INTERVJU ZORAN MODLI: Šund će za trideset godina biti klasika

Ko nije sedamdesetih godina slušao Zorana Modlija, taj sigurno nije imao radio u kući, a to je jednostavno bilo nemoguće. Sa njim smo otkrili šta je to disk-džokej, ali i EKV, "Lake pingvine", "Dorijana Greja". Radio-voditelj koji je od svake emisije pravio žurku za pamćenje.

Stasale su generacije čije su mame odrastale uz Vašu emisiju. Šta Vi danas slušate? 

"Slušam sve što mi omogućava da melodiju koju pratim mogu u mislima da nastavim dalje kad se ona prekine, da nastavim da je pevam u sebi. Volim muziku koja ima lepu melodiju, lepu harmoniju i lep ritam. Nikad se nisam mogao pripitomiti uz onu takozvanu disko muziku. Tu muziku je lepo definisao jedan od momaka grupe „Greta van Flit", koja je ove godine nastupala na Egzitu, koji je lepo rekao da ta vrsta muzike može u ovom trenutku jako dobro da posluži za igranje, ali njoj nije suđeno da traje kroz vreme. Ja ne mogu da kažem da sam nekakav roker, moja muzika je u suštini pop muzika, ali u njoj ima svega, elemenata roka, bluza, džeza. U toj muzici može da bude i folklornih elemenata, što znači da postoje neki narodnjaci koje ja obožavam, naročito ako se radi o jugu, o Vranju i Makedoniji.

Jeste li bili na Egzitu?

"Nisam, ali sam uvek u mislima na Egzitu. Mislim da mu generacijski ne pripadam, ali u interesu onoga što se zbiva i zahvaljujući bendovima koji se tamo pojavljuju, istovremeno je i deo mene. Međutim, bilo bi glupo da se ja sad tamo guram i uživo slušam. U krajnjem slučaju, Egzit se uvek snima, i čovek može post festum da ga gleda i analizira do poslednjeg detalja. Grupe koje su se pojavile su grupe koje me fasciniraju, kao što je ove godine bila grupa „Kjur". Što neki kažu, najbolji ženski bend cure. Tako da uživam u saznanju da drugi uživaju."

Prvo ste odlučili da budete di-džej, pa ste onda bili novinar u ondašnjoj "Politici ekspres", bili ste deo kultnih radija, Studija B i 202.

"To je vreme radija koji je funkcionisao kao mala porodica. To je Studio B i bio jer smo već imali radio koji je postojao već decenijama - Radio Beograd. I to je bila institucija u kamenoj zgradi na uglu Hilandarske i Lole Ribara. Studio B je nastao u nekoliko soba u jednom stanu jednog novinara i odatle je krenuo. I onda je za mene radio uvek predstavljao nešto što mora da ima toplinu, da postoji mali broj ljudi koji se svakog dana sreću i razgovaraju. Zbog toga je on imao tu specifičnu notu neobaveznosti koju nije mogla Radio Beogradu nikako da se nametne zbog težine institucije. Međutim, kad ste vi u ovako nekom ambijentu u kom imate jednu gomilicu od petnestak ljudi, svi smo na ti i svi se znamo od samog početka i onda taj program bude neobavezan, lepršav, improvizatorski, neodoljiv. S druge strane, "Politika ekspres" je takođe bila institucija, ali za mene, pre svega, jedna velika škola novinarstva.

Danas sve manje ljudi sluša radio, a Vi?

"Non-stop. Imam radio svuda gde može da bude. U sobi. U dnevnoj sobi, spavaćoj, kupatilu, na nekom ormanu. Na apsolutno svakom delu stana imam radio, ne računajući u kolima i onaj koji imam zahvaljujući radio-strimingu i tim našim radio-paketima i pametnim telefonima. Ja bez radija ne mogu. Radio uvek mora da svira kao što su kod mene u stanu upaljeni i radio i televizor. Ja nisam neki pasionirani gledalac, ali sam pasionirani osluškivač.

