INTERVJU LAZAR ŠEĆEROVIĆ: Diskoteka kao kulturološki fenomen

Godina je 1967. a u Beogradu postoji mesto kakvo se moglo videti samo u Londonu, Parizu ili Milanu. U centru grada, današnjoj Svetogorskoj ulici, pleše se u diskoteci. Ulaz je slobodan za sve koji žele da budu slobodni. Biti drugačiji je uvek izazov. Danas bi rekli da je to stvar prestiža. Tih godina to je bilo više od toga.

Jedan podijum za ples u nekoj Jugoslaviji postao je mesto koje nisu želele da propuste ni mnoge holivudske zvezde. Videti, biti viđen, ostati u sećanjima i na fotografijama diskoteke koja je bila više od zabave. Nakon svih decenija, priča o ovom nekada kultnom mestu zapravo je prilog za sociološka ili kulturološka istraživanja. Lazar Šećerović, oko koga se sve tih godina vrtelo, kaže da niko od njih o tome nije tako razmišljao. Oni su samo želeli da se dobro zabave, steknu obrazovanje, izgrade lepe manire. Diskoteka je, zapravo, demokratizovala zabavu.

Kad se Beograd bolje zabavljao, u prošlom ili u ovom veku?

"Poređenja uvek mogu dovesti do konfuzije. Svaki period ima svoju lepotu i porediti naša dva veka je skoro apsurdno, vremena su bila drugačija, režim je bio drugačiji, možda malo romantičniji, zato što se nije živelo tako brzo. Za mlade je uvek onaj period u kome su oni mladi daleko najlepši. Ni onda nisam voleo kada su stariji govorili: “U naše doba je bilo lepše”. Mladima je sada njihovo doba najlepše i ono što je najvažnije jeste da gledaju da iskoriste vreme mladosti da što više nauče, da se obrazuju, da prošire vidike, da putuju koliko mogu, da steknu nova iskustva, jer će im sve to biti jedan veliki životni i kulturni kapital za budućnost."

Čija je bila ideja otvaranja diskoteke u Beogradu 1967, jer to je bilo skoro deset godina pre nego što je otvoren čuveni “Studio 54”? Kako ste uopšte u to vreme dobili dozvolu da otvorite diskoteku?

"U to vreme u Evropi su postojale samo tri diskoteke, u Londonu, Parizu i Milanu. Naš drug koji je studirao kameru u Parizu po povratku sa studija došao je na ideju da se otvori diskoteka u Beogradu. Sa još jednim drugom i mojim bratom oni su otvorili diskoteku. Kako su u to vreme bile zabranjene privatne radnje, klub se vodio kao Društveni klub KK Crvena zvezda.  Uzor za našu diskoteku bila je kultna pariska diskoteka “Kastel”, koja je i danas najelegantnije mesto za izlazak u Parizu. Divne zelene i crvene tapete bile su donete iz Italije, a po zidovima su bili zakačeni mesingani fenjeri, kao na kočijama. Zanimljivo je da je podrum Doma Jevrema Grujića, odnosno naše kuće, projektovan kao da se predvidelo da će jednoga dana tu biti diskoteka. U glavnoj velikoj prostoriji se igralo, tu je bio postavljen parket, dok su ostale površine bile pokrivene vinaz pločicama, a u glavnoj prostoriji su bile tri uzdignute lože za koje su se svi otimali.

U prostoriji gde je bio bar, dominirao je dugačak mesingani šank, a iznad njega table na kojima su bili ispisani hitovi nedelje. Mi mladići smo šili košulje i odela po uzoru na “Stonse”, svi su nosili uzane kravate, uveče se uglavnom tako izlazilo. Devojke su nosile žipone, baletanke, pojavili su se prvi bodiji, pa i prvi goli stomačići, na glavama konjski repovi, u ruci bjuti kejs. Naše devojke su, kao i danas, sa malo sredstava uspevale da izgledaju fenomenalno. U diskoteci je tako uvek bila mala modna revija."

Da li je policija nadzirala ko se tu i kako zabavlja s obzirom na to da su često dolazili i  stranci koji su gostovali u Beogradu?

