Intervju
Manjifiko: "Nisam loš zanatlija"
Da li znate da je nezvaničnu himnu srpske fudbalske reprezentacije, pesmu koja se pod "obavezno“ naručuje u našim kafanama, napisao muzičar koji živi i radi u Ljubljani, a koji za sebe kaže da je kauboj koji svira balkan-disko-šlager.
Uz njegove pesme se ne sedi jer su takve da provociraju na igru, ali ponekad i na diskusiju u parlamentu Evropske unije. A kada komponuje muziku za film onda se pojedine numere osamostale toliko da mnogi misle da su stare narodne pesme.
Vodeći se latinskom izrekom "Nomen est omen“ (ime je znak), nazvao je sebe Magnifico (Manjifiko) što znači: veoma moćna, važna ili eminentna ličnost. I sada ga svi tako zovu, često ne znajući da mu je pravo ime Robert Pešut.
On je Slovenac srpskog porekla, Ljubljančanin koji mnogo voli Beograd i u kojem će imati koncert 9. aprila u Domu omladine. Kaže da će koncert biti takav da ćemo "malo da pevamo, malo da se ježimo, smejemo i da pustimo pokoju suzu“.
"Beograd za svakog umetnika sa ovog prostora predstavlja inspiraciju i ambiciju. Onog momenta kada u poslu kojim se baviš napraviš uspeh u Beogradu, možeš da pričaš da si postao značajan umetnik na Balkanu. Dok se to ne desi, ti si odličan lokalni umetnik. Beograd u sebi ima nešto svetsko, on liči na Pariz, na Beč, na Budimpeštu, a opet ima i svoj specifičan sadržaj.
Na koncertu 9. aprila ću svirati muziku koju sam stvarao čitave svoje karijere. Biće to kombinacija mojih ploča koje su iz oblasti popa. Biće muzike iz filmova, kao i one koju nisam pisao za film, ali su ipak završile na velikom platnu jer, očigledno, moja muzika ima nešto što je čini dobrom da se postavi uz sliku, bez obzira na to da li je reč o filmu ili pozorištu, reklami. Sve to će sada biti spakovano u jedan koncertni spektakl“, kaže za "Ekspres“ Robert Pešut Manjifiko, koji je tokom tri decenije muzičke karijere snažno uticao na slovenačku kulturu. Do sada je objavio osam albuma i tri filmska albuma, a održao je više od 1000 koncerata širom sveta.
Vaši filmski i ostali hitovi popularni su širom bivše Jugoslavije, ali niste tvorac samo muzike za domaće filmove ("Montevideo, bog te video!“, "Montevideo, vidimo se!“, "Senke nad Balkanom“, "Hotel Beograd”…), već ste komponovali i za strane TV serije ("CSI Miami“, "Foodie Love“). Kako je došlo do toga da "gastarbajter u Srbiji“, kako ste jednom za sebe izjavili, bude i gastarbajter u svetu?
"Ja dolazim iz Slovenije, koja je mala zemlja, i čim se malo maknem – ja sam već gastarbajter. Šalio sam se u vezi sa tim što ljudi odlaze na Zapad da rade, a niko ne ide zbog toga na Istok, ali ja sam i rodbinski i kulturološki, duhovno, vezan za Srbiju i bivšu Jugoslaviju, tako da je za mene boravak u Srbiji prirodno stanje.“
"Ja taj zanat i dalje učim, a da li je to i umetnost – pokazaće se samo. Zadovoljan sam sobom, uživam u tome što radim i mislim da nisam loš zanatlija, ali više od toga ne mogu sebe da ocenjujem.“
Vaša pesma "Pukni zoro“, koju ste napisali za film Dragana Bjelogrlića "Montevideo, bog te video“, jedna je od onih koja se obavezno naručuje u kafani, zovu je i "najskupljom“. Šta Vi naručujete kolegama da Vam sviraju, ako uopšte posećujete kafane?