Na 202 je nastala ona čuvena emisija "Ventilator", kada je svima u redakciji jednog leta bilo vruće. 

"Na 202 su me pozvali nakon što je sa mog imena skinuta anatema nekog kontroverznog anarhičnog voditelja sa Studija B. I onda su mi rekli, izmisli emisiju kakvu god želiš, i ja sam tu razmišljao o nekim patetičnim stvarima, da ću nazvati emisiju 'Jahači rokokalipse', jer sam tad još bio u nekom muzičkom fazonu, bio putujući di-džej. Paralelno sa Studiom B, putovao sam sa svojim disko karavanom širom tadašnje Juge. Bio sam ubeđen da će to biti neka rok emisija sa dosta top lista, i mislio sam da je nazovem 'Jahači rokokalipse'. Ali na poslednjem sastanku pre početka emitovanja neko predloži da se emisija zove 'Ventilator'. Svi su se oduševili. Pravo ime za emisiju. Bio je kasni jun. 'Ventilator' je bio super, trajala bi ovo leto, a posle ćemo videti. I pošto je većina pobedila manjinu, emisija je nazvana 'Ventilator', ja sam prihvatio. Nema mnogo imena koja zvuče pametno.

Pa možda ime nije zvučalo pametno, ali zahvaljujući toj emisiji mi smo prvi put čuli mnoge dobre bendove koji su kasnije nastavili ozbiljne priče kao što je EKV, "Dorijan Grej", "Laki pingvini"...

"Ali taj 'Ventilator' nije u početku bio ono što je bio kasnije. Ja sam to počeo kao muzičku emisiju gde sam ubacivao razne druge elementa - film, gostovali su filmski režiseri, onda sam ubacivao naučne elemente, doktor Vladimir Aličić je dolazio pa pričao o nauci. Tako se emisija tražila između raznih sadržaja, ali se našla 1972. kada sam ja prešao na svoj sistem, da sam sve radim. Da budem potpuno oslobođen svega, tonskog tehničara, producenta, muzičkog saradnika. Sam sam pozivao i goste i onda sam konačno dobio zeleno svetlo od tehničkog direktora da mi se dodeli jedan mali novinarski studio u suterenu. I onda vam se tek oslobodi i misao i mašta. E onda je bilo, hajde da vodimo emisiju iz aviona, pa onda da uvedemo demo snimke kao žanr, kao ponudu, istoj konkurenciji sa mejnstrim muzikom. Tako su počele te demo grupe da se vrte po emisiji što imaju i svoju predistoriju.

A tad počinje i kompjuterska revolucija. Ja sam sve to pratio, jer sam bio stalni gost u redakciji časopisa 'Galaksija'. Tu su dolazili neki ljudi sa čudnim informacijama i o tome su pisali na njenim stranicama. I onda je redakcija sve intenzivnije počela da se bavi računarima koji su tada bili na nivou programbilnih kalkulatora, dok se nije pojavio 'zed-iks 81', kao predigra 'zed-iks spektruma', računara koji je napravio revoluciju. Došli smo na ideju da to što se čuje emitujemo preko radija. Da to što ljudi čuju snime i da isto to učitaju u svoj kompjuter kao što bi svako od nas učitao od svoje kuće. Tako da je to upalilo i mi smo mnogo godina emitovali te kompjuterske programe.

Vi ste imali vrlo revolucionarne ideje za jednog momka koji je samo želeo da bude di-džej?

"Da. Posle su se te želje malo proširile."

Ali istu ideju je imao i Vaš školski drug David Albahari. 

"Njega je to kratko držalo, dok smo bili u gimnaziji. On je bio veći mislilac od mene, on je čovek otišao u književnike, on je čovek koji slojevito razmišlja, tako i piše. Ja sam uvek bio površan, nikad nisam tonuo u mleko dalje od kajmaka, što tvrđi kajmak, to sam duže na površini, a neki ljudi zarone i prodru do suštine svega. A meni je sve to bila zabava i tako da je normalno što sam ja nastavio u tom diskdžokejskom medijskom i radijskom pravcu, a za Davida je veći izazov bio da svoje mentalne resurse upotrebi za nešto što je trajnije i kvalitetnije. Ali u gimnaziji smo bili normalno svi opčinjeni muzikom koja je dolazila sa talasa Radio Luksemburga.