"Bili smo svesni da smo pod stalnom policijskom kontrolom, ali pošto nismo radili ništa nelegalno, nije bilo potrebe ni da oni intervenišu. Čak je i radno vreme bilo čedno, radila je od 18.30 do 1.00 ujutru, budući da mladi danas izlaze u dva, tri sata
ujutru.

Ko je plesao na tom čuvenom podijumu i koga danas od njih susrećete u Beogradu?

"Na podijumu su igrale najlepše i najšarmantnije devojke Beograda i najveći beogradski šarmeri i plejboji. Nedostižna zvezda bila je Lokica Stefanović, zatim Biljana Nevajda, poznata manekenka i galeristkinja, i veliki broj naših prijatelja koji i danas dolaze na naše zabave u diskoteku. Kako su se tad snimale mnoge koprodukcije u Beogradu u “Avala filmu”, kroz Beograd je prodefilovalo pola Holivuda i Činečite. Sve najveće zvezde su ovde prošle - glumci, reditelji, scenografi, kostimografi, kamermani, muzičari, ali i pisci, pesnici, baletski umetnici, velike francuske i engleske pozorišne trupe, kreatori, manekeni. Zatim, svake godine u oktobru je bio sajam “Moda u svetu”, svoje revije su imali Pjer Karden i Pako Raban, koji su posle nastupa naravno došli u diskoteku.

S jedne strane to je bilo zapanjujuće, a sa druge mi smo to smatrali normalnim. Svi ti ljudi su beskrajno šarmantni, jednostavni. Uživali su u Beogradu jer smo do tada bili velika nepoznanica za njih, a predstavljali smo vrata ka Zapadu, što im je bilo naročito interesantno.

Povezane vesti - INTERVJU FILIP ČOLOVIĆ: Ne vidimo umetnost zbog površnosti

Danas bi bilo nepojmljivo da se takav krug ljudi sreće po gradskim diskotekama, ali jednostavno njima je bilo zapanjujuće da u socijalizmu postoji diskoteka - to je bio kulturološki fenomen. I danas moj sestrić Alek Conić i njegova supruga Branka i ja svake godine za Noć muzeja pored našeg galerijskog prostora u parteru kuće otvaramo i diskoteku. Tada se može videti veliki broj fotografija koje pokazuju kakva je atmosfera bila u diskoteci, na njima su domaće i strane zvezde, lutke su obučene u hipi modi i naravno kao na svakoj ludoj žurki pušta se top lista najčuvenijih melodija iz onog vremena."

Mnogi smatraju da je ova diskoteka bila poslednje mesto gde se šezdesetih godina mogla videti mladež tog građanskog društva koje je nakon dvadesetak godina nestalo.

"Građansko društvo nikada nije nestalo, mada je komunistički režim na sve načine pokušavao da eliminiše građansku klasu. Danas deca i unuci komunista proglašavaju građansko društvo kao vrhunac društvenog uređenja i navodno se zalažu za demokratiju. Taj društveni sloj koji je stvaran u Srbiji još od početka 19. veka, bez obzira na potiskivanja socijalističkog režima, uvek je davao ton kulturnom i društvenom životu, a to čini i danas u mnogo povoljnijim uslovima. "

Bilo je i onih koji su tvrdili da je to u stvari samo paravan za sedište CIA u Beogradu?

"Napadi na diskoteku su stizali sa svih strana. Jedna od lažnih priča koja se poturala bila je i da je tu tajno sedište CIA. Danas to zvuči smešno, ali u ono vreme je to bilo prilično opasno. Vrhunac je bio kada je jedan novinar i napisao da se “jedan par tu čak poljubio u obraz”. To je bilo za ono doba skandalozno! Istina je bila potpuna drugačija. Pa tako, iako mnogi iz komunističkih porodica nisu davali deci da izlaze i da se druže sa nama, ona su u krišom dolazila, jer je ulaz u diskoteku bio slobodan. Mi nismo gledali ko je kakvih shvatanja, niti su nam roditelji nešto branili. Nama je bilo važno da steknemo obrazovanje i izgradimo lepe manire. Diskoteka je, zapravo, demokratizovala zabavu. Devojke su prvi put mogle da dođu same ili sa drugaricom, nije morao da ih prati brat ili dečko, tako da je to već bilo neko novo oslobađanje i revolucija."

