. Sveta igra ostaje dilema, neistražena zona. Svaka dilema je nosilac misaono-doživljajnog napona i, kao takva, moja snažna inspiracija. Za mene je svaka slika ritual čija je snaga u nejasnosti. Jer zašto bi jedna slika bila razumljivija od života?"

Slike su Vaš lični ritual?

"Što smo bliži ličnoj, bliži smo i univerzalnoj istini. Zato slikam teme koje me najdublje dodiruju ili čak ranjavaju. Zavist i ljubomora su pojave čije potrese najmanje volim da osetim, ali upravo time one zavređuju moju pažnju. Na primer, obračun sa ličnom sujetom me je inspirisao da naslikam „Čašu za nezvanog gosta", sliku koja je dobila pohvalu na izložbi radova samostalnih umetnika povodom stogodišnjice ULUS-a. To je Parisov sud bez Parisa, u kome se tri boginje međusobno procenjuju. Htela sam da izrazim onaj pritajeni osećaj uvređenosti tuđim kvalitetom, koji nastaje iz nesigurnosti. Naravno da ne otvaram vrata svoje duše negativnim osećanjima, ali šta da radim sa onima koja su već tu kao nezvani gosti. Ova slika je moja ispovest i prelazak u sledeći nivo svesti. Svojoj sujeti dodeljujem titulu prirodnog i skidam sa nje anatemu. Prihvatanjem otvaram ventil koji me postepeno oslobađa pritiska. Eto, pokušala sam da opišem način na koji ritualno prerađujem svoje najdublje doživljaje. Nije bez osnove Frojdova teorija, po kojoj umetnik objekat svoje zabranjene želje taman toliko sakriva da prođe cenzuru savesti, a taman toliko ostavlja otkriven da se i poriv zadovolji. I vuci siti i ovce na broju. To su čari umetničke sublimacije."