Scena
26.03.2020. 14:53
Dušica Anastasov
INTERVJU ZORAN OSTOJIĆ: Doživljaj privremene umetnosti
Poenta je u procesu, to je život u trenutku. Umetnost počinje inspiracijom, ali nije neophodno zarobiti je u vremenu i prostoru, usloviti je trajanjem. Nastanak dela je početak doživljaja, sve ostalo je poimanje vremena kroz oblik koji mu mi dajemo. Zoran Ostojić je jedini umetnik u Srbiji koji se ne plaši destrukcije, niti suda gledalaca. Njegove skulpture ne traju. Ostaju zabeležene samo na fotografijama. Nekad ni tada. Sve je stvar balansa.
Šta je to balansiranje kamenjem, zašto radite baš takve skulpture?
"Pre sedam, osam godina video sam na plaži u Grčkoj dva kamena koja stoje jedan na drugom. Bio sam fasciniran. Nešto se promenilo u čitavoj mojoj percepciji. Morao sam da pipnem i to je palo. Prvo što mi je palo na pamet jeste da između ta dva kamena postoji neka fizička veza, kao da je nešto utiplovano ili spojeno nekim materijalom, međutim, kad sam dotakao, shvatio sam da je izbalansirano. U tom trenutku se sve sklopilo u mojoj glavi, shvatio sam šta je čovek koji je to napravio zapravo morao da uradi. Pokušavao sam da vratim kamen, izgubio živce i odustao. Čovek koji je to napravio je sedeo nekih 15 metara dalje i gledao u pučinu. Ustao je i prošao pored skulpture, slegnuo ramenima i pokušao da vrati kamen.
Izvinio sam mu se a on mi je rekao da ne brinem. Rekao je i da je on to prvi put sad uradio, da je to video negde u Nemačkoj. Pokušavao je ponovo da vrati kamen i nije uspeo. Otišao je bez nerviranja. Kad sam se sutradan vratio, skulptura je opet stajala. Bio je težak kamen i nije bilo vetra i to je stajalo. Video sam jednu devojku koja je uradila isto što i ja. Nehotično je srušila skulpturu, ali ni ona se nije iznervirala, samo je otišla. Treći put sam ja bio taj koji je taj kamen ponovo postavio. I tako sam počeo. Uspeo sam nekoliko kamenčića da stavim u neke položaje i to me je očaralo. Celo to leto sam proveo balansirajući kamenjem. Otišao smo i u Sarti i pokušao da to radim na ulici. Provodio sam cele dane balansirajući kamenjem u mom kampu, a uveče sam to radio po nekoliko sati pred ljudima."
Kako ljudi reaguju kad gledaju to? Da li imaju strpljenja da ostanu do kraja i da vide da li će to uspeti?
"Neko ima više, neko manje. Koliko je meni strpljenja potrebno da napravim skulpturu, maltene isto toliko je potrebno čoveku koji gleda da dočeka da je vidi. Po njihovim reakcijama vidim da ima onih koji živo učestvuju, napeto iščekujući da kamen stane mirno tu gde treba."
Koliko je to kamenje veliko?
"To varira. Ako pričam o uličnom performansu koji sam radio sedam godina, bilo je teško oko pet, šest kilograma."
Vi ste jedini umetnik koji napusti svoje delo nakon što ga napravi. Gde ostaju Vaše skulpture?
"Skulpture koje sam radio na ulici, po završetku performansa nisam ostavljao. Ne mogu ih ostaviti na ulici. Kamenje sam stavljao u jedan ćošak i čekalo me je svako veče. I tako uvek ispočetka. Dešava se da radim dugo jednu skulpturu i sakupe se ljudi, gledaju i posle 10 minuta ih nigde nema. Ja sam se kalio pred ljudima na ulici i smatrao sam to za kvalitet mog performansa. Davao sam ljudima da vide kako to radim i postajem sve bolji i bolji."
Povezane vesti - INTERVJU TIJANA KOJIĆ: Crveno je boja unutrašnjeg mraka
Da li to radi neko u Srbiji osim Vas?
"Nisam čuo da još neko radi balansiranje kamenjem niti da iko priča o tome."
Ali u svetu postoji i takmičenje?
"Da, postoje i takmičenja kojih nisam pristalica. Nemam ništa suštinski protiv, ali gubi se poenta same prakse balansiranja kamenjem kada se dovede do toga da se takmičimo. Ono spada u grupu umetnosti koju sad nazivaju efemerna umetnost, privremena umetnost. To je umetnost koja nema trajanje, dešava se u trenutku i sama njena forma definiše da čovek koji se njom bavi teži da postoji u trenutku. Dakle, to je nešto slično meditaciji, da se ovlada unutrašnjim monologom, da se zaustavi unutrašnji monolog, što je veština teško dostižna. Smiruje se disanje i misli se na svoje držanje. Uz kontakt i komunikaciju sa elementima prirode, samo balansiranje kamenjem zahteva i da se upoznaš sa njim. Postoji nešto što se zove "rock stacking" (slaganje kamenja) i to nije balansiranje zato što se koristi kontakt između kamenja po kraćoj osi. Uzima se kraća osa ravnoteže. "Rock stacking" ne zahteva trud da se smanji kontakt između kamenja."
Kako Vam to konkretno uspeva? Nađete tu tačku?
"Kamen da bi stajao, negde mora stajati na tri tačke oslonca, kao i svaka stvar koja nije živa i nema mogućnost da održava ravnotežu. Tri tačke oslonca su neophodne i što ih više približite, imate teži zadatak da ostvarite balans. Što su te tri tačke bliže, to se više stvara utisak da kamen stoji na jednoj tački. Uzmem kamen, osetim kakav je, shvatim nekoliko stvari koje su tu bitne. Kad uzmem kamen, posmatram detalje. Biram ih po tome da li želim da proizvedem neki efekat da to izgleda teško izvodivo ili nemoguće, da nekome pomeri svest na trenutak ili hoću samo da mi bude što lakše da izbalansiram."