"Posećujem ja kafane, naročito one tradicionalne sa tamburašima, harmonikašima, sa violinom. Tada poručujem pesme Zvonka Bogdana, ali i pokojnog Tozovca. To su moja dva omiljena izvođača i mogu celo veče samo njih da slušam.“
"Pukni zoro” je i nezvanična himna srpske fudbalske reprezentacije. Kako to komentarišete i da li pratite sport? Za koga navijate?
"Pratim sport, naravno, a beskrajno sam srećan što je pesma ’Pukni zoro’ prihvaćena na taj način. Bio sam veoma ponosan kada se to desilo, a i sada mi svaki put srce zaigra kada čujem kako se peva, naročito jer u fudbalu navijam za Srbiju. Nadam se da ćemo ove godine napraviti veliki uspeh!“
Na kakvoj muzici ste Vi odrasli i na koji način je ta podloga uticala na Vaše dalje stvaranje?
"Rastao sam u klasičnoj jugoslovenskoj porodici koja je kupovala domaće proizvode i slušala domaću estradnu muziku. Naša kuća bila je puna ’singlica’ Miše Kovača, Vice Vukova… Cela ta plejada jugoslovenske šlager scene je ono što su slušali moji roditelji, a meni je ostalo u ušima, ’selo je’ u moj mozak i bilo je moje osnovno muzičko obrazovanje. Kasnije sam zavoleo ’Bitlse’, oni su mi i danas najveća ljubav jer ništa bolje od toga nisam čuo.“
Za svoju pesmu "Kdo je čefur“ rekli ste da je fantomska – svi je znaju, a nigde nije puštana javno. Kako je nastala i zašto ima takvu sudbinu?
"To jedna od onih pesama koje su, kada su se pojavile, bile poput zabranjenog voća. Reč ’čefur’ je pežorativni izraz za južnjaka u Sloveniji, bez obzira na to da li je on Srbin, Hrvat, Albanac, Makedonac. Na ideju da napišem tu pesmu došao sam tako što mi je bilo veoma zabavno da slušam kako tamnoputi Amerikanci sami sebe nazivaju ’niger’ ili nekim drugim pogrdnim rečima koje samo oni smeju da koriste.
Tako sam ja, odrastajući u okruženju u kojem su svi bili manje-više deca oficira iz čitave Jugoslavije, naučio reč ’čefur’ koju smo govorili međusobno jedni drugima: ’Gde si, čefur, šta radiš, čefur…’ Iz te perspektive sam napisao pesmu. Meni je to oslovljavanje bilo veoma zabavno, uopšte nisam bio na nekom revolucionarnom zadatku da osvestim ljude jer mi je to i bez veze. Ja se bavim muzikom. Ali tekst pesme je dobro zvučao, a i sama reč ’čefur’ ima suglasnike i ritmičan zvuk.
Dakle, mi smo se šalili i dobro zabavljali dok smo to snimali, a ispalo je ozbiljno i nekako ljuto. Pesma je ispala molska, a da sam je stavio u dur možda bi bila prihvatljivija. Zato je zovem ’fantomska’ jer je stvarno svi znaju, a niko je nigde nije pustio na radiju.“
Evrosong se bliži, a Vaše učestvovanje 2002. godine bilo je razmatrano čak i u parlamentu Slovenije, ali i u EU parlamentu. Posle je i Vaš kum Rambo Amadeus učestvovao na tom takmičenju, ali tek nakon konsultacija sa Vama. Kako danas gledate na sve to i koji je Vaš komentar u vezi sa ovogodišnjom predstavnicom iz Srbije – Konstraktom?
"Konstrakta je super! To je jedna ozbiljna zajebancija. Volim pop artizam u muzici, a njena pesma je kao neka muzička instalacija. Kako će proći na Evrosongu ne znam jer ne kapiram uopšte na osnovu čega se tamo pobeđuje. Ali s obzirom na to da je reč o originalnoj pesmi siguran sam da će uneti svežinu u takmičenje i da će ga učiniti zanimljivijim za gledanje.