Pročitajte još: Intervju Mladen Urdarević

Dakle, ono što niste mogli čuti na našim frenkvencijama, odnosno talasnim dužinama, jer su sve stanice bile srednjetalasne. Snimali smo top liste Radio Luksemburga, onda ih jednom nedeljno puštali našim vršnjacima u gimnazijskoj sali i tako smo javno slušali ono što se nama dopadalo. Uvek bismo nešto ispričali što smo znali o tom bendu ili samoj pesmi sedeću u pobožnoj tišini gde se čuo samo magnetofon ili gramofon.

Da li ste ostali u kontaktu kasnije sa Davidom?

"Viđali smo se dok je bio u Zemunu, onda je on odlazio u Englesku. Dugo nisam čuo za njega. On je devedesetih otišao u Kanadu i mi se nismo videli bar jedno tridesetak godina da bismo se sreli 2008, i to u Vankuveru. Bio sam u poseti ćerki i sreli smo se u Vankuverskom kulturnom centru gde je David imao promociju  knjige. Ljudi su prilazili da im potpiše knjigu, prišao sam i ja, on nije mogao da veruje kad me je video. Nakon toga smo se još nekoliko puta videli na Sajmu knjiga u Beogradu. Uvek su na istom štandu bili on i Dušan Petričić, koji je takođe sa nama išao u gimnaziju.

Kako ste se onda odlučili da budete pilot, a dobro Vam je krenulo kao di-džeju?

"Znam da u životu ništa ne može večno da traje. Ne možete biti di-džej do šezdesete godine, mada i možete. Posle se pokazalo da je to profesija koja može da traje. Ne morate da se majmunišete u diskoteci pred publikom, možete da budete di-džej na radiju ili da budete producent, ali mene je uvek zanimalo da budem izvršilac posla. Želeo sam da budem ona poslednja karika u lancu koja radi konkretnu stvar. Sa Studiom B je tako bilo. Bio sam di-džej na radiju, putovao sam kao di-džej po zemlji, ali Studio B je polako rastao, a zajedno sa rastom, rasla je i ta hijerarhija. To je meni malo počelo da smeta pošto ja nisam bio disciplinovan.

Možda to danas zvuči super, kao bio je ispred svog vremena. Ja mislim da nisam bio, bio sam samo svojeglav, i možda neke ispade koje sam tada pravio, neko bi nazvao hrabrošću, ja bih radije nazvao praznoglavošću, neuviđavnošću prema uredniku ili direktoru. Dovodio sam ih ponekad u vrlo nezgodan položaj. Ne valja kada izigravate neko spadalo preko tuđe kože, ali to je bilo tako. Imao sam dvadesetak godina i onda sam mislio da mi je sve dozvoljeno. Međutim, došlo je vreme kada sam bio često skidan sa programa zbog toga. Malo, malo, pa u muzičkoj redakciji slažem ploče, pa u računovodstvu prepisujem neke profakture. Šta će mi to?! Iz tih pomoćnih prostorija, gde sam "izdržavao kaznu", puca divan pogled prema Padinskoj Skeli, a tamo se nalazi sportski aerodrom „Lisičji jarak". I tako odlučim da odem u pilote i javim se na konkurs Vazdušnog saveza Beograda.

I tako ste završili u kabini "boinga 727".