Povezane vesti - INTERVJU DR VJERA MUJOVIĆ: Otvorimo prozore u svet
Šta se događa sa tom skulpturom kada je završite? Ona se raspadne posle 10 minuta?
"Ona se raspadne posle neodređenog broja minuta jer na njeno raspadanje utiču spoljni faktori. Može stajati i danima ako je ništa ne sruši. Srušiće je neko ako je dotakne, vetar ili zemljotres."
Imate li Vi možda u svom stanu neke skulpture?
"Ne, zato što imam dete od četiri godine. Teško ih je sačuvati u stanu, pa čak i u dvorištu."
Gde ih najčešće pravite?
"Najčešće u Košutnjaku jer mi je blizu i mogu da nađem kamenje neobičnog oblika."
Da li skulpture nekad nađete posle mesec, dva?
"Ne. Velika priča o tome postoji među balanserima u svetu. To je neki moralni momenat gde ljudi koji se bave balansom kamena bivaju napadani poslednjih godina jer narušavaju ekosisteme."
Kako?
"Tako što maltretiramo kamenje i bube koje žive ispod njega, recimo. I drugo, to kamenje koje stoji je jedna zamka svojevrsna. Ako dođe mala životinja i pipne kamen, oboriće ga i velika je verovatnoća da će da padne i da je povredi. Zato je to opasno. Postoje ljudi koji se bave previše razmišljanjem o zaštiti sredine, a često su samo jaki na rečima i imaju neke čudne skrivene motive. Ne sviđa mi se način na koji osuđuju, ali sam pristalica toga da se svaki balans, nakon što se uživa u njemu, uslika jer je fotografija nešto najtrajnije što možeš da dobiješ od te efemerne umetnosti. Kada se dobije sve iz tog balansa, srušiš ga da ne bi ostavljao tu zamku."
Imate li neku stalnu publiku koja gleda kako to radite?
"Nemam stalnu publiku jer ovde u Beogradu to ne radim na način na koji sam radio u Sartiju. Tamo sam to radio kao performans na ulici."
Da li biste tako mogli da radite u Beogradu?
"Nisam se mnogo trudio, ali sam pokušao jednom u Knez Mihailovoj. Došla mi je komunalna policija i rekla da ne smem to da radim. Čak sam stavio i neke sunđere okolo da, kad kamenje padne, ne ošteti pločnik. Imali su razumevanja i dozvolili mi da završim taj performans koji je trajao oko tri sata. Nešto slično sam uradio pred publikom na još dva festivala u Srbiji."
Da li ste upoznali umetnike koji su zainteresovani da pokušaju?
"Dok sam radio na ulici, imao sam mnogo susreta. Ljudi su ekstremno znatiželjni i to je ono što povezuje. Mada, mnogi su i skeptični. Polovina prvo kaže "vau","predivno", "svaka čast", a polovina kaže "lepiš"."
Zašto se baviti umetnošću koja je, uslovno rečeno, privremena, koju niko ne vidi? Da li imate potrebu da neko vidi to što ste napravili?
"Šta je umetnik bez publike i šta uopšte znači umetnost jako je zanimljiva tema za razmišljanje. Kada sam počeo pre desetak godina, imao sam želju da to pokažem ljudima. Želeo sam da sa svima podelim svoje oduševljenje i svoju umetnost, ako je tako nazivamo. Ali onda sam shvatio da mene sve to ispunjava i bez publike. Odlučio sama da se bavim time sam, bez publike. Idealno je da se baviš time onoliko dugo koliko se osećaš komotno."
Povezane vesti - INTERVJU ANĐELKA ĐUKIĆ: Koncert za kućni savet
Da li ste nekada ponovo sreli tog umetnika čiju ste skulpturu srušili na plaži?
"Nisam, nažalost."
Kako se u takvoj skulpturi sagledava estetika? Šta je definicija lepih skulptura koje nestaju maltene čim se završe?
"Ima puno faktora. Kada se bavite ekstremnim balansom i napravite skulpturu koja zaustavlja dah, kada na malom kontaktu stoji veliki kamen, na pragu ste da stvorite nešto lepo zato što je zadivljujuće i prosto tera na razmišljanje. Ima i gracioznost, baletski izgleda. Postoje ljudi u svetu koji su stvarno profesionalni u tome, koji su posvećeni pejzažnoj umetnosti, to je njihov život. Možda su i ostavili neke druge stvari po strani da bi mogli više da se bave time.
Kada se baviš efemernom umetnošću i hoćeš da živiš od nje, suštinski moraš da budeš nomad, moraš da budeš putujući čovek. Kada tvoja umetnost ne traje, moraš da je stvaraš ponovo i ponovo. Ako si slikar, tvoja slika može da živi i da obezbeđuje tebi egzistenciju ako imaš sreće, a jedna skulptura od kamenja ne može ako je sutra ne napraviš ponovo. Ljudi koji se bave pejzažnom umetnošću, odnosno lend artom, moraju da se snalaze i jedino što može da zaživi kao deo tih skulptura su fotografije. Majkl Greb, najbolji balanser na svetu, živi od toga. On to radi možda godinu, dve duže od mene, ali je ekstremno talentovan. Kada sam prvi put video na Instagramu njegove radove, mislio sam da je genije. On je zaista jedan kvalitetan umetnik i to je moralo biti prepoznato."
Komentari
