Priča Nebojše Jevrića

Toki – čovek koji otvara kafanu pola sata ranije

Toki ima sedamdeset šest godina. Ime mu nije ni bitno – svi ga u kraju znaju kao Tokija.

Neko će reći: "Onaj što radi u kafani na uglu“, neko: "Onaj što je bio reli vozač, pa mehaničar“, a neko samo klimne glavom, kao da to ime znači nešto mnogo više od obične lične karte.

Ima rak. Nosi kesu za mokraću. I to više niko ni ne vidi. Ljudi dođu, sednu, naruče kafu i znaju da će im je baš Toki doneti. Tačno kako vole. Bez pitanja.

Nekad je pio. Pušio mnogo. U kafani, u garaži, u kabini trkaćeg auta. Danas više ne. Kad je čuo dijagnozu, nije napravio scenu. Samo je seo, pogledao u sto i rekao: "Dobro, šta sad treba da se radi?“ Od tada je sve drugačije, a opet isto. On ustaje rano. Oblači se polako. Pazi da mu se kesa ne zakači za pantalone. Pogleda kroz prozor. I ode u kafanu. Otvara je pola sata ranije. Ne zato što mora, nego zato što zna da uvek ima neko kome je tih pola sata uteha. Ne pitaš zašto si tu – Toki ti donese kafu i ćuti s tobom. Ako hoćeš da pričaš, sluša. Ako nećeš, ne pita.

Pre nego što je obukao konobarsku kecelju, Toki je vozio reli. Nije bio šampion, ali jeste legenda među ljudima koji su znali da se auto mora "osećati“, a ne samo voziti. Bio je mehaničar. Takav da ti motor progovori posle njega. Pravio je mašine koje su rikale po drumu. Imao je masne ruke, ali čist obraz. I još uvek ga ima.

Život mu je dao i poneki udarac. Sin mu je prokockao četiri stana. Ne jedan. Četiri. I to ne zbog glamura, već zbog praznine u sebi. Toki nije vikao. Nije izbacio sina iz kuće. Samo je rekao: "Ili idi do kraja, ili se vrati. Oboje ne može.“ Sin se vratio. Danas je čist. Živi skromno. Dolazi ponekad do kafane, pije kiselu i ćuti s ocem. I to je dosta.

I sad, i pored svega, Toki radi. Ali ne samo kao konobar. Gledali ste ga, možda, na TV-u, a da niste ni znali. On je onaj čika u reklami za Fajzerove lekove. U džemperu, s blagim osmehom i replikom: "Ponovo mogu da šetam bez bolova.“ Ljudi mu se smeju, dobacuju mu u kafani: "Ajde, reklamo!“ On se samo nasmeje. Nije mu to uvreda. Njemu je to smeh života – još jedan dokaz da je tu. Da nije zaboravljen.

Ponekad, kad se kafana isprazni, sedne za sto pored prozora. I gleda. Ne u prolaznike, nego kroz njih. Gleda nešto što je bilo i što se više neće vratiti. Ali ne sa tugom. Sa prihvatanjem. Kaže: "Ne valja žaliti za vremenom. Vreme je uvek tu. Samo ga ti drugačije nosiš.“

Ljudi ga vole jer je iskren. Nikad ne gleda ko si i šta si. Ako si čovek – dobrodošao si. Ako nisi, i to će ti dati da osetiš, ali bez reči. Osetiš kroz pogled, kroz to što ti kafa kasni ili što je bez šećera, iako si tražio sa dva.

Jednom je neko pokušao da mu da bakšiš od 2.000 dinara. On je pogledao, klimnuo glavom i rekao: "Nemoj, sine. Ako ti stvarno višak, daj nekom ko ne zna kako će do sutra. Ja bar imam gde da dođem.“

Toki nije heroj. Nije svetac. Samo je običan čovek koji nikada nije prestao da bude tu. I kad je život udarao, i kad je zdravlje izdalo, i kad je sin tonuo – on je ostao. Tiho. Prisutan. Svoj.

Ako nekad svratite u kafanu na uglu i vidite starijeg gospodina kako briše stolove dok još nije ni zora, znajte – to je Toki. Onaj što otvara pola sata ranije. Da nikome ne bude hladno.

Nova priča Nebojše Jevrića: "Prvi pesnik"