"U narednih petnaest godina, pošto je razvojni put i Bore Šnajdera i Bore pilota uvek dug, pogotovo kada ne krećete institucionalno, ja nisam bio 'Jatov' stipendista. 'Jat' je imao svoju pilotsku školu u Vršcu u kojoj je primao stipendiste, momke koji su se besplatno školovali. Ja sam kasnije počeo da letim. Nije bilo šanse da upišem tu školu i onda sam morao da investiram u sate letenja pa je to išlo polako. Prvo postajete sportski pilot, pa onda mukotrpno skupljate nalet za dalje za nove uslove. Pvo nastavnik letenja, onda sam jedno kraće vreme bio upravnik. Onda sam prešao u Vazduhoplovnu pilotsku školu na kojoj sam u međuvremenu diplomirao kao vanredni student, da tamo budem instruktor letenja. Kad sam ušao u 'Jatovu' mašineriju, onda je već bilo lakše. Posle nekoliko godina instruktorisanja u Vršcu, došao je red i na mene da se školujem za veliki avion i tako sam prešao na 'boing 727'.

S obzirom na to da ste već bili di-džej, jesu li znali putnici ko ih vozi, ko je u pilotskoj kabini?

"Dobar deo njih je znao. Poznaju glas. Tad se moglo dolaziti u kokpit. Još nije bio 11. septembar, još se nije dogodila ta 2001. Upoznao sam mnoge zanimljive ljude.

Imali ste prvu emisiju kao leteći di-džej, kako ste se izborili za tu ideju? 

"Želeo sam da odradim kompletnu emisiju iz aviona te 1972. 'Ventilator' se još tražio, još nije postao demo, ni kompjuterska emisija, ali nisam znao kakva će biti sudbina emisije. Hajde da probamo da je radimo iz vazduha. U to vreme sam radio na aerodromu 'Lisičji jarak', onda nije bio problem pripremiti avion za takav eksperiment, napraviti generalnu probu dan pre emisije i na dan emisije odraditi tročasovnu emisiju. Sad je bilo pitanje kako iskoristiti to što ste u vazduhu. Onda smo imali priliku da radimo ono što sam video da rade američki reporteri, da se javljaju iz aviona da bi dali stanje saobraćaja na putevima. Ali pošto me je uvek više interesovao kulturološki sadržaj emisije, onda su kolege u Radio Beogradu imale zadatak da pozovu sagovornika, a da ja iz aviona sa njim razgovaram. Tako smo zvali Momu Kapora, Đoleta Marjanovića. Uvek leteći iznad kvarta u kom ti ljudi stanuju. To je bio štos.

Vas i zvanično smatraju prvim di-džejom, a danas je posao di-džeja vrlo popularna profesija.

"Da, postoji i fakultet."

Jesu li Vas zvali da budete predavač?

"Nisu. Ja sam loš kao predavač. Da biste nešto predavali, morate da imate sliku profesije o kojoj govorite nekome i da budete sposobni da analizirate sve što je vezano za takvu profesiju. Da prodrete u suštinu. Ja nikada nisam prodreo u suštinu bilo čega, i kako bih onda predavao, šta da kažem ljudima, šta je zadatak disk-džokeja. Ne mogu teoriju da razvijem iz toga. Ja sam običan izvršilac, a ne mogu da budem analitičar, jer moram da raščlanim i sebe i svet oko sebe da bih mogao da prenesem tajne neke profesije. Ja mogu da kažem, radite onako kako mislite da je najbolje, idite za svojim instinktom, ali nemaju svi ljudi pozitivan instinkt, kreativan i da to bude to.

Kada uporedimo to vreme muzike, popularnosti radija, sa sadašnjim, kako biste napravili paralelu između odabira muzike i uticaja medija? 

"Nikada veća nije bila ponuda nego što je danas. Ponuda muzike, informacija, medija, kanala je fantastična. Samo je pitanje vašeg izbora koji opet zavisi od vašeg odrastanja, kućnog vaspitanja i onih interesa koje ste stekli najpre rastući u svojoj porodici, a zatim i u okviru društva u kom ste bili. Mislim da se ova muzika  ne razlikuje od one koja je bila pre pedeset godina. Uostalom, retro je u modi. Nije retro zato što je star, nego zato što se razlikuje od svega što je danas prisutno i što predstavlja uobičajenu ponudu. Ako ste radoznali, onda će vam se dopadati i ono što vam se dopadalo u mladosti, ali i ono što vam se nudi danas iako se možda dijametralno razlikuje od muzike vaše mladosti. Bitno je da ima poruku. Pank nije imao muziku, ali je imao poruku i zato je bio fascinantan.

