Scena
18.03.2021. 16:11
Dušica Anastasov
INTERVJU PAVEL GOMZIJAKOV: Ne verujem u jeftinu klasiku
Vek elektronskog zvuka i virtuelnog doživljaja sveta neće potisnuti klasičnu muziku. Ne samo zato što je sve počelo od nje, već zato što je uvek bila eho nekih generacija koje je iskustvo učinilo mudrijim. Pavel Gomzijakov, violončelista, kaže da je za uživanje u ovom zvuku ipak potrebno i neko životno iskustvo.
Kako vidite klasičnu muziku u 21. veku, kao dosledno čuvanje tradicionalnog zvuka ili smatrate da je moguć uticaj i nekog novog zvuka?
„Hoćete reći da li će klasična muzika kakvu znamo nestati? To često čujem u razgovorima. Sa klasičnom muzikom je gotovo i tome slično. Isto tako je bilo i sa pozorištem kada su se pojavili bioskopi. Svi su mislili da je sa pozorištem gotovo i da se neće oporaviti od udaraca koji mu je zadala pojava bioskopa. Ali onda se dogodilo upravo suprotno, pozorište je dobilo na značaju i dobilo je neku novu snagu. Po mom mišljenju i sa iskustvom koje imam, kada bi nestalo muzičkog obrazovanja, bilo bi drugačije.
Prilično sam optimističan kada je reč o budućnosti klasične muzike. Ukoliko mi publici priređujemo dobre koncerte, kakav bi mogao bit na primer koncert Nikolaja Luganskog ili Marte Algerič, nakon kojih se osećaju dobro, oni će imati želju da ponove to iskustvo. Ali, ukoliko koncert nije dobar, onda to verovatno ne možemo očekivati. Dakle, mislim da muzičari imaju zapravo veliku odgovornost. Takođe ne verujem u jeftine pokušaje popularizacije klasične muzike koji zapravo devalorizuju klasičnu muziku, poput izvođenja ’Četiri godišnja doba’ Vivaldija uz bend koji svira elektronsku muziku ili nešto tog tipa. To je nešto što, po mom mišljenju, neće doneti novu publiku.“
Povezane vesti - INTERVJU VELJKO VALJAREVIĆ: Kako je jedna boja zarobila sliku
Za koju generaciju najčešće svirate i da li se to promenilo poslednjih desetak godina?
„To se nikada ne menja. Naša publika je uvek starija od 60 godina. Naravno, uz neke izuzetke. Kreće se u opsegu od 40 godina starosti pa naviše, uz nekolicinu mladih ljudi i to su uglavnom student muzike ili neki radoznali momci i devojke. Tako je bilo pre dvadeset godina, pre četrdeset godina, uz povremene male varijacije. U Rusiji je uvek bilo drugačije. Tamo je bilo više mladih na koncertima klasične muzike jer je, u to vreme, skoro svako išao u muzičku školu. Bar 60 odsto populacije je išlo u muzičku školu. Stalno slušamo kako je naša publika sve starija. Ne, oduvek je bilo tako. Ne kažem da publiku klasične muzike čine samo stari ljudi, pre bih rekao zreli ljudi. To je muzika koja, između ostalog, zahteva i neko životno iskustvo.“
Nastupali ste u mnogim svetskim gradovima, kako publika reaguje i šta zapravo očekuje od koncerta?
„Oduvek sam smatrao da ukoliko dobro sviraš, publika svuda reaguje na isti način. Ukoliko uspeš da stvoriš muziku od prvog tona i ispričaš im muzičku priču. Muzika je pozorište zvukova i ukoliko uspeš da stvoriš to pozorište, muzičko pozorište, onda publika sluša i njihova je reakciju svuda ista. Nastupao sam u Japanu, Francuskoj, Rusiji… Publika sluša koncentrisano u iščekivanju šta će se sledeće dogoditi.“
Da li ste upoznati sa radom naših umetnika klasične muzike i da li biste sa nekim želeli da nastupate?
„Bojim se da ne poznajem baš dobro svet klasične muzike u Beogradu i Srbiji. Znam Maju Bogdanović, zajedno smo studirali u Francuskoj. Nažalost, nisam upoznat sa vašom scenom klasične muzike.“
Kakav je Vaš doživljaj celokupne umetnosti u svetu koji sve veću prednost daje virtuelnom izrazu?
„Iskreno, ne dopada mi se ideja da se taj princip primeni na svet klasične muzike. Uzmimo na primer onlajn časove muzike. Ne vidim neku svrhu tako nečega. Teško je uspostaviti energetsku konekciju, još ako kvalitet internet veze nije dovoljno dobar… Mislim da se jako mnogo gubi. Gubi se jako mnogo vremena i ulaže se ogromna energija da bi se objasnilo nešto što bi u slučaju direktnog kontakta uživo išlo glatko i brzo. Interakcija je u potpunosti drugačija.“
Povezane vesti - INTERVJU ADAM DEVENPORT: Filmska umetnost nije samo zabavni film
Da li je čovek današnjice na neki način uskraćen ličnim doživljajem umetnosti jer je previše izložen komunikaciji bez druženja? Koliko smo svi zavisni od ekrana?