Moje učešće bilo je zajedno sa grupom ’Sestre’. One su transvestitski trio, što je u određenim, rekao bih tradicionalnim političkim krugovima, protumačeno kao napad na kulturu jednog naroda. Jednostavno, oni su to sve pogrešno shvatili, nisu dobro čuli refren koji kaže – mogu da ti poklonim samo ljubav. Bez obzira na to, ’Sestre’ su napravile veliki uspeh i postale su nacionalno blago, što me veoma veseli. Što se Ramba tiče, mi smo kumovi i on me je pitao za savet, ali sam mu ja na to rekao: ’Pa, ti ne voliš kada ti neko daje savete i ti me, svakako, nećeš poslušati.’ Ali njemu savet i nije bio potreban, zapravo, bilo mu je potrebno samo da ne priča sam sa sobom i da ima sagovornika, što je nekada veoma bitno.“
Mnogi smatraju da umetnost mora biti angažovana, da je to čak i njena osnovna misija – da menja svet nabolje. Vi ste u jednom trenutku bili angažovani umetnik – nagovorili ste Zorana Jankovića da se kandiduje za gradonačelnika Ljubljane. Da li je to bio Vaš početak i kraj "bavljenja“ politikom?
"Nisam se nikada bavio politikom, samo sam podržao onog za koga sam mislio da bi dobro odradio svoj posao, što se i pokazalo, evo već 12 godina, da nisam pogrešio. On će biti upisan u istoriju Ljubljane kao jedan od najvećih gradonačelnika, koji je taj grad bitno promenio nabolje u svakom pogledu – ekološkom, kulturnom, estetskom. Pošto sam ja Ljubljančanin, logično je bilo da brinem ko će biti gradonačelnik i da u vezi sa tim imam neko svoje mišljenje. Ljubljana je moj rodni grad, tu živim i veoma mi je bitno da bude lep i dobar za život.“
Rekli ste da Vam je nadimak Manjifiko dao hrabrost za solo karijeru. Da li danas, možda, primećujete neke nove mlade "manjifiko“ muzičare na prostoru bivše Jugoslavije i da li ima još predstavnika žanra koji ste Vi ustanovili – balkan-disko-šlager?
"Izmislio sam taj žanr da bih ljudima u jednoj rečenici objasnio šta je to što ja sviram. Živimo u vremenu u kojem se barata žanrovima – neko sluša samo ar-en-bi, neko elektronsku muziku, koja opet ima nekoliko različitih podvrsta… i ispod svakog izvođača piše kako se zove žanr koji on svira. Pošto sam ja kantautor, žanrove biram na osnovu toga kako stoje određenoj pesmi. Na primer, ako nekoj pesmi stoji valcer, onda će ona biti valcer, ako joj stoji disko, ona će biti to. Zato sam izmislio balkan-disko-šlager, da bi ljudi mogli da kažu šta su čuli kada sam ja izašao na binu.
Što se tiče mladih muzičara, primećujem da ima odličnih, naročito u generaciji između 15 i 20 godina. Sjajni potencijal pokazuju, pre svega jer razmišljaju globalno, u toku su sa svim muzičkim kretanjima. Ali, ima jedan problem – retko me šta takne, a ako se to i desi onda takvu pesmu nisam čuo na radiju i ostalim platformama, već je to muzika koju moraš sam da potražiš. U masmedijima ne nalazim puno dobrih stvari, koliko nalazim izvan toga.“
Šta posle koncerta u Beogradu? Da li, možda, radite na nekom filmu, seriji ili spremate novi album?
"Spremam album, radim muziku za srpski film ’Vera’, a radiću i za Bjelogrlićev film ’Lančana reakcija’, mada ne znam kada će to biti, navodno ove godine. Takođe, radim i muziku za predstavu ’Edip’ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dakle, da – radim sve što ste naveli.“