Ali rok kultura već odavno nije prisutna na našoj sceni. 

"Pa i ne treba da budu prisutni na taj način, patetično prisutni. Pa što moramo da slušamo rokenrol ako vam se u tom trenutku ne sluša. Pa ni ja ne slušam rokenrol stalno, ali poštujem to što je rokenrol zaživeo u jednom periodu i bio je neprikosnoven, ali ne možete da budete večiti. Nijedna politička struktura ne može da bude neprikosnovena kroz decenije, pa ni bilo šta od kulturnih stubova, niti opera, niti pozorište, film, balet, pa ni rokenrol, ali sve postoji.

Imate li utisak da postoje neki kulturni stubovi u muzici? Gde je crta između dobre muzike i šunda? Mnogi tvrde da je šund preplavio današnju muzičku scenu. Kako Vi to doživljavate?

"Doživljavam tako što će taj šund za trideset godina biti klasika. Ono što je pre trideset godina bilo nešto čemu smo se smejali, danas slušamo sa poštovanjem."

Je l' Vas plaši to? Je l' Vas brine da će šund za trideset godina postati klasika?

"Ne brine me zato što vreme uvek čini svoje. Ono što nam u ovom trenutku smeta, za trideset godina ćemo za time žaliti, ali ja ne mogu da objasnim zašto je to tako. Valjda postoji ta neka nostalgija za onim vremenom koje je prošlo i onda kažemo, onda je bilo bolje. Ja nikada ne govorim onda je bilo bolje. Po meni nikad nije bilo bolje nego što je danas, ako govorimo o civilizacijskom momentu, o onome što nam je kulturna ponuda, vizuelna ili zvučna. Nikada nije bilo bolje nego što je danas.

Ne mogu reći, u moje vreme je bilo bolje. Ja sam samo sentimentalno vezan za to vreme, jer me uznemirava činjenica da sam ostario i voleo bih da sam onaj što je bio sa trideset godina. Ako je samo to, onda to uopšte nije argument. Onda se okrećem mom vremenu koje je kako dobro i zanimljivo. Ono što sad slušam uopšte nije muzika koju sam slušao u vreme kada sam ja spoznavao muziku, jer mi je to otišlo pozadi na listu prioriteta."

Da li mislite da u ondašnje vreme, kada nije bilo interneta, da su tad mediji i di-džejevi poput Vas diktirali ukus publike? Mislite li da je to vreme prošlo?

"Onda je bio problem što je radio imao veliki uticaj. Onda je bilo potrebno da se tri puta pojavite na radiju i da postanete poznati u svom kraju, a posle petog puta postajete slavni. Onda su bili jako važni ljudi koji su bili posrednici između onih koji prave muziku i onih koji je konzumiraju. To su bili disk-džokeji. Toliko je bio njihov uticaj da su mogli da nameću svoj ukus i nije bilo fer to. Namećete ljudima svoj ukus, a oni bendovi koji prave nešto bolje ne mogu da dođu, jer neki di-džej forsira neke bezveznjake zato što su mu prijatelji ili zato što njemu tako odgovara.

Ali zahvaljujući Vama su mnogi čuli za dobre bendove. Niste forsirali bezveznjake.

Pročitajte još: Intervju violinista Branko Ristić

"Tada sam bio zreliji. Možda sam forsirao bezveznjake mnogo godina pre toga kada sam bio u dvadesetim. Osamdesetih sam bio u tridesetim godinama i već sam bio zreliji. I već sam osećao koja je razlika između onog ko ima trideset i sedamnaest. Onda mnogo bolje osećate tu energiju koju donosi ta rana mladost od nečeg što je odavno ofucano i zove se mejnstrim. Tome ja pripisujem moju sklonost tim bendovima iz osamdesetih godina. Ja sam kroz njih otkrivao sebe. Nisam bio nikakav promoter koji je otkrivao njih, nego sam to radio zbog sebe, jer sam se mnogo bolje osećao."