„Možda još nije tako problematično, ali verujem da bi moglo postati u bliskoj budućnosti. Moram priznati da mene ne pogađa u tolikoj meri jer i pored veoma gustog rasporeda, stižem da se viđam sa svojim prijateljima. Trenutno je situacija malo drugačija zbog pandemije, ali čak i sada nalazim vreme za lični kontakt i doživljaj. Mislim da je to veoma važno. S druge strane, osećam se da sam na neki način u privilegovanoj situaciji jer ja upravljam svojim vremenom iako ima dana koji su toliko napunjeni da mi je bukvalno svaki minut organizovan.“
Kako tumačite povratak popularnosti etno zvuka, ali i sve manje publike koja sluša džez?
„Voleo bih da i sam slušam više džeza, da češće idem na džez koncerte. Mada, da budem potpuno iskren, zaista ne znam šta ljudi uopšte slušaju danas. Desi mi se da me neko od prijatelja pita za nekog muzičara ili bend da li ih znam, objašnjavajući mi usput kako su trenutno veoma popularni. Nisam siguran koliko sam pozvan da o tome govorim. Može biti da sam previše fokusiran na klasičnu muziku. Naravno da znam i muzičare van klasičarskog sveta, kao što su Bobi Mekferin, Sting, Ejmi Vajnhaus, Ela Ficdžerald, čiju muziku volim i rado slušam kod kuće, ali ove nove… Oni se pojavljuju i nestaju, često ne ostavljajući traga.“
Da li među današnjim kompozitorima muzike prepoznajete nekog čije će delo biti slušano i u idućem veku?
„To bi svakako bio finski kompozitor Magnus Lindberg. Jako mi se dopada njegov rad. Svirao sam njegov drugi koncert za violončelo. Mislim da se on na neki način vraća muzici romantizma, ako se to može reći za muziku u dvadeset prvom veku. Vreme će pokazati. Vreme je veoma veliki filter, bilo da je reč o muzici, slikarstvu ili bilo kojoj drugoj umetnosti. Ponekad nepravedan, ali veliki filter. Isto je tako i u svetu pop muzike. Neki hitovi će ostati zauvek, a neke pesme će jednostavno iščeznuti.“
Povezane vesti - INTERVJU ANA GRIGORJEV: Ilustracija je sanjarenje
Koje gradove danas vidite kao centre klasične muzike?
„Svakako Berlin, London, Moskvu, Pariz, velike megapolise u kojima živi veliki broj muzičara. S druge strane, stvari se menjaju u neočekivanom pravcu. Donedavno svi su želeli da žive u Londonu, Berlinu, a sada se muzičari premeštaju u manja mesta kako bi mogli da priušte sebi malo privatnog života. Ako govorimo o kvantitetu koncerata, što je veći grad - Njujork, Čikago, događa se više stvari. Ali ako govorimo o tome gde muzičari koji se bave klasičnom muzikom žive, sada se stvari menjaju.
Sa lakoćom komunikacije i opšte globalne povezanosti, naravno pre pandemije, dostupni su nam letovi do bilo koje tačke na planeti po pristupačnim cenama. U tom smislu možemo sebi da priuštimo da živimo u manjim, mirnijim gradovima, kao što je Lisabon, i uživamo u životu. Jer kada čovek ima 15 koncerata u mesecu, to je ubitačan tempo – putovanje, hotel, koncertna dvorana, pa ponovo, putovanje, hotel, koncertna dvorana. Nakon tako provedenih mesec dana, da li zaista želite da živite u centru Pariza? Bojim se da ne.“
Nastupi u Beogradu
Kao solista i kamerni muzičar, Pavel Gomzijakov nastupao je širom sveta sarađujući sa nebrojenim muzičarima, među kojima su Zahar Bron, Ogistan Dume, Lui Lorti, Hesus Lopez Kobos, Antoni Ros Marba, Kristofer Varen Grin i Trevor Pinok. Snimak Šopenove Sonate za violončelo i klavir koji su napravili Pavel Gomzijakov i Marija Žoao Pires, a koji je u maju 2009. objavljen na etiketi „Dojč Gramofon“, nominovan je za prestižnu nagradu Gremi. Tokom poslednje dve sezone Pavel Gomzijakov je nastupao sa Novom filharmonijom Japana, Londonskim kamernim orkestrom i Nacionalnim orkestrom iz Monpeljea. U aprilu 2010. godine Gomzijakov je debitovao u Americi nastupivši sa Čikaškim simfonijskim orkestrom, kojim je dirigovao Trevor Pinok.
Beogradskoj publici predstavio se pre par dana na koncertu "Iz Rusije s ljubavlju". U dvorani Kolarčeve zadužbine nastupao je sa pijanistom Nikolajem Luganskim.
Komentari
