Jagnje

U svetskim razmerama 1968. godina bila je prevratnička, oslobađajuća i simbol je revolucija, hipi pokreta, rodne emancipacije, studentskih protesta, borbi za ravnopravnost. Donela je rat u Vijetnamu. Ubistvo Martina Lutera Kinga. I Roberta Kenedija. Sovjetske trupe su ugušile „Praško proleće“, stvorile Istočni blok i podigle gvozdenu zavesu. Započele su studentske demonstracije u Beogradu.

Dojna Rušti imala je 11 godina upravo 1968. godine. Ali, promene koje su nju zadesile bile su lične, ne političke. Toliko je imala i junakinja njene knjige „Lizuška, 11 godina“, koju je napisala 2009. I ona se, kao masa drugih, ne svojom krivicom našla s one strane gvozdene zavese. Milioni ljudi bili su taoci Hladnog rata, do devedesetih godina prošlog veka, kada se koncept političkog rivaliteta raspao, a podeljena Nemačka ujedinila.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Izraelska Elena Ferante

Iako Rumunija jedina nije učestvovala u okupaciji Čehoslovačke, ona je sa svim ostalim zemljama Istočnog bloka delila istu sudbinu.

Da li postoji razlika u biografiji Dojne Rušti kada je ona imala 11 godina i njene junakinje u romanu „Lizuška, 11 godina“? Dojna Rušti bila je istog uzrasta – devojčica razorenog detinjstva, baš kao i Lizuška, i ovde se svaka sličnost između kreatora i njegove tvorevine gubi.

Dojna Rušti živi u vremenu Hladnog rata, Istočnog bloka i Čerčilove floskule – podizanja gvozdene zavese. Lizuška u savremenoj Rumuniji. U njoj ima mobilnih telefona, tabloida, estrade, senzacionalizma medija. Zemlja tranzicije, siromaštva, neusklađenog razvoja ruralnog i urbanog, u vremenu kada deca više nisu budućnost sveta, već njegov teret. Zajedničko im je što su obe jedanaestogodišnjakinje.

Kada je bila tog uzrasta, Dojna Rušti izgubila je oca, koji je ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima od strane komunističkih vlasti. Zato je za nju ova dob dovoljna za doživljavanje velikog bola, ugaoni kamen nakon koga se može izgubiti detinjstvo. Čas nakon koga nastaje literatura. Na pleća dece, ostavljene, nezaštićene, prepuštene samima sebi, stavlja se neizdrživi teret preživljavanja, koja u surovim okolnostima odrastaju na silu ili nikako.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Zagrljaj praznine

Uzrast od jedanaest godina je dinamit koji razara bajku, ispravlja idilu i uspostavlja mučni, bodljikavi, tesni realitet, u društvima licemerja i laži, torture, uranilovke i oskudice, a to je i u njenom i u Lizuškinom vremenu ništa drugo do surova stvarnost, u kojoj deca gube perspektivu, ulogu budućnosti sveta i postaju žrtveni jarci, kolateralna šteta, okrivljeni i oklevetani umesto odraslih, svojih učitelja, staratelja i roditelja.

Zabačeno selo u Rumuniji, na samom pragu 21. veka, i u njemu devojčica Lizuška, koja odrasta u siromaštvu, uz nasilnog oca i rezigniranu majku. Bežeći od očevih batina, Lizuška pronalazi još troje dece prepuštene samima sebi. Bez ikoga da joj objasni, bez putokaza i među ljudima vođenim niskim nagonima, Lizuška počinje da prodaje svoje telo budzašto.

Sudbina glavne junakinje romana povezana je s naličjem celog sela. Kada njena priča rasplamsa medije, otkriće se i priča tog naizgled mirnog mestašca, hronika licemerja, okrutnosti i spremnosti na najgore zločine, u kojoj svaki meštanin pronalazi svoje mesto.

Dojna Rušti napisala je kratku istoriju svoje zemlje, fokusirajući se na manje urbane sredine kao najbolje pokazatelje posledica prelaza iz postkomunističkog u moderni period. Rođena u Komoštenu, selu na jugu zemlje, poznavala je veoma dobro duh malih ruralnih sredina. Budući mešavina Crnogoraca, Jevreja, podunavskih Rumuna, spojila je u sebi oprečne kulture i probudila mistični balkanski mentalitet i kulturni obrazac star hiljadama godina. Tako je u dušu ranjena devojčica, koja do danas nije saznala istinu o ocu, pronašla svoje uporište u posmatranju svog okruženja i svojih autentičnih sagovornika, koje je ulila u svoje romane.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Bajke dobrodošlice

Iako u rumunskom, kao i u svim civilizovanim društvima verovatno postoji ministarstvo za brigu o deci i porodici, ono o deci ne brine, porodice su crne rupe društva, nukleus nepravdi, iskorištavanja detinjeg rada i poroka. Umesto da budu spas i utočište, dečji domovi su priča za sebe, sopstvena antiteza, bez gostoljublja i milosti, u kojima je gore nego u nemaštini. U njima je najmanja ljudskost oljuštena i posejana u bespuća.

Dojna Rušti opisala je u svom romanu pelinu istiniti događaj, zbog koga celo selo, okrug, država, čovečanstvo, planeta treba da se stidi, da u bezdane zemljine potone zauvek. Lizuška ne zna šta je pita, slatkiš ili kroasan, ali će naučiti šta je venerična bolest, za koju će je okriviti odrasli koji su joj je i preneli, a među njima ima i osamdesetogodišnjaka, šezdesetogodišnjaka, organa reda, državnih činovnika, prizora kao preslikanih sa slike Hijeronimusa Boša „Vrt uživanja“. Idilično seoce zapravo je Sodoma i Gomora. Društvo koje jede sopstvenu decu i ostatke baca lavovima. Mešavina Sparte i afričkog plemena ljudoždera. To je savremena civilizacija danas. Čini se da je empatija otišla bestraga poput dinosaurusa.