Koja Vas muzika danas privlači? Kakav je to ritam?

"Mene privlače svi oni zvuci koji su me pratili kroz život i koji su se rađali i ostajali. Uvek mogu da slušam onaj neoromantičarski trend koji se pojavio nakon panka početkom osamdesetih godina sa grupom 'Altravoks', 'Strenglers', koji su prvo bili pank pa su onda prešli na melodiju i na emociju. Neku humanizovanu elektroniku koja je uklopljena, topla.

A kada je reč o domaćoj sceni? Kako gledate na ono što se danas sluša?

"Danas se moja emisija zove Zakon akcije i reakcije je uglavnom anglo i to je ono što je u ovom trenutku na svetskoj sceni u tom anglosaksonskom području. Moram da priznam da sam jako slab u odnosu na ono što se događa na našoj sceni."

Ne pratite turbo-folk? 

"Ne mogu. To je jedna od stvari koje danas teško čovek da može da podnese kad bi bila klasika. Na semaforu iz tuđeg automobila. Ono što danas važi je na nivou 'Beogradskog sindikata' ili Marčela koji je istovremeno i pisac i muzičar. Angažovani poruka i zvuk. To je ono što mi imponuje i što volim da slušam.

Gledate li kako danas rade di-džejevi?

"Oni mene oduševljavaju zato što su nešto drugo. Ja ne znam zašto se to zove di-džej, jahač ploče, jer oni tu rade neke semplove. Od dve stvari prave treću. A mnogi komponuju i to lansiraju kao svoje hitove. Voleo bih da danas imam dvadeset ili trideset godina i onda bih sebe našao u takvoj vrsti eksperimenta. Tehnološki je sada to dalje od mene i mogu samo da onima koji to vrhunski rade da skinem kapu, ali ja sam ostao onaj di-džej kakav sam bio onda, onaj di-džej koji predstavlja radio-voditelja koji priča o muzici i od muzike i svoje priče pravi radijsku operetu. Ja sam uvek to tretirao kao operetu. Vi možete da zapevate i da viknete, i nešto pametno da ispričate, i sve u kontekstu dinamike i održavanja ritma emisije između dve pesme zajedno sa tom muzikom. Tako da je za mene di-džej opereta, a ovi di-džejevi komponuju opere za diskoteke za svoju publiku."

Bez obzira na popularnost pojedinih ljudi u medijima, ipak više ne postoje voditelji koji imaju toliki uticaj na muziku i na nove trendove kao što ste imali Vi?

"Ne bih preterivao u proceni svog značaja u svemu tome, ali mislim da sam bio vrlo aktivan u tom pristupu što sam radio, a i sad što radim u medijima. Kao pilot sam prestao da letim, ali medijski funkcionišem. I dalje sam vrlo aktivan i ako ste aktivni i obraćate se direktno nekome, onda to mora da ima direktnu harizmu koja ljudima pomaže da ostanu i da vas čuju. Koliko ljudi sluša radio, verovatno može da se napravi poređenje kao i sa tiražom nekadašnjih dnevnih novina. Ako je 'Politiku ekspres' nekada čitalo 420.000 ljudi, zamislite radio-stanicu koju bi slušalo 420.000 ljudi. To bi bilo fantastično.

Čak 45.000 ljudi da sluša jednu stanicu, pa bi bilo odlično. Raščlanilo se mnogo. Jedna ogromna disperzija, i ogromna i zvučna, i zajedno sa njima uticaj ljudi koji su imali uticaj na muziku. Više nemate nekoga ko ima globalni uticaj, samo možete da se radujete po sistemu sličan se sličnom raduje onima koji vas prate. Više nije važno koliko njih vas sluša, nego ko vas sluša. Ja se obraćam onima koji mene slušaju i to je sasvim dovoljno. Ne mogu svi da vas slušaju, svi da vas gledaju, ne mogu svi da vas vole, ne možete svima da budete interesantni. Nema šanse. Obraćate se ljudima koji su kompatibilni sa vama i kojima bez stida možete da kažete šta mislite.