Diskoteka je zatvorena uz objašnjenje da postoji mogućnost da će loše uticati na socijalističku omladinu, tačnije, da je ne bi kvarila.

"Posle velikog pritiska koji je vršen na diskoteku, a koji je postao užasan, nakon godinu dana njenog postojanja, naređeno je da diskoteka bude zatvoren na posebnoj sednici Vrhovne odbrane SFRJ, kako ne bi negativno uticala na naprednu socijalističku omladinu. Interesantno je kako se vremena menjaju, nepunih 50 godina nakon što je diskoteka ukinuta odlukom Vrhovne odbrane zemlje, deo izložbe “Skriveno blago Doma Jevrema Grujića”, koja je organizovana upravo u Domu Vojske Srbije uz pomoć Medija centra „Odbrana“, bio je posvećen upravo diskoteci. "

Povezane vesti - INTERVJU ANA KRSTAJIĆ: Uloga dede u avangardi

Šta se dogodilo nakon zatvaranja? Gde su se okupljale te glavne gradske face i gde su plesale najlepše devojke?

"Diskoteka je zvanično zatvorena, ali ona je nastavila svoj veliki pohod do današnjih dana. U diskoteci su se pravile nezaboravne žurke, koncerti, male pozorišne predstave sa skečevima, organizovane izložbe mladih umetnika, koji nisu mogli da plate galerije.

Naši prijatelji iz poznatih Visova (vokalno- instrumentalnih sastava) vežbali su u diskoteci jer im u njihovim zgradama nisu dozvoljavali da prave buku, priređivane su modne revije i organizovane zabave za mnoge strane filmske ekipe i pozorišne trupe koje su dolazile u Srbiju. Među najinteresantnijima je parti koji je organizovan posle spektakularne predstave “Kosa” u Ateljeu 212, kada su na podijumu plesali Radoj i Ragni."

Jeste li imali želju da, kao i mnogi sa tog podijuma, odete iz Jugoslavije?

"Nikada nisam imao želju da odem iz Beograda, Beograd je moj obožavani grad, ali naravno, voleo sam da putujem u najlepše evropske gradove i da kao esteta upijem sve ono najlepše što sam tamo mogao da vidim i doživim. Divno je da nam mnogi parovi koji su se nekada upoznali i uzeli dolaze iz celoga sveta da se prisete mesta gde je počela njihova ljubav."

Kako gledate na današnja mesta za provod u Beogradu? Sve češće se čuje da je Beograd odavno izgubio imidž velegrada i da sve to skupa liči na provincijski vašar u ružnom smisli te reči.

"Beograd nikada nije bio provincija, bez obzira na režime. Naprotiv, bio je i ostao velika kulturna metropola Evrope, a što se tiče današnje zabave, ona je usklađena sa vremenom u kome živimo. Beograd ima zavidan broj klubova sa neverovatnim rasponom raznih muzika, tako da svako može da pronađe svoje mesto za provod."

Povezane vesti - INTERVJU GORAN PASKALJEVIĆ: Ovo je vreme zaborava

Sve što je nekad bilo zabranjeno sada je dozvoljeno, i više od toga. Šta biste Vi zabranili kada je reč o zabavnim sadržajima?

"Uvek sam bio protiv svih vrsta zabrane, jer zabrane vode u represiju i u neslobodu. Diskoteka je na svoj način donela jedan novi dah slobode, ona je demokratizovala zabavu i omogućavala mladima da se druže i sastaju na najlepši mogući način. Zabrane spadaju u domen vlasti i najviše bih voleo kada bi zabranili da omladina gleda nasilje na televiziji, jer čitamo rezultate kopiranja onoga što su videli. "

 Da li je možda došlo vreme kada nam je potrebna ona omražena cenzura da bismo se zaštitili od šunda?

"Šund i kič postoje u svim državama Evrope. U Engleskoj je sloboda štampe skandalozna, oni idu toliko daleko da često insinuiraju najneverovatnije stvari čak i u vezi s kraljevskom porodicom. Već u prvom ustavu pre Prvog svetskog rata u zakonu o štampi je pisalo samo: Štampa je slobodna. Naravno, na novinarima i na urednicima je da odrede meru sa kojom se piše o izvesnim temama."